Луј -{XVIII}- (; 1755 — 1824) краљ Француске 1814—1824. Дуго је живео у емиграцији. После Наполеона покушао да обнови феудализам и апсолутизам (доба бурбонске рестаурације), али углавном није успео.
Био је умерен. Чувао је Наполеоново уређење (управну централизацију, конкордат, кодекс и др.) и дао Француској устав, којим се обезбедило купцима одузето земљиште за време револуције. Овај је устав (1814) израђен према енглеском обрасцу. Француска добија дом наследних перова и дом изабраних посланика, одговорно министарство, слободну штампу итд. И за активно и за пасивно бирачко право одређен је велики цензус. Луј је хтедо да остане изнад страначке политике и повери управљање земљом умеренијим ројалистима (Ришеље и Деказ), али су се томе супротставили ултра-ројалисти. Крајем владавине Луја -{XVIII}-, ојачала је реакција, чему је доста допринело убиство његовог братанца и наследника, херцега Беријскога (1820).
Прва владавина Наполеонов пад с власти Кад су савезници стигли у Франкфурт, понудили ду Наполеону да му оставе Француску онакву каква је била 1800. године, али су задржали за себе право да наставе са напредовањем на биојном пољу и за време трајања преговора. Пошто је Наполеон наредио да се мобилише 300.000 људи, савезници су издали Франкфуртски проглас, у ком је речено: „Силе не ратују с Француском, него са оним истакнутим господарењем, што га је Наполеон имао изван граница свога царства... Оне јемчеу Француској Царевини такву пространост државне области какву Француска никад није имала под својим краљевима.“ Након тога три савезничке војске су прешле Рајну, упале у Француску, поразивши исцрпљеног и ослабљеног Наполеона и кренуле су ка Паризу, на југу преко Франш-Контеа и Сене, у средини преко Марне, а на северу преко Холандије и Оазе. Наполеонова војска била је растурену по немачким тврђавама, а код себе је имао само још своју гарду, и неке остатке војске. У те снаге укључио је и војнике које је мобилисао и народну гарду, те је створио војску с којом је ратовао у Француској. За време тог ратовања савезници су му још нудили да преговарају о миру у Шатиљону, и Француској су тада подулили само границе из 1792. године. Наполеон је то испрва прихватио, али се убрзо предомислио. 18. марта 1814. године шатиљонски конгрес је завршен.
Преко ухваћених тајних депеша савезници су сазнали да се Париз не може бранити, те су кренули директно на град који се предао после једне полудневне битке. Француска је била у савезничким рукама. То је био пети и последњи чин те борбе. Кад је она започета, савезници су само желели да Французе истерају из Немачке; они су само хтели да пониште Наполеонову творевину. Но победа их је довела чак у Француску, и сад су уништавали оно што је Револуција створила.
Савезници, као господари Европе и Француске, узеше на себе да одређују судбину и једној и другој. Никако више нису хтели Наполеона, а нису ни помишљали да поврате Републику, већ су тражили једнога владара који би могао да успостави монархију и склопи мир са Европом. Три су решења предлагана: — 1., да то буде син Наполеона и Марије Лујзе; међутим, уплашили су се да би тиме дали исувише утицаја Наполеоновом тасту, аустријском цару; — 2., Бернадот, којег је предложио руски цар Александар, али којег није приватила ниједна друга стила у страху од савеза између Француске и Русије; — 3., Бурбонци, — али су савезници од доласка у Француску приметили да њу они махом заборављени. Међутим, енглеска влада је стала на становиште, да она не жели да се Французима намеће ма која влада, и да народ треба да буде властaн и сам себи изабере господара.
Долазак на престо Аустријски министар Метерник, који је већ имао великога утицаја међу европским државницима, заузе се за Бурбонце и радио је да они буду примљени. Он прими њихове изасланике и изради да се реши, да ће се француске области, уколико их савезници буду имали у својим рукама, вратити бурбонским присталицама, ако се изјасне за њих.“ После савезничкога уласка у Париз владаоци решише да на престо поставе Луја XVIII, брата Луја XVI (ројалисти су називали Лујем XVII малога сина Луја XVI, који је умро за револуције), а по савету Таљеранову изјавише „да неће више преговарати о миру ни с Наполеоном ни с било којим чланом његове породице, да ће поштовати стару Француску, онакву каква је била под својим законитим краљевима, и даће признати и зајемчити устав, који буде француски народ себи прописао.“ Према томе они „позваше Сенат да назначи привремену владу, која би имала да управља земљом и да припреми нов устав.“ Обратише се двама телима, која су већ постојала као законита, Сенату и Законодавном Телу, или боље рећи, члановима тих двеју скупштина, за које се знало да су наклоњени Бурбонцима. Сенат, у ком је од 142 члана било само њих 63, реши да се Наполеон лишава престола и да се народ и војска разрешавају своје заклетве, а постави привремену владу од 5 чланова. Законодавно Тело, у ком је од 303 члана било само 77, потврди то решење. Војска, повучена на југоисточну страну од Париза, прими скупштинска решења, па и сами маршали, који су се налазили око Наполеона у Фонтенеблу, саветовали су му да се одрекне престола.
Тада су Бурбонци могли узети управу у своје руке; савезници их склонише да заведу либералну (слободоумну) владавину, да усвоје оне измене извршене у Француској од 1789. године и да у управи не употребљавају емигранте (т. ј. пређашње исељенике). Луј XVIII имао је бити позван, не на основу свога наследнога права, него на основу устава, који је Сенат саставио. У том је акту речено: „Француски народ, по слободној својој вољи, позива на престо Луја од Француске.“ Сенат је био ставио као услов да убудуће краљ поштује права војске, државни дуг и продају општенародних (државних) добара. После тих изјава, Луј се вратио у Француску, где су га признали за краља Сенат и Законодавно Тело.
Прва рестаурација Вративши се наново у своје државе 1814. године, европски владаоци прегоше да ресторирају, то јест, да поново поврате, онакву владавину, каква је била пре Револуције. Неки су се од њих хтели просто вратити уназад: сардински је краљ намеравао да уништи Корнишки пут, пошто је то било дело Французâ; хесенски кнез-бирач хтео је повратити на пређашњи чин све ове официре, који су унапређени за време његова одсуства. — У ствари, пак, повраћене владе задржаше нешто од оних поправака које су извршене за време Револуције: слободу земљорадње и индустрије, јединство закона, уређену администрацију, и уопште све оно, што је већ било започето под просвећеним деспотизмом и што није умањивало државну власт. Али оне поставише начело да је Револуција била један противзаконити, злочиначки напад и да треба поново вратити неограничену монархију. Луј XVIII називао је Наполеона отмичарем и 1815. годину рачунао је као двадесетпрву годину своје владе.
То враћање на неограничену монархију назива се Ресторација. Од тада су у Европи била два супротна гледишта за схватање владавине, — једно је била теорија апсолутистичка (то јест присталица неограничене владе), а друго уставна, у свакој су земљи биле по две противне странке, једна странка неограничене, а друга странка уставне владавине (која се назива либерална, т. ј. слободоумна). Разлика између њих није у облику владавине, јер ни уставна странка не претпоставља републику монархији, него се оне разликују у самом начелу о власти.
Теорија о апсолутизму (неограниченој владавини) без мало је исто што и стара теорија о божанском праву (droit divin). — Сам краљ има сву власт у земљи; Бог ју је поверио његовој породици, с тим да се она преноси са оца на сина. Краљ своја права црпи из вере и наслеђених предања (традиција), а није их добио од својих поданика; стога није дужан да им полаже никакве рачуне. Он управља онако како мисли да је добро, по својој савести; он се не мора строго придржавати никаквога прописа. Сва власт потиче од њега; он има права не само да управља, него и да прописује законе и да удара порез. У неким су државама поданици сачували обичај да бирају своје представнике, који се скупљају у скупштину. Владаоци обично гледају да управљају споразумно с том скупштином. Но ако се владалац и посланици не могу сложити, онда посланици морају попустити, јер суверенитет (највиша власт) не припада народу него владаоцу.
Апсолутисти не признају да краљ може примити какву обавезу наспрам својих поданика, а тако исто одбацују и сваки писан устав; опи не признају другога прописа осем предања и краљеве воље. Мислећи, да вера улива поштовање према владаоцу, то они хоће да вера буде обавезна и да цркви сачувају политичку власт (то се звало „савез између престола и олтара"). — Пошто сумњају у новине, које могу критиковати владина дела, то они хоће да се новине држе под сталним надзором; они су обично присталице цензуре, која прегледа све чланке, пре него што се пусте у јавност.
Апсолутистичку су странку у свима земљама сачињавали дворски људи и државни чиновници, — а имала је уза се и највећи део племства, свештенства и сељака. Њом је владало осећање поштовања наспрам прошлости и љубав према реду.
Уставна теорија полази од начела о народном суверенитету; то је готово она иста теорија о енглеској парламентарној владавини. Она признаје право краљу да влада, али он влада само по пристанку народа и на основу некога уговора (contrat). Он нема права ни да прописује законе, нити да скупља порез, ни да бира себи министре само по својој вољи; он може владати само у споразуму са скупштином, која представља народ; а ако искрсне сукоб између краља и народа, краљева је дужност да се покори, јер је народ суверен (носилац највише власти).
Да би се зајемчила народна права, саставља се писан устав (конституција) који постаје основни закон земаљски; краљ и његови министри морају се обвезати да ће се њега придржавати, а ако од тога одступе, народ има права да им стане на пут, и министри су одговорни. Како је приказивање свету злоупотреба власти најпоузданије средство да се оне спрече, то уставна странка тражи слободу говора, писања и зборова. Исто тако она тражи и слободу вероисповести, па чак и равноправност за све вероисповести.
Уставна је странка добивала своје присталице поглавито у градовима; она је обухватала грађане, раднике, правозналце и писце. Њена је лозинка била напредак и слобода.
Одмах по Ресторацији отпоче борба између те две странке. Она се тицала поглавито два питања:
1., Либерали су захтевали од својих влада, да издаду писан устав, те да тако утврде права поданика, а владе не пристајаху да приме ма какву обавезу, која би била противна владаочеву праву и достојанству.
2., Либерали су захтевали слободу штампе, а владе не пристајаху на то да допусте, да се пуштају на јавност субверзивни (превратни) списи (који су нападали друштвено или државно уређење) и задржаше цензуру.
Године 1815. апсолутисти су били на власти готово у свима европским државама. Они пред судовима оптуживаху писце из опозиције, забрањиваху књиге и стране новине и наређиваху да се бацају у тамницу они који би их читали. У Немачкој се владе поплашише од ученичких удружења, и Карлсбадски се Конгрес састаде нарочито за то, да растури Burschenschaft, да на универзитетима заведе надзорнике и да ученицима забрани удруживање и скупове; многи ученици бише затворени по тврђавама. — Либерали су са своје стране састављали тајна друштва и покушавали да заверама или побунама оборе владу, или да је приморају да дâ Устав.
Устав из 1814. године