Митрополит дабробосански Сава (световно Сава Косановић; 27. јануар 1839 — 24. фебруар 1903) био је митрополит дабробосански, српски теолог и учитељ.
Детињство и школовање
Сава Косановић је рођен 14/27. јануара 1839. године на празник Светог Саве. Рођен је у селу Миљанићима у Бањанима, у источној Херцеговини (данас Црна Гора), у имућној сељачкој породици од оца Кика и мајке Цвијете. Као дете остао је без оца који је погинуо у борби са Турцима, тако да је бригу око Саве преузела је мајка.
Мајка Цвијета је одвела Саву у манастир Житомислић код Мостара да би се тамо школовао. Он је ту изучио буквар, Часослов и Псалтир. По једном запису, Сава је у манастир Житомислић дошао када је имао седам година, дакле 1846. године. Из манастира Житомислића одлази у Мостар где је завршио српску основну школу и научио пекарски занат.
Богословија
Из Мостара се враћа поново у манастир Житомислић са намером да се замонаши. Од монашења је одустао пошто је 1854. године из Сарајева добио писмо од Јована Стојаковића, свог бившег учитеља из Мостара. Стојаковић га је као учитељ добро познавао па је желео да му помогне у даљем школовању. Писао му је да извади крштеницу и да дође код њега у Сарајево. Намеравао је да га из Сарајева пошаље у Београдску богословију. Обрадован овим позивом, иако је лежао болестан, одмах је пошао по крштеницу у манастир Косијерево, недалеко од Билеће. Игуман Теодосије му је 7. јула 1854. године издао крштеницу. Манастир није имао мартикуле, а Саво није знао колико година има. Игуман је отприлике проценио да има 16 година и тако је уписао у крштеницу. Кад је стигао у Сарајево, није нашао учитеља Стојаковића јер су га турске власти протерале у Далмацију. Пре одласка у Далмацију Стојаковић је замолио учитеља Александра Шушкаловића да буде на услузи Косановићу, тако да је Шушкаловић 1856. године послао Саву у Београдску богословију са препоруком за митрополита Петра Јовановића и тадашњег начелника Министарства просвете Љубу Ненадовића. У Београду је уписао богословију коју је завршио 1860. године са врло добрим успехом. За време школовања у Београду, Сава Косановић је успоставио везе са митрополитом Михаилом, које је и касније одржавао. Пред завршетак богословије писао је проти Ђорђу Николајевићу, професору Богословског училишта у Задру, да му помогне да у Новом Саду или Пешти учи немачки језик, али му се ова жеља није испунила. Уместо Новог Сада или Пеште, на позив Николајевића, нашао се у Задру. Имао је препоруку за упис у Задарску богословију, где је намеравао да учи немачки и италијански језик, али су то спречиле власти.
Учитељ и свештеник Пошто није успео да настави са даљим школовањем Косановић се поново враћа у Мостар, где октобра 1860. године прихвата дужност учитеља у српској основној школи. Ускоро се оженио из породице Гатало. Следеће школске 1861/62. године био је учитељ у мушкој основној школи у Сарајеву. Потом се вратио у Мостар, где је остао четири године.
Митрополит дабробосански Игњатије рукоположио је Саву Косановића 1862. године у Сарајеву за ђакона, а 1863. у Мостару за презвитера. У ово време задесила га је породична трагедија. Умрли су му супруга, кћерка и син. После ове породичне трагедије одлази 1866. године за стално у Сарајево. Његов рад у Сарајеву може се поделити на неколико периода и то: учитељ од 1866. до 1872. године; управитељ мушких школа и катихета у реалки од 1874. до 1879; вероучитељ у српској гимназији од 1879. до 1880. и митрополит дабробосански од 1881. до 1885. године.
Као свештеник и вероучитељ у Сарајеву, Сава Косановић се истицао пригодним беседама у цркви и школи.
Монашење
Сава Косановић се замонашио 19. јуна 1872. године у Сарајеву. Исте године на Илиндан, приликом освећења Нове цркве у Сарајеву, митрополит Пајсије поставио га је за архимандрита. Том приликом је нови архимандрит изговорио свечану беседу."Застава", Нови Сад 1883. године
У јесен 1872. године архимандрит Сава је путовао по Русији са дозволом руског цара Александра II и благословом руског Светог синода ради прикупљања прилога за довршење Саборне цркве у Сарајеву и отплату дугова. Понео је и део моштију Свете Текле и објавио је њено житије на руском језику. Прикупио је позамашну своту новца, књига, одежди и црквених предмета.
За време боравка у Петрограду срео се са руским послаником у Цариграду, генералом Николајем Павловичем Игњатијевим, и замолио га да се на Порти заузме за ослобођење десетак ухапшених угледних сарајевских трговаца, за више бегунаца који су у Бечу чекали амнестију и за тројицу Херцеговаца који су протерани у Африку. Захваљујући свесрдном заузимању Игњатијева, молба архимандрита Саве је услишена. Време у Русији од годину и по дана искористио је да посети Српско подворје у Москви, које је основано на иницијативу митрополита Михаила Јовановића.
По повратку у Сарајево архимандрит Сава Косановић је постављен за надзорника српских школа и за вероучитеља у Сарајевској реалки. Ове дужности је вршио од 1874. до 1879. године.
Из сачуване Косановићеве преписке се види да је у јануару 1877. године писао Српској православној општини и Одбору српско-православних народних школа и тражио разрешење од свештеничке и вероучитељске дужности због слабог здравља, али је поменуо и да је окружен нездравом друштвеном атмосфером и неповољним околностима. Одговор Српске православне општине није познат, али из онога што следи може се претпоставити да је био негативан. Одбор српско-православних народних школа није уважио оставку, па је архимандрит Сава наставио да врши своје дотадашње дужности у Сарајеву.
Сава Косановић је имао велики углед у српском народу због свог националног рада, али је због тога и сметао турским и аустроугарским (од Берлинског конгреса 1878) окупационим властима. Одлуку Берлинског конгреса да Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину покушало је да спречи муслиманско становништво предвођено пљеваљским муфтијом Мехмед Вехби Шемсекадићем. Побуну у Сарајеву је предводио Хаџи-Лоја. Сарајевски Срби нису дали значајнију подршку муслиманима, мада је архимандрит Сава Косановић на челу српске омладине учествовао у тим догађајима. Он те догађаје није могао да избегне, али се држао опрезно, и поред тога што су муслимани рачунали на његово укључивање у провизорну „народну владу”, која је водила безуспешну одбрану Сарајева од аустроугарске војске.
Под окупационим аустроугарским властима архимандрит Сава је наставио да брани црквене и националне интересе српског народа. Чим су се окупационе власти учврстиле, оне су настојале да Српску православну цркву у Босни, као и Херцеговини издвоје из јурисдикције Цариградске патријаршије и потчине јурисдикцији Карловачке патријаршије. Са тим се сложио митрополит дабробосански Антим, јер је био у немилости код цариградског патријарха због неисплаћених дугова. Против овог плана окупационих власти биле су црквене општине и свештенство, посебно архимандрит Сава.
Сарајевска српска православна општина је на седници од 28. октобра 1878. године донела одлуку да се Српска православна црква у Босни и Херцеговини не издваја из јурисдикције Цариградске патријаршије. Да би осујетила план окупационих власти и митрополита Антима, општина је у договору са осталим општинама из Дабробосанске митрополије упутила молбу цариградском патријарху да архимандрита Косановића хиротонише за епископа и постави га за викара митрополиту Антиму. Цариградски патријарх је прихватио овај предлог, са чим је био сагласан и митрополит српски Михаило Јовановић. Патријарх је преко митрополита Михаила о томе обавестио архимандрита Саву.
Косановић је пристао да буде хиротонисан за епископа, али су га окупационе власти спречиле да оде у Цариград на посвећење. Прећено му је да, ако и буде посвећен, власти то неће признати. О овоме је Косановић обавестио цариградског патријарха. Пошто му није омогућено да оде у Цариград, власти су му два пута нудиле да оде у Сремске Карловце на хиротонију, што је он одбио. Због свега што му се дешавало Косановић је донео одлуку да напусти Сарајево и да оде у Србију, али је ипак остао у Сарајеву. Окупационе власти су га 1879. године одредиле, као члана делегације из Босне и Херцеговине, за одлазак у Беч да честита двадесет пету годишњицу брака цару Јосифу I и царици Јелисавети. У Бечу се делегација срела са ђаковачким бискупом Јосипом Јурајем Штросмајером. Приликом ових свечаности у Бечу сви чланови делегације су добили одликовања. Архимандрит Сава је одликован Орденом Франца Јосифа I трећег реда.
Митрополит мини|Митрополит Сава Косановић Пошто окупационим властима није пошло за руком да Српску православну цркву у Босни и Херцеговини потчине под јурисдикцију Карловачке патријаршије, Двор је са Цариградском патријаршијом 1880. године склопио конкордат. Према конкордату, владар је именовао митрополите на упражњене столице у Сарајеву, Мостару и Тузли, а могао је и да их отпусти по претходној дозволи Цариградске патријаршије. После именовања епископа од Двора вршен је избор у Синоду Цариградске патријаршије, а потом хиротонија по канонима Православне цркве. На крају је вршено устоличење у присуству изасланика Двора. Хиротонисани епископи су били дужни да на богослужењима помињу име цариградског патријарха. У конкордату није била одредба да будући епископи морају бити рођени у Босни и Херцеговини. Двор се обавезао да исплаћује годишње 58.000 гроша Цариградској патријаршији као и плате епископима у Босни и Херцеговини. Користећи се одлукама конкордата, Аустроугарска је почела да замењује грчке епископе Србима. Пензионисан је митрополит дабробосански Антим. После пензионисања живео је у Бечу, где је и умро.
Уместо пензионисаног митрополита Антима изабран је архимандрит Сава Косановић. Он је био први Србин на постољу сарајевских митрополита после укидања Пећке патријаршије 1766. године. Цариградски патријарх Јоаким III са Светим синодом изабрао је Косановића за дабробосанског митрополита 13. новембра 1880. године. Избор је указом потврдио аустријски цар Франц Јосиф I дана 20. децембра 1880. године. После вести које су се појавиле у неким листовима да је Косановић изабран за митрополита, то је телеграмом Сарајевској српској православној општини потврдио патријарх Јоаким III. У телеграму се каже да је „Свети Синод изабрао њезина архимандрита за дабробосанског митрополита, надајући се да ће општина тијем избором без сумње бити задовољна, те јој уједно честита ту срећу”.
Пошто је био свестан велике одговорности ако се прихвати митрополитског достојанства, Косановић је тражио мишљење митрополита српског Михаила, Сарајевске српске православне општине, Никодима Милаша, професора Задарске богословије, и народа. Добивши од свих потврдан одговор прихватио је овај положај. Међутим, сада су отворена питања када ће бити хиротонија, ко ће га хиротонисати и где. Власти су вршиле притисак на Косановића да га хиротонишу епископи Карловачке патријаршије, што је он одбио. Патријарх Јоаким III је желео да се хиротонија обави у Цариграду, али су против тога биле окупационе власти. На крају је договорено да се хиротонија изврши у Сарајеву и да у њој учествују: рашко-призренски митрополит Мелентије, као изасланик цариградског патријарха, захумско-херцеговачки митрополит Игњатије, бококоторски епископ Герасим Петрановић и пензионисани дабробосански митрополит Антим. Пошто је Косановић положио заклетву пред царем у Бечу 21. марта 1881. године, заказана је хиротонија за 29. март исте године. Датум хиротоније је мењан више пута. До овог датума у Сарајево су стигли сви епископи одређени да учествују у хиротонији. Приређен им је величанствен дочек, посебно митрополиту рашко-призренском Мелентију, као патријарховом изасланику.
Поред поменутих епископа хиротонији су као гости присуствовали: прота Гаврило Русовић и јеромонах Макарије из Котора, протосинђел Венијамин Николиновић, представник Јерусалимске патријаршије у Босни, игуман Гедеон из манастира Милешеве, прота Вукола Госпић из Пљеваља, прота Серафим Марковић из Маглаја, прота Атанасије из Чајнича, поп Ристо Михајловић из Новог Пазара и прота Стефан Баковић из Сарајева.