Операција Бакља () (8-16. новембра 1942. претходно се звала Операција Гимнастичар) је била британско-америчка инвазија Француске северне Африке у Другом светском рату на Северноафричком фронту.
Совјетски Савез је инсистирао на потреби да САД и Велика Британија започну операције у Европи и да отворе други фронт како би се смањио притисак немачких снага на совјетску војску. Док су се Американци залагали за Операцију Маљ - искрцавање у окупираној Европи што је пре могуће, Британци су веровали да би тај потез завршио катастрофално. Уместо тог напада, представљен је план напада на северну Африку, који би очисти северну Африку од сила Осовине и унапредио савезничку контролу Средоземног мора. Такође, то би била и припрема за инвазију на јужну Европу 1943. године. Амерички председник Френклин Делано Рузвелт сумњао је да због операција у Африци неће бити инвазије на Европу 1943, али је одлучио да подржи британског премијера Винстона Черчила. Виши амерички команданти су остали снажно против искрцавања и након што су се западни савезнички команданти састали у Вашингтону 30. јула, генерал Џорџ Маршал и адмирал Ернест Кинг одбили су да одобре План. Рузвелт је дао директно наређење, да "Бакља" има предност у односу на друге операције и треба да се одигра у најранијем могућем року, једна од само две директне наредбе које је дао војним командантима током рата.
Позадина Савезници су планирали англо-америчку инвазију северне Африке, Марока, Алжира и Туниса, територије формално у рукама владе Вишијевске Француске. Са британским напредовањем у Либији, ово би омогућило савезницима да нападну снаге Осовине у Северној Африци са две стране. Вишијевски Французи имали су око 125.000 војника на том подручју, као и обалне батерије, 210 употребљивих али застарелих тенкова и око 500 авиона, од којих се половина могла мерити са америчким и британским ловцима. Французи су имали око 60.000 војника у Мароку, 15.000 у Тунису и 50.000 у Алжиру, артиљерију дуж обале, шачицу тенкова и авиона"The Stamford Historical Society Presents: Operation Torch and the Invasion of North Africa", као и десетак ратних бродова и 11 подморница у Казабланци.
Савезници су веровали да се француске снаге неће борити, делом због информације коју им је доставио амерички конзул у Алжиру Роберт Данијел Марфи. Французи су били бивши савезници САД, и амерички војници имали су наређење да пуцају само ако буду нападнути. Међутим, ипак су гајили сумње да ће морнарица Вишијевске Француске бити кивна на њих због уништења француске флоте код Мерс-ел-Кебира 1940. године. Процена симпатије француских војника према Савезницима је била неопходна, а планови су били у току како би се придобила њихова сарадња. Савезници су желели брзо да напредују на исток, ка Тунису и нападну немачке снаге с леђа.
Генерал Двајт Ајзенхауер је добио команду над операцијом, а свој штаб је поставио у Гибралтару. Савезнички морнарички заповедник би био Ендру Канингам, а његов помоћник вицеадмирал Бертрам Ремзи. Ремзи ће бити задужен за планирање искрцавања.
Савезнички планови мини|Карта са савезничким конвојима који се крећу од Британских острва до Северне Африке.
Савезничка команда је идентификовала Оран, а такође и Алжир и Казабланку као кључне циљеве. Идеално би било и искрцавање у граду Тунису како би се обезбедио Тунис и прекинуло снабдевање Ромеловим снагама у Либији путем Триполија. Међутим, Тунис је био превише близу осовинских аеродрома на Сицилији и Сардинији за било какву наду у успех. Компромис би био искрцавање у Анаби у источном Алжиру, око 480 км ближе Тунису него Алжир. Због ограничених средстава су савезници могли да изведу само три искрцавања и Ајзенхауер-који је сматрао да сваки план мора укључивати искрцавање у Орану и Алжиру-имао је две главне опције: западну опцију, да се искрца у Казабланку, Оран и Алжир, па затим што је могуће брже крене за Тунис око 800 км источно од Алжира, чим се отпор Вишија савлада; или источну опцију, да се искрца у Оран, Алжир и Анабу, а затим напредује у Казабланку око 800 км западно од Орана. Он је фаворизовао источну опцију због предности које је давала раном заузимању Туниса, као и због тога што су плиме на Атлантику код Казабланке представљале знатно већи ризик за амфибијско искрцавање, него плиме на Медитерану.
Комбиновани начелници штаба, међутим, били су забринути да би операција Бакља изазвала Шпанију да напусти неутралност и да се придружи Осовини, а Гибралтарски пролаз би могао бити затворен и пресећи линије снабдевања савезничких снага. Због тога су одабрали опцију Казабланка као мање ризичну, с обзиром да би снаге у Алжиру и Тунису могле да буду снабдеване преко Казабланке (иако са значајним потешкоћама) у случају затварања Гибралтарског мореуза.
Маршалово супротстављање Бакљи одложило је искрцавање за готово месец дана, а његово противљење искрцавању у Алжиру навело је британске војне заповеднике да доводе у питање његову стратешку способност; Краљевска морнарица је контролисала Гибралтарски пролаз и интервенција Шпаније била је мало вероватна, јер је Франко одмеравао своје користи. Искрцавање у Мароку искључило је рану окупацију Туниса. Ајзенхауер је рекао Патону да је протеклих шест недеља било најтеже у његовом животу. Прихватајући искрцавање у Алжиру и Мароку, Ајзенхауер је истакао да је ова одлука померила рано освајање Туниса од вероватног на једва могуће захваљујући додатном времену које би омогућило Осовини да пребаци снаге у Тунис.
Обавештајни рад У јулу 1941, Мјечислав Словиковски организовао је "Агенцију Африка", једну од најуспешнијих обавештајних служби у Другом светском рату., London, Vallentine Mitchell, Његови пољски сарадници били су потпуковник Гвидо Лангер и мајор Максимилијан Чешки. Њихове информације користили су Американци и Британци приликом планирања амфибијског искрцавања у Северној Африци током Операције Бакља новембра 1942.
Први контакт са Вишијевцима Како би Савезници придобили симпатије француских војника, Марфи је послат на место америчког конзула у Алжиру. Његова тајна мисија је била да утврди расположење француских снага и да ступи у контакт са људима који би могли да подржавају америчку инвазију. Успео је да контактира неколико француских официра, укључујући генерала Шарла Емануела Маса, команданта француских снага у Алжиру. Ови официри су били вољни да помогну Савезницима, али су тражили да одрже тајни састанак са највишим савезничким генералом у Алжиру. Генерал Марк Кларк, један од Ајзенхауерових високих заповедника, је послат у Черчел у Алжиру на британској подморници Серафим, и састао се са Французима 21. октобра 1942.
Савезници су успели и да, уз помоћ покрета отпора, извуку француског генерала Анрија Жироа из Вишијевске Француске, нудећи му команду над француским снагама у северној Африци након инвазије. Међутим, Жиро није пристајао на ништа мање од места главнокомандујућег свих инвазионих снага, посао који је већ дат Ајзенхауеру. Када је његова понуда одбијена, одлучио је да буде "само посматрач".
Битка центар|550px|Мапа искрцавања током Операције Бакља
Савезници су планирали искрцавање у три правца, како би заузели кључне луке и аеродроме у Мароку и Алжиру у исто време. Главне мете су биле Казабланка, Оран и Алжир. Успех ових операција требало је да прати напредовање на исток, у Тунис.
Западне јединице, које су кретале на Казабланку, су се састојале од америчких јединица, са генерал-мајором Џорџом Патоном на челу и контраадмиралом Хенријем Хјуитом који је био вођа морнарице. Ове западне јединице су сачињавале америчка 2. оклопна дивизија, америчка 3. пешадијска дивизија и америчка 9. пешадијска дивизија-око 35.000 војника у конвоју од преко 100 бродова који је ишао директно из САД.
Централне јединице, које су кретале на Оран, су се састојале од 509. ваздушно-десантног батаљона, америчке 1. пешадијске дивизије и америчке 1. оклопне дивизије-око 18.500 војника. Допловили су из Британије, а главнокомандујући је био генерал-мајор Лојд Фредендал, а морнарицом је заповедао Томас Трубриџ.
Операција Бакља је, у пропагандне сврхе, била искрцавање америчких снага, подржано од стране британских ратних бродова и авиона, под уверењем да би то било боље за француско јавно мњење него англо-америчка инвазија. Из истог разлога, Черчил је предложио да британски војници могу носити униформе америчке војске, иако нема доказа да је ова тактика спроведена. (Морнарички авиони носили су америчке ознаке, и два британска разарача носили су америчку заставу.) У стварности, источним јединицама, које су ишле ка Алжиру, је био главнокомандујући генерал-потпуковник Кенет Андерсон, а састојале су се из британске 78. пешадијске дивизије и америчке 34. пешадијске дивизије-око 20.000 војника. Морнаричким снагама је командовао вицеадмирал Харолд Бароу. Немачке подморнице, који су биле активне у источном Атлантику на путу конвоја инвазије, повучене су да нападну трговачки конвој СЛ 125. Неки историчари су сугерисали да је полазак овог трговачког конвоја био намерно тактичко преусмеравање како би се спречили подморнички напади на превоз трупа.
Ваздушне операције су подељена на два дела, источно од Капе Танеза у Алжиру, где ће улогу играти британски авиони под командом маршала Вилијама Велша и западно од Капе Танеза, где ће учествовати амерички авиони под командом генерал-мајора Џејмса Дулитла, а оба напада ће бити под директном командом генерала Ајзенхауера. веза = https://en.wikipedia.org/wiki/File:Operation_Torch_-_message_from_the_president_of_United_States_to_the_citizens_of_Casablanca.jpg|десно|мини|250x250пиксел|Плакат на арапском и француском који су савезничке снаге делиле на улицама Казабланке, позивајући становништво на сарадњу са Савезницима.
Казабланка Западне јединице су се искрцале пре свитања 8. новембра 1942, на три места: Сафи (Операција Црни Камен), Федала (Операција Брашвуд), и Кенитра (Операција Циљ). Због веровања да се француске снаге неће борити, није било бомбардовања пре копненог напада. Ово се показало скупом грешком, пошто је француска одбрана нанела губитке америчким снагама при искрцавању.
У току претходне ноћи, француски генерал Бетуар, чије су снаге опколиле вилу генерала Аугуста Пол Нога, гувернера оданог Вишију, је покушао да изведе пуч. Међутим, Ног је успео да телефонира оближњим вишијевским снагама, које су спречиле његово заробљавање. Сем тога, покушај пуча је упозорио Нога да се вероватно спрема инвазија, тако да је сместа поставио снаге дуж обале.
У Сафију је искрцавање било готово успешно. Искрцавање је почело без артиљеријске припреме, у нади да се Французи уопште неће борити. Ипак, чим је француска обалска артиљерија отворила ватру, савезнички бродови су узвратили. Док није стигла 2. оклопна дивизија генерала Хармона, француски снајпери су приковали савезничке војнике (од којих је већина била први пут у борби) за плажу. Највећи део искрцавања је каснио; морнаричка авијација је уништила француски конвој са појачањима вишијевским снагама на плажи. Француски војници у Сафију су се предали 8. новембра поподне. До 10. новембра, преостали браниоци били су опкољени, а Хармонове снаге су пожуриле да се придруже опсади Казабланке.
У околини Кенитре, десантне снаге нису биле сигурне у свој положај, па је други талас искрцавања одложен. Ово је вишијевским бранитељима дало времена да организују отпор, због чега су наредна искрцавања изведена под бомбардовањем. Уз ваздушну подршку са носача авиона, Савезници су напредовали и град је освојен.
Код Федала (искрцавање у ком је учествовало 19.000 људи), лоше време је пореметило искрцавање. Након зоре су Вишијевци поново заузели плажу. Амерички генерал Патон се искрцао у 08:00, а плаже су потпуно обезбеђене до краја дана. Американци су опколили луку у Казабланци 10. новембра, а град се предао сат времена пре него што је завршни напад требало да почне.