Храм Василија Блаженог (; првобитно: -{Покровский собор, что на Рву}-) налази се на Црвеном тргу у Москви. Има карактеристичне шарене куполе. Најпознатији је московски храм и симбол Русије.

Изградњу цркве је наручио цар Иван IV Грозни и била је грађена између 1555. и 1561. године као сећање на освајање Казанског каната. Цар Фјодор Иванович је 1588. додао капелу на источној страни изнад гроба Василија Блаженог, руског свеца по коме је црква названа. Црква се налази на југоисточном делу трга, преко пута куле Кремља Спаскаја. Црква је рађена по угледу на цркву у Коломескоју и на цркву у Ђакову.

У врту испред цркве се налазе бронзане статуе Дмитрија Пожарског и Кузме Минина који су ујединили руску добровољачку армију против пољских освајача у "Времену смутње" у касном шеснаестом и раном седамнаестом веку. Статуа је првобитно била постављена у центру Црвеног трга, али је совјетска влада преместила на садашње место 1936, јер је ометала одржавање парада.

Првобитна идеја је била да се изграде густо збијене капеле, свака посвећена једном свецу на чији је дан цар добио битку. Међутим, све је обједињено у једну велику цркву. Легенда каже да је Иван Грозни ослепио неимара Постника Јаковљева како ни за кога више не би изградио овако лепу грађевину.

Оригинална зграда, позната као црква Свете Тројице и касније катедрала Тројице, садржи осам цркава распоређених око девете, централне цркве Покрова Пресвете Богородице; Десета црква је подигнута 1588. године на гробу локалног свеца Василија Блаженог. У 16. и 17. веку, црква која се посматра као земаљски симбол небеског града, као што су се посматрале све цркве у византијском хришћанству, популарно је позната као Јерусалим и представљала је алегорију храма у Јерусалиму у годишњој паради поводом празника Цвети на којој су присуствовали Патријарх московски и све Русије и цар.A concise English history of the evolution of the church's names is provided in Shvidkovsky 2007 pp. 126

Зграда је обликована као пламен ломаче који се уздиже у небо, дизајн који нема паралелу у руској архитектури. Дмитриј Швидковски, у својој књизи Руска архитектура и Запад, тврди да "то није као ниједна друга руска зграда. Ништа слично не може се наћи у читавом миленијуму византијске традиције од петог до петнаестог века ... чудноватост која запањује неочекивано, сложено и сјајно преплитање многобројних детаља на његовом дизајну." Катедрала је предсказала врхунац руске националне архитектуре у 17. веку.

У склопу програма државног атеизма, црква је одузета од руске православне заједнице у склопу антитеистичких кампања Совјетског Савеза и деловала је као дивизија Државног историјског музеја од 1928. Била је потпуно секуларизована 1929. године и остала је федерална имовина Руске Федерације. Црква је од 1990. године део УНЕСКО-ве Светске баштине Московског кремља. Она се у ствари ни не налази у Кремљу, али је често приказивана у западним медијима као визуелна метонимија за Русију током Хладног рата.

Изградња под владавином Ивана Грозног Место цркве је историјски била прометна пијаца између капије Светог Фрола (касније Спаситељске капије) Московског кремља и одводне посаде. Центар пијаце је црква Свете Тројице која је изграђена од истог белог камена као и Кремљ Дмитрија Донског (1366—68) и његових цркава. Цар Иван Грозни означио је сваку победу Руско-Казанског рата постављањем дрвене спомен-цркве поред зидина Цркве Свете Тројице, све до краја његове астраханске кампање. Према Никоновој хроници, у јесен 1554. године цар Иван је наредио изградњу дрвене цркве на истој локацији, "на рову". Годину дана касније, Иван Грозни је наредио изградњу нове камене цркве на месту Цркве Свете Тројице која би одала почаст његовим кампањама. Посвећеност цркве војној победи је била "велика иновација". Постављање цркве изван зидова Кремља била је политичка изјава у корист посадних људи и наследних бољара.

Идентитет архитекте није познат. Традиција тврди да су цркву саградила двојица архитеката, Барма и Постник. Званични руски регистар културног наслеђа наводи имена "Барма и Постник Јаковљев". Истраживачи су предложили да се оба имена односе на исту особу, Постник Јаковљев или Иван Јаковљевич Барма (Варфоломеј). Легенда каже да је Иван Грозни ослепео архитекту како не би могао поново да направи ремек-дело на другим местима, иако је прави Постник Јаковљев био активан бар до 1560-их.List of federally protected buildings, cited above, names Postnik Yakovlev and Ivan Shiryay the builders of the new Kazan Kremlin, 1555–1568. Постоје докази да је конструкција обухватала каменорезне зидове из Пскова и немачких земаља.

Архитектонски стил мини|180п|Црква из места Коломенско, која је вероватно утицала на катедралу

Због тога што црква нема аналогије, у претходној, савременој или каснијој архитектури московске и византијске културне традиције уопште; спорни су извори који су инспирисали Барму и Постника. Ежен Виоле ле Дик одбацио је мишљење да постоје европски корени у изградњи катедрале; према његовим речима, лукови су били византијски и на крају азијски.Cracraft, Rowland pp. 95 Модерна "азијска" хипотеза сматра да је катедрала рекреација џамије Колшариф, коју су руске трупе уништиле након опсаде Казана.

Руски писци деветнаестог века, почевши од Ивана Забелина, истакли су утицај народних цркава руског севера. Историчар Давид Ваткин је такође писао о мешавини руских и византијских корена, називајући катедралу "врхунцем" руске народне дрвене архитектуре.

Московско академско издање "Споменици архитектуре у Москви" сматра да је црква, највероватније, производ комплексне интеракције различитих руских традиција дрвене и камене архитектуре, са неким елементима позајмљеним од Италијана из Москве.Komech, Pluzhnikov pp. 401 Конкретно, стил зидова у трезорима је италијански.

Распоред

Уместо да се прати изворни аd hoc распоред (седам цркава око централног језгра), Иванове архитекте су се определиле за симетрични план пода са осам цркава са стране, око језгра,Komech, Pluzhnikov pp. 399 који представљају "темељно кохерентан, логичан план". pp. 128: "regular, not to say "rationalist" plan." упркос погрешном последњем "појму структуре без лишавања или разлога" под утицајем сећања на ирационалне злочине Ивана Грозног. Централно језгро и четири веће цркве смештене на четири главне тачке компаса су осмоугаоне; четири дијагонално постављене мање цркве су квадратне, иако је њихов облик једва видљив кроз каснија реновирања. Веће цркве стоје на масивним темељима, док су мање постављене на подигнуту платформу, као да се крећу изнад земље.

Иако су бочне цркве постављене у савршеној симетрији, катедрала у целини није. Већа централна црква је намерно померена на запад од геометријског центра бочних цркава, како би прилагодила своју већу апсиду на источној страни. Као резултат ове суптилне прорачунате асиметрије, када се гледа са севера и југа представља сложени вишексекцијски облик, док западна фасада, која је окренута према Кремљу, изгледа правилно симетрично и монолитно. Последња перцепција је поткрепљена захваљујући машикулацији у стилу тврђаве и кружном венцу западне цркве Уласка у Јерусалим, приказујући стварна утврђења Кремља.

Унутар композитне цркве је лавиринт уских ходника и вертикалних цилиндара цркава. Највећа, централна црква је висока 46 m, али има површину од само .Komech, Pluzhnikov pp. 400 Ипак, она је шира од цркве у Коломенскоје, са изузетно дебелим зидовима. Коридори су функционисали као унутрашња парвиса; Западни коридор је украшен јединственим равних плафонским таваном, који је удвостручен као нартекс.

Одвојени звоник оригиналне цркве Свете Тројице стајао је југозападно или јужно од главне структуре. Планови крајем 16. и почетком 17. века приказују једноставну структуру са три кровна шатора, највероватније прекривени лимом. Ниједна зграда ове врсте није преживела до данас.

Структура мини|left|200п|Мала купола са леве стране означава светилиште Василија Блаженог (1588).

Темељи, како је било традиционално у средњовековној Москви, изграђени су од белог камена, а цркве су саграђене од црвене опеке (), затим је стављан релативно нов материјал (прва атестирана опека у Москви, на новом зиду Кремља, започета је 1485).Komech, Pluzhnikov pp. 267 Истраживања структуре показују да је ниво подрума савршено усклађен, што указује на професионално цртање и мерење, али сваки следећи ниво постаје све мање и мање регуларан. Рестауратори који су мењали делове опеке од 1954. до 1955. године открили су да масивни зидови од цигала скривају унутрашњи дрвени оквир који држи читаву висину цркве. Овај оквир, направљен од детаљно везаних танких шипки, постављен је као просторни модел будуће катедрале и тада је постепено затворен у чврсте зидове.Komech, Pluzhnikov pp. 402

Градитељи, фасцинирани флексибилношћу нове технологије,Komech, Pluzhnikov pp. 49 користили су циглу као декоративни медиј, како унутра тако и споља, остављајући опеку отвореном што више, колико је могуће; када је локација захтевала коришћење камених зидова, они су украшени са опеком осликаном преко штукатуре. Главна новост коју је црква представила била је употреба стриктно "архитектонских" средстава спољашњих украса. Скулптура и свети симболи постављени у ранијој руској архитектури потпуно недостају; цветни орнаменти су касније додати. Уместо тога, црква се поноси разноликошћу тродимензионалних архитектонских елемената уклесаних у циглама.

Боја мини|200п|Шема боја катедрале, виђена ноћу. Црква је стицала своје данашње живописне боје у неколико фаза од 1680-их до 1848. године. Руски однос према бојама у 17. веку променио се у корист светлих боја; Уметност икона и мурала доживеле су експлозиван раст у бројним доступним сликама, бојама и њиховим комбинацијама.Buseva-Davydova, Оригинална схема боја, којој су недостајале ове иновације, била је далеко мање изазовна.

Зидови цркве су од црвене цигле или обојене имитације цигле са белим орнаментима, у приближно једнаком односу. Куполе, прекривене лимом, биле су равномерно позлаћене, стварајући свеукупну, али прилично традиционалну комбинацију белих, црвених и златних боја. Умерена употреба зелених и плавих керамичких уметака, омогућила је изглед дуге, као што је описано у Библији.

Док се историчари слажу о бојама купола из 16. века, њихов облик је споран. Борис Единг је написао да су највероватније имале исти облик лука као и данашње куполе.

Развој

1583–1596.

Првобитна црква Свете Тројице је изгорела 1583. године и била је обновљена до 1593. године. Девето светилиште, посвећено Василију Блаженом (1460—1552), додато је 1588. године поред североисточног светилишта Три патријарха. Још један локалац, Иван Благословени, сахрањен је на црквеној основи 1589. године; Светионик поводом његовог сећања, основан је 1672. године унутар југоисточне аркаде.

1680–1683. мини|upright|left|Мурали у галеријама

Друга, и најзначајнија, серија поновног расклапања и експанзије била је у периоду од 1680. до 1683. године. Девет цркава су задржале свој изглед, али додаци у аркади приземља и платформе на првом спрату били су толико темељни да је Николај Брунов реконструисану композитну цркву сматрао "новом" зградом и самосталним радом који је укључивао "стару" цркву Свете Тројице.Brunov, supplementary volume, Оно што је некада била група девет независних цркава на заједничкој платформи, сада је постала монолитни храм.Komech, Pluzhnikov pp. 403

Раније отворене приземне аркаде биле су испуњене зидовима од цигле; у новом простору смештени су олтари из тринаест бивших дрвених цркава подигнутих на месту Иванових погубљења на Црвеном тргу. Дрвена склоништа изнад платформе на првом спрату и степеништа (која су била узрок честих пожара) обновљене су са циглама.