КК Партизан (или због спонзорских разлога Партизан Моцарт бет), српски кошаркашки клуб из Београда и део је ЈСД Партизан. Најтрофејнији је клуб у Србији и један од најтрофејнијих у бившој Југославији, освојио је 22 путa национално првенство, 16 пута национални куп, осам пута Јадранску лигу и једном Суперкуп Јадранске лиге.
Освојио је Евролигу у сезони 1991/92. тројком Александра Ђорђевића у последњим тренуцима против Хувентуда из Бадалоне. То је највећи успех у српској клупској кошарци, иако је те сезоне, због рата у Југославији, одиграо само једну утакмицу пред својим навијачима. Поред титуле, још четири пута је играо на фајнал фору. У европским такмичењима је и три пута освојио Куп Радивоја Кораћа: 1978, 1979. и 1989. године. Први је кошаркашки клуб из Србије који је одиграо званичну утакмицу са НБА тимовима, у септембру 2009. На ранг-листи европских кошаркашких клубова Партизан је најбоље рангиран клуб од свих српских клубова, као и свих клубова из Јадранске лиге. Од сезоне 2019/20. као домаћин све утакмице игра у Београдској арени са предвиђеним капацитетом од 20.000 седећих места. Навијачи Партизана се називају Гробари.
Историја Оснивање и прве године (1945—1971) 250п|мини|Тим из 1952. године, стоје: Борислав Станковић, Иван Јовановић, Мирко Марјановић (други, трећи и четврти слева), чуче: Радомир Шапер и Чедомир Стојичевић (други и трећи слева) Настао је као кошаркашка секција Спортског друштва Централног дома Југословенске армије. Спортско друштво ЦДЈА Партизан основано је 4. октобра 1945. Кошаркашка секција ЦДЈА Партизан настала је од кошаркашке репрезентације Југословенске армије, која је 1945. године освојила првенство државе на турниру са репрезентацијама југословенских република. Под именом Партизан кошаркаши данашњег КК Партизан наступају од првог клупског шампионата Југославије, одржаног 1946. године. КК Партизан је 1953. године званично престао да буде клуб Југословенске народне армије. А током 1958. године цело спортско друштво је добило назив Југословенско спортско друштво Партизан.
Иако веома јаког играчког састава, са доста кошаркаша који су наступали за репрезентацију Југославије, на прву титулу сениорског шампиона Југославије Партизан је чекао до 1976. године. У првих 30 година постојања клуба, за Партизан су играли асови као што су: Мирко Марјановић, Божа Мунћан, Радомир Шапер, Вилмош Лоци, Лајош Енглер, Чеда Стојичевић, Борислав Станковић, Борислав Ћурчић, Бранко Радовић, Радован Радовић, Милош Бојовић, Драгутин Чермак, Слободан Јелић и многи други. У овом периоду Партизан је пет пута био други у првенству Југославије, у два наврата имао је и исти број бодова као првопласирани тим, али није успео да стигне до титуле националног првака.
Почетак успеха мини|150п|лево|Дражен Далипагић – Праја је укупно десет сезона наступао за Партизан. Успон КК Партизан је започео почетком 70-их година, када су клуб почели да воде бивши кошаркаши и када је стручни рад као селектор и као тренер у своје руке преузео Ранко Жеравица. Жеравица је извршио селекцију младих играча на челу са Драженом Далипагићем и Драганом Кићановићем. Пошто је као тренер државне репрезентације (до 1965. као помоћник Александра Николића, а затим као први тренер), више од десет година пратио развој светске кошарке, укључујући и америчку професионалну, Ранко Жеравица је у раду са младом екипом Партизана покушао да споји најбоље особине америчке и совјетске концепције кошаркашке игре.
Крајем 70-их година, када је Жеравица као тренер одлазио у иностранство, његови ранији сарадници, Борислав Ћорковић и Душан Ивковић, преузимали су екипу и настављали Жеравициним путем.
Овај период у историји клуба обележен је са неколико трофеја. Први је био титула шампиона Југославије у сезони 1975/76, а затим су следила и два освојена Купа Радивоја Кораћа (у финалу 1978. у Бањалуци је побеђена Босна са 117:110, док је 1979. у Београду Партизан био бољи од италијанског АМГ Себастиани Аригонија 108:98), један Куп Југославије (1979) и још једна титула државног првака (1981). Осим тренеру Жеравици, Ћорковићу и Ивковићу, који су екипу водили до великих успеха, изузетне заслуге за стварање великана европске кошарке припадају играчима – пре свих Дражену Далипагићу и Драгану Кићановићу, али и Фарчићу, Тодорићу, Керкезу, Марићу, Петровићу, Пешићу, Беравсу, Савовићу и многим другима.
Нови „дрим тим“ (1985—1991) После затишја због смене генерација, крајем 80-их година, под вођством новог директора клуба Драгана Кићановића, који је у рад укључивао и младе стручњаке, попут Душка Вујошевића (тренери су средином 80-их били и Зоран Славнић, Борислав Џаковић, Владислав Лучић), поново је створен јак кошаркашки тим.
Генерација Александра Ђорђевића, Владе Дивца, Жарка Паспаља, Иве Накића, Мирослава Пецарског, која је, уз подршку старијих Жељка Обрадовића, Миленка Савовића и Горана Грбовића, предвођена младим тренером Душаном Вујошевићем, Партизан поново повела у сам врх југословенске и европске кошарке.
Та генерација је 1986/87. године освојила титулу првака Југославије, а 1988. после победа у Купу шампиона над најјачим европским клубовима (Барселона, Макаби, Арис, Филипс Милано) обезбедила учешће на фајнал фору у белгијском граду Генту. После пораза у полуфиналу од Макабија из Тел Авива (82:87), Партизан је победом над Арисом (105:93) освојио треће место у Европи.
Следеће, 1989. Партизан је, појачан Предрагом Даниловићем, по трећи пут освојио Куп Радивоја Кораћа, тријумфом над Вивом Визмаром из Кантуа. После пораза у првој утакмици у Италији (76:89), у београдском реваншу Партизан је славио са 101:82. Исте сезоне Партизан је освојио Куп Југославије победом над сплитском Југопластиком (87:74).
Владе Дивац и Жарко Паспаљ крајем 1989, заједно са Драженом Петровићем, постали су први играчи са простора Југославије који су отишли у НБА лигу.
Шампиони Европе (1991—1992) мини|200п|Жељко Обрадовић и Александар Ђорђевић, легенде Партизана. После одласка генерације Дивца, Паспаља, Грбовића, Савовића и осталих носилаца игре у претходном периоду, Партизан је пред сезону 1991/92. створио нови млади тим, чије су нове звезде били Александар Ђорђевић и Предраг Даниловић. Управа је за тренера изабрала дотадашњег капитена екипе и репрезентативца, Жељка Обрадовића, док је на место стручног саветника дошао је некадашњи тренер и играч Партизана Александар Николић. Такође, Партизан је променио и дворану у којој је играо своје домаће утакмице, прешавши из Хале спортова у Пионир.
Због рата у Хрватској, Партизан је те сезоне као домаћин морао да игра у иностранству. Управа клуба се определила да буду „домаћини“ у мадридском предграђу Фуенлабради. Такмичење у Евролиги по групама, Партизан је завршио на четвртом месту уз девет победа и пет пораза, што је значило да ће Партизан у одлучујућим утакмицама за пласман на фајнал фор, играти са болоњским Кнором). Кнор је у то време имао снажан тим предвођен бившим југословенским репрезентативцем Јуријем Здовцом, али је Партизан у три утакмице био бољи и, по други пут у историји клуба, изборио пласман на фајнал фор који се априла 1992. одржавао у Истанбулу.
На фајнал фору у истанбулској дворани Абди Ипекчи Партизан је победио, у том тренутку два најјача европска састава. У полуфиналу је победио милански Филипс и у финалу Хувентуд из Бадалоне, тројком коју је постигао Александар Ђорђевић у последњим тренуцима финалне утакмице за коначни резултат 71:70. Најблиставија сезона у историји Партизана употпуњена је тријумфом у домаћем шампионату и купу. До наслова шампиона Европе је стигла екипа чији је просек година био 21,7 и која је од 17 утакмица у Евролиги до фајнал фора само једну одиграла у Београду (прву утакмицу четвртфинала против Кнора). Поводом 30 година од овог догађаја априла 2022. издата је серија од две поштанске марке у Србији.
Време санкција (1992—1995) После освојеног Купа европских шампиона, најбољи бековски пар Европе Александар Ђорђевић и Предраг Даниловић су прешли у Филипс, односно Кнор. Титулу првака Европе, Партизан је изгубио без прилике да га брани. Због санкција које су искључиле југословенски спорт из свих европских и светских такмичења, Партизан није добио право да као европски првак учествује у Европској лиги.
У сезони 1993/94. освојен је Куп СР Југославије под вођством новог тренера Жељка Лукајића. Тим који је следеће сезоне водио Борислав Џаковић освојио је оба домаћа трофеја. Најбољи играчи Партизана из тог времена су били: Никола Лончар, Мирослав Берић, Харис Бркић, Жељко Ребрача, Предраг Дробњак, Александар Чубрило. Након што је 1995. југословенским клубовима поново омогућено да се такмиче у европским куповима, млади играчи Партизана, без искуства у Европи, нису прве сезоне остварили значајнији резултат у Европи, али су, под вођством искусног стручњака Ранка Жеравице, освојили титулу првака СР Југославије (1995/96) и обезбедили повратак у најјаче клупско европско такмичење – Европску лигу.
Трећи Фајнал-фор и домаћи трофеји (1996—2000) У сезони 1996/1997. Партизан је предвођен новим тренером Мирославом Николићем, поново заузео место међу најјачим клубовима Европе. Појачан Дејаном Томашевићем, Дејаном Котуровићем, Драганом Луковским, Партизан се у осмину финала Евролиге, где је после велике борбе, са 2-1 у серији, елиминисан од каснијег првака Европе, Олимпијакоса. У домаћем првенству, Партизан је по трећи пут узастопно освојио титулу југословенског првака, мини|130п|Званични грб КК Партизана од сезоне 1997/98. до 2000/01. У сезони 1997/1998, две године од повратка у европска такмичења, тим Партизана је по трећи пут у историји клуба изборио учешће на фајнал фору. После серије пораза у такмичењу по групама у Евролиги и оставке Мирослава Николића, кога је на месту тренера заменио Милован Богојевић, Партизан је у осмини финала елиминисао званичног првака Европе Олимпијакос, да би у четвртфиналу био бољи и од првака Русије ЦСКА. На фајнал фору у Барселони, тим из кога су годину дана раније отишли Берић и Котуровић, појачан новим бековским тандемом Мирослав Радошевић – Владимир Ђокић, заузео је четврто место, након пораза од Киндера и Бенетона. У домаћем првенству Партизан је изгубио титулу државног првака, након што га је у доигравању избацио ФМП Железник.
Следеће сезоне клуб је напустио Предраг Дробњак, а на место тренера дошао је Владислав Лучић. У Купу Рајмонда Сапорте екипа је стигла до четвртфинала где је поражена од Бенетона, али је неуспешно завршено домаће првенство, које је због НАТО бомбардовања прекинуто пре плеј офа (Партизан је заузео треће место). Ипак, освојен је Куп СР Југославије, а финална утакмица у којој је Партизан победио ФМП, одиграна је уз звуке сирена за ваздушну опасност.
По завршетку сезоне екипу су напустили најбољи играчи, Дејан Томашевић, Харис Бркић и Драган Луковски. Формиран је нови млади тим, а на место првог тренера пред сезону 1999/2000. дошао је млади стручњак Ненад Трајковић. Иако пред почетак сезоне Партизану нису даване реалне шансе да освоји неки од трофеја, екипа је предвођена Радошевићем, Чубрилом, Чанком, Вардом, Ђокићем, Марковићем и Петровићем освојила Куп СР Југославије и стигла до финала плеј офа, у ком је поражена од подгоричке Будућности.
Сезону 2000/01. је обележио повратак великих асова, Владе Дивца, Предрага Даниловића и Жарка Паспаља, овај пут, на места председника и потпредседника клуба.
Партизан је сезону 2000/01. почео појачан повратницима Берићем, Булатовићем, Глинтићем, као и немачким репрезентативцем и сином Милована Богојевића Владимиром Богојевићем, а тиму се касније прикључио и Бранко Милисављевић. Тренер Ненад Трајковић је смењен после неколико утакмица, а на његово место дошао је Дарко Русо, бивши помоћник Жељка Обрадовића у репрезентацији СР Југославије.
У децембру 2000. убијен је Харис Бркић, који се неколико недеља пре тога вратио у Партизан.