Вељко Станојевић (Београд, 1892 — Београд, 1967) био је српски академски сликар, модерниста.
Биографија десно|200п|мини|<center>Купачице, уље на платну, 1924. (Музеј савремене уметности).
Вељко је рођен у "старој београдској 'Фишеклији'", као син Витомира и Јелисавете Станојевић рођ. Лонгиновић. Отац Витомир је потицао из "двеју највећих и најпознатијих српских породица"."Београдске општинске новине", Београд 1. фебруар 1941. Потомак је Кнеза Станоја Михаиловића из Зеока који је убијен у сечи кнезова 1804. године. По његовом имену носе презиме потомци Станојевићи. Вељков деда је пуковник Јеремија Станојевић, који је био министар (попечитељ) правде и просвете у Кнежевини Србији, председник врховног суда, председник Друштва српске словесности, државни саветник. Баба му је била Марија Мара Ненадовић кћи проте Матеје Ненадовић, унука кнеза Алексе Ненадовића из Бранковине, који је такође посечен од дахија 1804. године. По бабиној линији био је и у сродству са владарском династијом Карађорђевићима. Мајчина породица Лонгиновић, је такође знаменита а у Банату се јавља од доласка патријарха Чарнојевића. Из ње су потекли многи свештеници и српски патриоти."Београдске општинске новине", Београд 1941.
Уметнички живот Похађао је од 1911. године Уметничко-занатску школу у Београду код професора Љубомира Ивановића и Марка Мурата. Када је 1914. године требало да оде у Немачку на уметничку академију у Минхену, све је пореметио Велики рат. Од почетка рата је у војној служби прво као добровољац. Затим улази у састав чувеног Ђачког батаљона формираног у Скопљу. После тромесечне обуке сви ђаци су као поднаредници распоређени у регуларне војне јединице. Додељен је Другом "Гвозденом" пуку Моравске дивизије, са којим пролази ратну голготу и прелази Албанију током повлачења српске војске. Након опоравка на Крфу и преласка на Солунски фронт, разбољева се и завршава на лечењу у Француској, у руској болници у Ници. Ту интензивно почиње да слика у атељеу руског уметника Архипенка. Након тромесечног опоравка враћа се у Солун 1916. године, да би 1917. године био прекомандован у Топографско одељење Врховне команде. Постаје званично ратни сликар и све до маја 1918. године интензивно се за војне потребе бави сликањем. Када се поново разболи маја 1918. године упућен је опет на опоравак у Француску. Тај пут кроз Италију је искористио за драгоцени боравак у Риму, где упознаје ремек-дела италијанске уметности. Вратио се у ослобођену отаџбину 1919. године и интензивно укључио у уметнички живот. Већ исте године наступа као гост на уметничкој изложби "Ладе" у Београду. Тек 1920. године је демобилисан и тада се решава да се потпуно посвети уметности. Пут га неизбежно води у француску престоницу, где у слободарском миљеу буја уметнички живот.
thumb|Вељко Станојевић - Сремски фронт (гваш), 1945.
Од 1920. до 1930. године живео је са прекидима у Паризу, где је наставио ликовне студије.Станислав Живковић: "Српско сликарство 20. века", Београд 2005. Путовао је много по Европи, по медитеранским земљама и сликао мотиве тог поднебља. Основао је током живота у Паризу 1921. године, једно међународно уметничко удружење "L' ar la Frans". Уз то друштво се и он прочуо у Паризу, скренуо пажњу на свој опус. А од 1934. године узима државну службу и до Другог светског рата је наставник цртања у Петој београдској гимназији. Године 1938. упушта се у велики подухват, када успешно осликава фреско-сликама 200 квадратних метара зидног простора саборне православне цркве у Бањалуци.
Умро је 1967. године непосредно по завршетку своје последње изложбе организоване у галерији београдског Културног центра."Уметност", Београд 1967.
Био је један од оснивача групе Облик. Представник је конструктивистичког сликарства у југословенском сликарству док се његов каснији рад преоријентисао на колористички експресионизам. Његово стваралаштво у духу „идеализоване реалности“, које је настало 20-их година 20. века критика сматра његовим најаутентичнијим стваралачким периодом, те се Вељко Станојевић сврстава у ред наших најзначајнијих сликара треће деценије 20. века. Први пут је самостално излагао у Београду 1922. године а касније на бројним групним и самосталним изложбама у Југославији, Европи и Америци.
Поводом изложбе у галерији РТС-а ликовни критичар Станислав Живковић о сликарству Вељка Станојевића пише:
Слике Вељка Станојевића се налазе у Народном музеју, Музеју савремене уметности и у Историјском музеју у Београду.
Види још Уметничка група Облик Васа Поморишац Бранко Поповић Јован Бијелић Петар Добровић Живорад Настасијевић Зора Петровић Иван Радовић
Референце
Спољашње везе Изложба слика Вељка Станојевића Вељко Станојевић – доследни класик („Политика“, 12. март 2015) Илустровани лист, бр. 26 - 1925, стр. 30
Категорија:Рођени 1892. Категорија:Умрли 1967. Категорија:Српски сликари