Никола Пусен (, ,, (; Лез Андели, 15. јун 1594 — Рим, 19. новембар 1665) био је водећи сликар класичног француског барока, иако је већи део свог радног века провео у Риму. Већина његових дела приказује религиозне и митолошке теме, а сликана су за малу групу италијанских и француских колекционара. Вратио се у Париз на кратко време да служи као Први сликар краља под Лујем XIII и кардиналом Ришељеом, али се убрзо вратио у Рим и наставио да се бави својим уобичајеним темама. У каснијим годинама све већи значај даје пејзажу на својим сликама. Његов рад карактеришу јасноћа, логика и ред, а даје предност линији над бојом. До 20. века остао је велика инспирација за класично оријентисане уметнике попут Жак-Луја Давида, Жан-Огиста-Доминика Енгра и Пола Сезана.
Детаљи Пусеновог уметничког образовања помало су нејасни. Око 1612. отпутовао је у Париз, где је учио код мање познатих мајстора и завршио своја најранија сачувана дела. Његово одушевљење италијанским делима која је видео у краљевским колекцијама у Паризу мотивисало га је да отпутује у Рим 1624, где је проучавао дела ренесансних и барокних сликара — посебно Рафаела, који је снажно утицао на његов стил. Спријатељио се са бројним уметницима који су делили његове класицистичке склоности и упознао важне покровитеље, попут кардинала Франческа Барберинија и антиквара Касијана дал Поца. Наруџбине које је Пусен добијао за слике скромнијих димензија религиозне, митолошке и историјске тематике омогућиле су му да развије сопствени стил у делима као што су Смрт Германика, Покољ невиних и прва од његове две серије Седам светих тајни.
Наговорен је да се врати у Француску 1640. и постане Први сликар краља, али, незадовољан превеликим обимом посла и дворским сплеткама, вратио се за стално у Рим после нешто више од годину дана. Међу значајним делима из његових познијих година су Орион заслепљен тражи сунце, Пејзаж са Херкулом и Каком и Годишња доба.
Биографија Ране године – Лез Андели и Париз Никола Пусенов рани биограф био је његов пријатељ Ђовани Пјетро Белори,Његови Животи сликара објављени су у Риму 1672. који наводи да је Пусен рођен близу Лез Анделија у Нормандији и да је стекао образовање које је укључивало извесно знање латинског, што му је добро послужило. Још један рани пријатељ и биограф, Андре Фелибјен, забележио је: „Непрестано је испуњавао своје блокове бесконачним бројем различитих фигура које је само његова машта могла да произведе.“ Његови рани цртежи привукли су пажњу Кантена Варена, који је провео неко време у Анделију, али његови биографи не помињу да је имао формалну обуку у Вареновом атељеу, иако његова каснија дела показују утицај Варена, посебно у приповедању, прецизности израза лица, фино осликаним драперијама и богатим бојама. Његови родитељи су се очигледно противили сликарској каријери за њега, те је око 1612, у осамнаестој години, побегао у Париз.
Стигао је у Париз током регентства Марије Медичи, када је уметност цветала захваљујући краљевским наруџбинама које је Марија Медичи давала за декорацију своје палате, као и успону богатих париских трговаца који су куповали уметнине. Такође је постојало значајно тржиште за слике у обнови цркава изван Париза уништених током Француских верских ратова, који су се недавно завршили, и за бројне манастире у Паризу и другим градовима. Међутим, Пусен није био члан моћног цеха мајстора сликара и вајара, који је имао монопол на већину уметничких наруџбина и покретао тужбе против аутсајдера попут Пусена који су покушавали да се пробију у професију.
Његови рани цртежи обезбедили су му место у атељеима афирмисаних сликара. Радио је три месеца у атељеу фламанског сликара Фердинанда Ела, који је сликао готово искључиво портрете, жанр који је Пусена мало занимао. Потом се сматра да је месец дана учио у атељеу Жоржа Лалмана, али је Лалманова непажња према прецизном цртежу и артикулацији фигура очигледно није допадала Пусену. Штавише, Пусен се није уклапао у атељеански систем у коме је неколико сликара радило на истој слици. Од тада је више волео да ради веома споро и сам. Мало се зна о његовом животу у Паризу у то време. Судски записи показују да је имао значајне дугове које није могао да плати. Проучавао је анатомију и перспективу, али најважнији догађај током његовог првог боравка у Паризу било је откриће краљевских уметничких колекција, захваљујући пријатељству са Александром Куртоом, собаром Марије Медичи. Тамо је први пут видео гравуре дела Ђулија Романа и посебно Рафаела, чије је дело извршило огроман утицај на његов будући стил.
Први пут је покушао да отпутује у Рим 1617. или 1618, али је стигао само до Фиренце, где се, како преноси његов биограф Белори, „услед неке несреће, вратио у Француску.“ По повратку је почео да израђује слике за париске цркве и манастире. Године 1622. поново је покушао да оде у Рим, али је стигао само до Лиона пре него што се вратио. У лето исте године добио је прву важну наруџбину: ред језуита наручио је серију од шест великих слика у част канонизације њиховог оснивача, светог Фрање Ксаверског. Оригиналност и енергија ових слика (од тада изгубљених) донеле су му низ важних наруџбина.
Ђамбатиста Марино, дворски песник Марије Медичи, ангажовао га је да направи серију од петнаест цртежа, једанаест који илуструју Овидијеве Метаморфозе и четири која илуструју сцене битака из римске историје. „Маринови цртежи“, који се сада налазе у Виндзорском замку, спадају у најранија идентификована Пусенова дела. Маринов утицај довео је до наруџбине за декорацију резиденције Марије Медичи, Луксембуршке палате, затим до наруџбине од првог париског надбискупа, Жан-Франсоа де Гондија, за слику смрти Богородице (од тада изгубљену) за надбискупову породичну капелу у Нотр Дам де Пари. Марино га је примио у своје домаћинство и, када се 1623. вратио у Рим, позвао је Пусена да му се придружи. Пусен је остао у Паризу да заврши своје раније наруџбине, а затим је стигао у Рим у пролеће 1624.
Први боравак у Риму (1624–1640)
Пусен је имао тридесет година када је стигао у Рим 1624. Нови папа, Урбан VIII, изабран 1623, био је одлучан да задржи положај Рима као уметничке престонице Европе, и уметници из целог света су се тамо окупљали. Пусен је могао да посећује цркве и манастире како би проучавао дела Рафаела и других ренесансних сликара, као и новија дела Карачија, Гвида Ренија и Каравађа (чије дело је Пусен презирао, говорећи да је Каравађо рођен да уништи сликарство). Проучавао је уметност сликања актова у Академији Доменикина и посећивао Академију Светог Луке, која је окупљала водеће сликаре у Риму, а на чијем челу је 1624. био још један француски сликар, Симон Вуе, који је Пусену понудио смештај.У попису из 1624. (Фридлендер)
Пусен се упознао са другим уметницима у Риму и углавном се спријатељивао са онима класицистичких уметничких склоности: француским вајаром Франсоа Дикеноом код кога је 1626. становао у улици Виа деи Маронити; француским уметником Жаком Стелом; Клодом Лореном; Доменикином; Андреом Сакијем; и придружио се неформалној академији уметника и покровитеља која се противила актуелном барокном стилу, а која се формирала око Јоахима фон Зандрарта.Британски музеј: Колекција онлајн Рим је Пусену такође понудио процват уметничког тржишта и упознавање са значајним бројем покровитеља уметности. Преко Марина, упознао је кардинала Франческа Барберинија, брата новог папе, и Касијана дал Поца, кардиналовог секретара и страственог проучаваоца античког Рима и Грчке, који су обојица касније постали његови важни покровитељи. Нови колекционари уметнина захтевали су другачији формат слика; уместо великих олтарских слика и декорација за палате, желели су мање религиозне слике за приватну побожност или живописне пејзаже, митолошке и историјске слике.
Ране године Пусена у Риму биле су тешке. Његов покровитељ Марино напустио је Рим и отишао у Напуљ у мају 1624, убрзо пошто је Пусен стигао, и тамо умро 1625. Његов други главни спонзор, кардинал Франческо Барберини, именован је за папског легата у Шпанију и такође је убрзо отишао, повео је са собом Касијана дал Поца. Пусен се разболео од сифилиса, али је одбио да иде у болницу, где је нега била изузетно лоша, и месецима није могао да слика. Преживљавао је продајући слике које је имао за неколико скуда. Захваљујући помоћи кувара, Жака Дигеа, чија га је породица примила и неговала, углавном се опоравио до 1629, а 1. септембра 1630. оженио се Ан-Мари Диге, Дигеовом ћерком. Његова два шурака били су уметници, а Гаспар Диге је касније узео Пусеново презиме.
Кардинал Барберини и Касијано дал Поцо вратили су се у Рим 1626, и захваљујући њиховом покровитељству Пусен је добио две значајне наруџбине. Године 1627, Пусен је насликао Смрт Германика (Минеаполис институт уметности) за кардинала Барберинија. Ерудитна употреба античких текстуалних и визуелних извора (Тацитових Историја и Мелеагровог саркофага), стоичка уздржаност и сликовна јасноћа успоставили су Пусенову репутацију као великог уметника.Мелеагров саркофаг који је Пусен видео је онај који се сада налази у Капитолским музејима. Године 1628, живео је у улици Виа Паолино (Бабуино) са Жаном Лемером.
Успех са Германиком довео је до још престижније наруџбине 1628. за олтарску слику која приказује Мучеништво св. Еразма, за Еразмову капелу у Базилици Светог Петра (сада у Ватиканској пинакотеци). Фабрика Светог Петра је првобитно доделила наруџбину Пјетру да Кортони, који је направио само прелиминарне нацрте за олтарску слику када је неочекивано пребачен на други пројекат. Захваљујући утицају Касијана дал Поца, Пусен је изабран да наслика олтарску слику Светог Еразма, следећи првобитни нацрт Пјетра да Кортоне.
Са својом стрмоглаво дијагоналном композицијом и високом наративном драмом, Мучеништво св. Еразма је Пусеново најотвореније „барокно“ дело. Упркос придржавању сликовног идиома тог времена, из непознатих разлога, чини се да је Мучеништво св. Еразма наишло на званично неодобравање и није донело даље папске наруџбине. Ово разочарање, и губитак на конкурсу за фреско циклус у Сан Луиђи деи Франчези, уверило је Пусена да напусти тежњу ка великим, јавним наруџбинама и оптерећујућим конкурсима, ограничењима садржаја и политичким махинацијама које су они подразумевали. Уместо тога, Пусен ће преоријентисати своју уметност ка приватним колекционарима, за које је могао да ради спорије, са све већом контролом над темом и стилом.
Заједно са кардиналом Барберинијем и Касијаном дал Поцом, за кога је насликао прву серију Седам светих тајни, Пусенови рани приватни покровитељи били су каноник Ђан Марија Рошиоли, који је купио Спасавање младог Пира и неколико других важних дела; кардинал Ђулио Роспиљози, за кога је насликао другу верзију Аркадијских пастира; и кардинал Луиђи Омодеи, који је добио Тријумфе Флоре (око 1630–32, Лувр). Насликао је Покољ невиних за банкара Винченцо Ђустинијани; крадљивац драгуља и уметнички преварант, Фабрицио Валгуарнера, купио је Кугу у Ашдоду и наручио Царство Флоре. Такође је добио прве француске наруџбине од Франсоа од Крекија, француског изасланика у Италији, а касније од кардинала Ришељеа за серију Баханалија.
Охрабрен овим комерцијалним успехом, Пусен је 1632. купио доживотно право коришћења мале куће у Виа Паолина (Бабуино) за своју жену и себе и ушао у свој најпродуктивнији период. Његова кућа се налазила у подножју Тринита деи Монти, близу градске капије, где су живели други странци и уметници; њена тачна локација није позната, али била је прекопута цркве Сант'Атанасио деи Гречи.
Повратак у Француску (1641–42)
Како је Пусеново дело постајало добро познато у Риму, добијао је позиве да се врати у Париз ради важних краљевских наруџбина, које је предлагао Франсоа Сибеле де Ноаје, надзорник Краљевских грађевина за Луја XIII. Када је Пусен одбио, Ноаје је послао своје рођаке, Ролана Фреара де Шамбреа и Пола Фреара, у Рим да убеде Пусена да дође кући, нудећи му титулу Првог сликара краља, плус значајну резиденцију у палати Тиљерије. Пусен је попустио, и у децембру 1640. био је поново у Паризу.