Винковци су град у Хрватској, у Вуковарско-сремској жупанији. Према резултатима пописа из 2021. у граду је живело 30.842 становника, а у самом насељу је живело 28.111 становника.
Винковци се налазе на граници Славоније и западног Срема, на реци Босут. Подручје је насељено још од давних неолита, а као прво значајно насеље у писаним споменицима спомиње се римски град -{Colonia Aurelia Cibalae}-. Данашњи Винковци настали су на средњовековном насељу Св. Илија.
Географски положај мини|лево|Железничка станица у Винковцима Град Винковци, заједно са градовима Вуковар и Жупања, налази се на крајњем североистоку Хрватске, у најисточнијој жупанији Вуковарско-Сремској. Град се налази на реци Босут, а у непосредној је близини река Дунава и Саве. Надморска висина града и околине је између 78 и 125 -{m}-, с површином од 102.805 -{ha}-, од чега 60.623 -{ha}- ораница и 29.149 -{ha}- храстових и јасенових шума. Клима је континентална.
Простире се уз Босутску низину, ауто-пут и железничку пругу, који спајају западну Европу са Далеким истоком, и средњу Европу са изласком на Јадранско море.
Историја десно|мини|Валентинијан I У римско доба данашњи Винковци су се називали -{Aurelia Colonia Cibalae (Cibalae}- = Илирски-Брежуљак). Податак да је Cibalae био и родни град два римска цара (Валентинијан I и Валенс), указује нам на важност положаја града у Римском царству. По једном податку из 1905. године та варошица је насељена 70. године п. н. е., под Титом Веспазијаном.Мата Косовац, наведено дело Но, након битке код Хадријанопоља 378. године када је погинуо и цар Валенс, Цибале су спаљене и постају мало насеље које је неколико пута страдало од аварских племена која све учесталије проваљују на то подручје. Поделом Римског царства прешао у источни дио.
Од деветог века се спомиње насеље уз рушевине римског града Зентхелуе на на мађарском. Име Винко/Винковци се спомиње на картама из 1592. и 1640. године.
Године 1533. место пада под Турску власт, све до 1691. Иако се град ослободио од Турака, ипак је још било опасности од могућих напада турске војске, те је основана Војна крајина у коју су уврштени и Винковци. Град постаје важно војно и културно средиште и почиње изградња објеката неопходних за успјешно деловање одбрамбених снага. 1900. године Винковци су имали 8.500 становника. После Првог светског рата цела регија припада Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Дан града је 20. јул, дан Светог Илије. После Другог светског рата Винковци припадају Социјалистичкој Републици Хрватској, унутар Југославије.
Праисторија Археолошка истраживања на подручју Винковаца показала су постојање старије фазе старчевачке културе неолита, пре 7.000 година. Две аутохтоне културе, сопотска, винковачка и вучедолска настањивале су шире подручје града од 4000—1800. године п. н. е. У старијем гвозденом добу подручје града населили су Илири, а у млађем Келти који су се убрзо стопили са Илирима.
Стари век У римско доба данашњи Винковци су се називали Aurelia Colonia Cibalae. Био је то један од већих античких градова, који се протезао на 4.5600 -{m}-2. Податак да је Цибале био и родни град два римска цара, указује нам на важност положаја града у Римском царству. Но, након битке код Хадријанопоља године 378. када је погинуо и цар Валенс, Цибале је спаљена и постаје мало насеље које је неколико пута страдало од аварских племена која све учесталије проваљују на то подручје. Град се спомиње и у даровници цара Јустинијана из године 529. кад је то подручје као културно жариште додељено Бенедикту из Нурсије. Убрзо је град поделом Римског царства прешао у његов источни део, а тиме је нестао као познато средиште светске позорнице онога доба.
Средњи век У раном средњем веку Винковци се спомињу под именом Свети Илија. Насеље (у мађарским споменицима Zenthelye, Zenthylye, Zenthylya и сл.) уз руб рушевина античких Цибала доказано постоји од 11. века. О томе сведоче разни археолошки остаци ранороманичке цркве св. Илија на Мераји. Насеље Свети Илија вероватно је страдало приликом Татара 1242. године. Место се опоравило, па је у 14. веку саграђена већа готичка црква, која се делом наслања на темеље старе предроманичке цркве. Народно име Винко/Винковци уз оно Свети Илија уписано је на старим географским картама из 1592. и 1640. године.
Турска и Војна крајина мини|десно|200п|Винковци, обновљени српски православни храм „Силазак Светог духа“ Винковци се први пут спомињу у једном извештају из 1615. године, уз напомену да су некада били добро настањени, а под Турцима су се расули у неколико села. Након погибије краља Матије Корвина на Мохачком пољу, Турци се све више залећу на ова подручја. Винковце освајају 1533. и у граду се задржавају све до 1691, али осим рушевина и покојег турцизма у говору становништва, не остављају великог трага. Иако се град ослободио од Турака, ипак је још стрепио од могућих напада турске војске, па је основана Војна крајина у коју су уврштени и Винковци. У граду је смештен стожер регименте, па се Винковци развијају у важно војно и културно средиште. Град је био седиште Бродске и Градишке регименте које су чиниле бригаду. С обзиром на такав статус, убрзо почиње изградња објеката неопходних за успешно деловање обрамбених снага. Због тога је изграђено велико војно вежбалиште, а изградња је узела маха за време владања царице Марије Терезије. У то време се град претворио у војнокрајишко језгро са урбаном физиономијом панонског барокног типа. Наиме, отворено је више војних училишта, а од године 1766. делује и винковачка класична гимназија. Основана је у Петроварадину, а 1799. премештена је у Винковце и постају потпуна гимназија. То је једина војнокрајишка гимназија и одиграла је важну улогу у изобразби бројних знаних Винковчана као што су Јосип Козарац, Јоза Ивакић, Вања Радауш и други.
Срби у Винковцима
У аустријско-француском рату 25. октобра 1792. године у једном боју, рањен је катански оберлајтант Марко Чавић из Винковаца."Српски летопис", Будим 1845. године Дионисије Поповић православни епископ будимски иначе Грк родом из Солуна, Постао је 1785. године у Београду митрополит Србије. Помогао је у рату 1789. године да Аустријанци отму Београд од Турака. Аустријски цар је интервенисао да постане будимски владика 1791. године у Сентандреји. Држао је неког Луку Миловановића из Винковаца, који му је преводио књиге са латинског језика на српски. Добијао је тај "високоучени и у српском стихотворенију знаменити муж" месечно 10 ф. вина и мало одеће за свој преводилачки целодневни посао. Владика је неке од тих преведених књига, штампао под својим именом, како веле књижевни историчари."Гласник друштва српске словесности", Београд 1866. године Једну педагошку књигу купио је 1812. године Јован Станислав Поповић винковачки трговац. Скупљач претплате 1813. године за "Нови сербске" у Бечу, био је исти Поповић у Винковцима. Исајловићеву књигу о историји трговине, купио је Винковчан Србин Јован Станислав Поповић.Димитрије Исајловић: "Историја трговине од почетка света до наши времена", Будим 1816. године Купци књиге били у 1820. године у Винковцима: Петар Милутиновић цивилни хирург и надзиратељ месних српских школа, Георгије Богдановић учитељ, три трговца и неколико ученика гимназије, немачке и српске школе. Српску књигу на ћирилици набавио је 1831. године у Осијеку, винковачки шнајдер Јован Меденац.Василије Јовановић: "Светолик и Лепосава", Пешта 1831. године Књижевни часопис купио је 1827. године у Митровици, винковачки бербер Петар Милутиновић."Даница", Беч 1827. године Вукове народне песме набавио је читалац вуковарски 1845. године, официр Стефан Милошевић оберлајтант. Сапунџија варошки Петар Стојановић прибавио је 1847. године "самом себи књигу" о српским јунацима.Јоксим Новић: "Лазарица или бој на Косову…", Нови Сад 1847. године
По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године у "Винковце" је било заједно са парохијским филијалама - 1049 православних душа. Било је много парохијских филијала те 1846. године: Иванково, Вођинце, Микановце, Ретковце, Шишковце, Перковце, Гундинце, Бабина Греда, Штитар, Хупања, Бошњанце, Градиште, Черна и Шамац. У Винковцима је православно парохијско звање основано 1793. године од када се пишу и црквене матрикуле (или 1795). Постоји православна црква је грађена 1794. године, посвећена празнику Силаска Св. Духа, а парох месни је поп Сава Стојшић (1846). Иконостас је осликан 1811. године. Раније је парохијска филијала била и село Мирковци.Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant … pro anno …", Buda 1846.
Купио је Винковчан, сапунџија Петар Стојановић 1847. године српску књигу са напоменом "узима за себе пет".Јоксим Новић: "Лазарица или бој на Косову између Срба и Турака на Видовдан 1389. године", Нови Сад 1847. године У Винковцима се двапут годишње одржава вашар: 22. јануара и 22. јула."Зимзелен", календар, Сегедин 1846. године У винковачку велику гимназију уписало се 1852. године чак 44 ученика Србина, са свих страна. То је покренуло управу гимназије, да због њих ту отвори катедру за српски језик. Такође су поручили много књига српског књижевника Доситеја Обрадовића."Србски дневник", Нови Сад 1852. године Управа града Винковаца је 1853. године радила на томе да се још 7. и 8. разред гимназијски, ту отворе и да то постане "обер" гимназија. За оправак српске цркве и свештеничког стана у Вировитици, јавно је захвалност изражена 1855. године свим помагачима, међу којима једином у Винковцима, Николи Поповићу казанџији који даде 1 ф. Винковачки учитељ и пренумерант 1857. године био је Младен Бошњаковић. Скупио је 1860. годину претплату за српску историјску књигу о Карађорђевом устанку др Булић из Винковаца, а са њим опат и жупник Гашпар Радић и поп Гавро Бабић православни свештеник и професор веронауке гимназије.
У винковачкој народној вероисповедној школи било је 1846. године 30 ђака које је учио Јован Стојановић учитељ. Атанасије Стојадиновић је био 1862—1867. године учитељ у Винковцима, када је дао 4 ф. као претплату за Школски фонд. Тривијални учитељ у Винковцима био је 1868. године Станислав Пурић, а од претходне 1867—1870. године беше Илија Солтоковић. Године 1905. у српској народној вероисповедној школи учитељ је В. Игњатовић стално намештен. Он учи сву децу школског узраста, 33 у редовној и девет у недељној школи.
У Вуковару је 15. маја 1863. године сахрањен тамошњи адвокат Хуго Тополковић, рођени Винковчанин. Умро је млад од туберкулозе у 34. години живота. Провео је четири године као свештеник па се распопио, и затим радио као адвокат у Загребу, Осијеку и Вуковару. У некрологу још пише: "Покојник је био Србин римокатоличког вероисповедања, и српство је толико обгрлио и неговао, да би многима својима јединовернима, а и неким Србима источног вероисповедања за узорити пример служити могао - јер је на свако наше заведеније и свако предузимање увек ревностно прилагао"."Србобран", Нови Сад 1863. године За издржавање народног позоришног друштва у Вуковару, приређена је 1863. године хуманитарна игранка, на којој је међу помагачима је био гост из Винковаца, капетан Зарија Ђурић - који је поклонио једну лепу сабљу (као реквизит). Дописник из Винковаца се повод одржане успеле игранке за потпору сиромашних ђака, жалио српској јавности 1865. године: "Коло се није играло, а реч српска је одавно прогнана из просторије винковачке дворане"."Матица", Нови Сад 1865. године