Усташе, званично Усташа — Хрватски револуционарни покрет, биле су хрватска фашистичка ултранационалистичка, клерикална и терористичка организација, коју је основао Анте Павелић 1929. године у Италији. Организација се налазила на челу Независне Државе Хрватске, од априла 1941. до маја 1945. године.
Ослањајући се на Силе Осовине, прије свега на Њемачку и Италију, усташе су у већини случајева копирале њихову унутрашњу структуру и идеологију. У својим ставовима су истицали србофобију и антисемитизам, као и низ теорија којима су оправдавале своје територијалне претензије.
Усташе су организовале и спроводиле геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, оснивајући велики број сабирних логора. Према разним процјенама, током усташког геноцида убијено је између 197.000 и 700.000 Срба, 30.000 Јевреја и 80.000 Рома.
Након ослобођења Југославије, већина главешина усташког покрета је пацовским каналима побјегла у западну Европу и Јужну Америку, гдје су створили мрежу радикалних организација. Питање процјене злочина које су починиле усташе је покренуто током распада Југославије.
Назив Ријеч усташа (множ. усташе) изводи се из глагола устати. Пучки-усташа () био је војни чин у Краљевском хрватском домобранству. Исти термин се користио и за хрватске пјешадијске пукове треће класе () током Првог свјетског рата.Види: :hr:Pučki-ustaše
Друга варијација глагола устати је устаник (множ. устаници). Назив усташа није имао фашистичку конотацију током својих раних година у Краљевини Југославији, јер је термин устат кориштен у Херцеговини за означавање учесника Херцеговачког устанка 1875. године. Пун првобитни назив организације се јавља у априлу 1931. године као „Усташа — Хрватска револуционарна организација” (УХРО), а 1933. године је преименована у „Усташа — Хрватски револуционарни покрет” (УХРП) и тај назив је задржала све до краја Другог свјетског рата.
Историја
Настанак хрватског национализма
Хрватски национализам је настао у 19. вијеку. Његови најистакнутији теоретичари били су Анте Старчевић, Еуген Кватерник и Јосип Франк. У земљама Аустроугарске, које су они сматрали хрватским, живио је знатан број Срба. У појединим областима, као што су Босна, Херцеговина, Далмација, окрузи бивше Војне крајине, Срби су чинили већину или значајан постотак становништва. Неколико умјерених хрватских политичара је активно сарађивало са српским странкама. Истовремено, националистичке странке, међу којима се истицала Странка права, Србе су видјеле као препреку ка стварању хрватске националне државе. Старчевић је негирао постојање српског народа, тврдећи да Срби нису народ већ назив за робове и затворенике који нису могли да изграде државу. Према томе, Старчевић је средњовјековно Српско краљевство сматрао хрватском државом. Нешто другачија је била позиција Кватерника. Он је признавао постојање српског народа, али само изван граница оних земаља за које је тврдио да припадају хрватском народу.
Србофобија као важан елемент хрватског национализма повећала се када је водећу улогу у Странци права преузео Јосип Франк. Био је досљедан у покушајима да Хрвате представи као подршку Аустроугарској на Балканском полуострву, док је Србе покушао представити као главне непријатеље. У периоду од 1900. до 1902. године Франкове присталице су организовале неколико погрома над Србима у Загребу, Карловцу и Броду на Сави. Током Првог свјетског рата, односи Срба и Хрвата су поново погоршани. „Шуцкори” у које су регрутовани босанскохерцеговачки Муслимани и Хрвати су у Босни и Херцеговини пљачкали и убијали Србе, који су били осумњичени за нелојалност Аустроугарској.
мини|усправно|лево|Стјепан Радић.
Након пораза Аустроугарске у Првом свјетском рату и њеног распада, практично све јужнословенске земље бивше монархије добровољно су ушле у састав новонасталог Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, ова држава је била централизована и ускоро је престала да одговара хрватским интересима, који су тежили ка аутономији или независности. То је додатно закомпликовало односе Срба и Хрвата, изазивајући низ политичких криза. Већ 1918. године у хрватским насељима дошло је до таласа демонстрација током којих се тражили независност Хрватске. Борбу за остварење овог циља водила је Хрватска републиканска сељачка странка на челу са Стјепаном Радићем, која је у својој пропаганди користила спој националистичких и социјално-егалитарних елемената пропаганде. ХРСС се ослањала на хрватско сељаштво, које је чинило 80% становништва, међу којим је имала велику популарност. Она је 1921. године била творац „Хрватског блока”, ујединивши најзначајније хрватске политичке снаге. До 1925. године Радић није признавао стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и устав усвојен 1921. године. Закони Краљевине нису спровођени у многим хрватским областима, које су сачувале административни систем наслијеђен из доба Аустроугарске. Радић је 1925. године склопио споразум са Министарским савјетом, а неколико чланова ХСС-а су постали министри. Он је, и поред тога, поново остао у опозицији власти. Радића је у Народној скупштини 20. јуна 1928. године смртно ранио српски посланик Пуниша Рачић, а два друга посланика ХСС-а су убијена.
мини|усправно|десно|Пропагандни летак УХРО из 1929. године са натписом „Мој је народ пусто робље, моја земља само гробље…”
Атентат у Народној скупштини је изазвао талас хрватског национализма и додатно закомпликовао већ компликоване односе Срба и Хрвата. Хрват Јосип Шунић је 4. августа убио српског новинара Владимира Ристовића као освету за Радићеву смрт. Дана 1. септембра 1928. сазвана је конференција Хрватске странке права, на којој је донесена одлука о самосталности и независности Хрватске. Дана 2. септембра у Загребу је одржан други сабор Хрватске револуционарне правашке омладине (ХРПО), радикалног омладинског крила ХСП-а коју је на Загребачком универзитету основао Бранимир Јелић. Њихова сарадња са Антом Павелићем је уродила 1. октобра оснивањем организације Хрватски домобран, чији је задатак био прикупљање омладине у ванстраначку организацију која ће постати језгро хрватског сецесионизма. До 1929. појавиле су се двије струје међу хрватским политичарима; једни су дијелили Павелићев став да се хрватски национални интерес може постићи само насиљем, а друга умјерена струја је била окупљена око Хрватске сељачке странке, предвођене Радићевим насљедником Влатком Мачеком, која је имала много већу подршку међу Хрватима. Организација окупљена око Домобрана је покушала да радикализује умјерене Хрвате, користећи Радићево убиство да подгрије тензије у подијељеној држави. Група је издавала новине Хрватски домобран чији је главни уредник био Јелић, а до забрањивања новина њима су доприносили и чланови ХСП-а. Вође ХПРО-а и Хрватског домобрана били саорганизатори насилних демонстрација у Загребу 1. децембра 1928. Након демонстрација Јелић и Густав Перчец су емигрирали. Дана 6. јануара 1929. краљ Александар I Карађорђевић је завео диктатуру, током које је устав из 1921. укинут, забрањене су све националне странке и онемогућен сваки легални политички рад. Осјетивши се угроженим за своју безбједност, Павелић је емигрирао у јануару 1929. године.
Настанак и развој усташке организације Хрватска странка права је обновљена 1918. године и у исто вријеме је неколико њених водећих чланова напустило Аустроугарску монархију, која се налазила у процесу распада. Годину дана касније адвокат Анте Павелић је постао секретар странке. Усвојен је и нови програм странке, којим је одређен циљ „очувања националног идентитета и државне независности хрватског народа”. Међутим, ХСП 1920. године није био популаран. Бирачко тијело странке чинили су само националистички настројени представници хрватске интелигенције и бивши официри Аустоугарске војске, незадовољни политиком Београда.
Краљ Александар није успио да уједини његову вишенационалну краљевину двадесетих година 20. вијека. Одустао од демократије и увео краљевску диктатуру (6. јануара 1929) — мијењајући истовремено име Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевина Југославија, чиме је желио нагласити јединство народа. Као одговор на краљев поступак, Анте Павелић је основао тајну организацију „Усташе” која је заговарала хрватску независност и служила се тероризмом у постизању свога циља. Основну програма усташа чинило је мишљење да нема ни слоге ни помирења између Хрвата и Срба.
мини|усправно|лево|Усташки пропагандни плакат мини|усправно|десно|Вођа усташа Анте Павелић
Непосредно прије избора 1927. године, ХСП, ХРСС и ХФСС ујединиле су се у Хрватски блок. Главни слоган блока је био Старчевићев слоган „Бог и Хрвати”. Ипак, овај политички савез није успио да стекне запажени политички резултат. Мандате у Народној скупштини су стекли само Анте Трумбић и Анте Павелић. Послије атентата у Скупштини, Павелић је покушао искористити растући хрватски шовинизам у своје сврхе. У децембру 1928. године он оснива терористичку организацију „Хрватски домобран”. У јануару 1929. године напушта странку. Први атентат је извршен дана 22. марта 1929. када су Мијо Бабић и Матија Солдина убили у Загребу главног уредника Новости и предсједника „Југословенске штампе” Тонија Шлегела. Павелић и Перчец су априла 1929. године посјетили Софију гдје су 20. априла представницима ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна организација) потписали Софијску декларацију, којом наглашавају да ће координирати „своју легалну дјелатност за извојштење човјечјих и националних права, политичке слободе, те потпуне независности и Хрватске и Мацедоније”. Због ове декларације Павелића и Перчеца Суд за заштиту државе у Београду осудио је 17. јула 1929. на смрт.
Емигранти су почели организовати подршку за свој циљ међу хрватском дијаспором у Европи, Сјеверној и Јужној Америци. Павелићу је организацијски узор био ВМРО. Тачан датум оснивања усташке организације није познат; по неким подацима још 1931, а у јануару 1932. су почели издавати први број мјесечника Усташа на простору данашње Италије. Средином 1932. објављен је Устав Хрватске револуционарне организације (УХРО) и разни прописи у вези са унутрашњом организацијом. Усташка емиграција је себи поставила задатак да свим средствима, па и оружаним устанком, стекне независност Хрватске. Организација се састојала од табора, логора, стожера и Главног усташког стана (ГУС), на чијем се челу налазио поглавник Павелић. Начела усташког покрета, формулисана у седамнаест тачака, Павелић је објавио 1. јуна 1933. Начела су садржавала компоненте из разних извора: екстремног франковачког хрватскога национализма, нацизма и фашизма, католичке клерикалне ауторитарности и идеја ХСС-а. У једанаестој тачки стајало је да у „хрватским државним и народним пословима у Независној Држави Хрватској не смије одлучивати нитко, тко није по кољенима и по крви члан хрватског народа”.
У егзилу, Павелић је убрзо ступио у контакт са бившим члановима ХСП и франковцима. У првој половини 1932. године основан је Главни усташки стан и почело је издавање новина Усташа. Њима се у избјеглиштву постепено придружују Аугуст Кошутић и Јурај Крњевић, те десетак хрватских интелектуалаца и радника. Након одласка у емиграцију, Павелић је ступио у ближи контакт с Хрватским комитетом који тридесетих година сарађује с Усташким покретом. Истовремено, Павелић и његове присталице покушале су да своју организацију не приказују као терористичку организацију него као масовни покрет хрватског народа. Затим су кренули у потрагу за државом која би им била стални домаћин. Аустрија и Бугарска су то одбиле, али су 1932. године усташки функционери Лорковић, Будак и Елић успјели да оснују центар организације на подручју Њемачке. У њему су врбовали нове усташе, а било је и неуспјешних покушаја успостављања веза са њемачком обавјештајном службом.