Колари су насељено место града Смедерева у Подунавском округу. Према попису из 2022. има 1014 становника (према попису из 2011. било је 1089 становника). Кроз Коларе пролази пруга, а у насељу се налази железничка станица. У селу се налази црква Светих апостола Петра и Павла, основна школа „Илија Милосављевић Коларац“, дом културе, месна заједница и полицијско одељење.
Историја
Указом Краља од 31. јануара 1889. године насеље је добило статус варошице.
Ова варошица је у долини реке Раље.
После пада Деспотовине и пошто су њоме завладали, Турци су се не само почели поправљати доста доста оронуо Цариградски друм, већ су му променили и правац. Од тога доба Цариградски друм је скретао од Гроцке на југоисток, и на њему су Турци основали неколоко станица и одмаралишта (паланки), међу којима и Коларе.
Али Колари су свакако старије насеље. Вероватно је и за римске владе на овом месту постојало насеље; чесму која је постојала у Коларима звали су је „Римска Чесма“, а у околини се налази на трагове који упућују на врло стара насеља. Поузданих података о Коларима немамо све до турског доба. Како у то време Цариградски друм пролази кроз Гроцку, Коларе, Азању и Паланку, путници који су одлазили у Цариград, пролазили су кроз Коларе и о њему оставили доста података. Почев од 16. века Колари се стално помињу. Герлах помиње Коларе као „мало, кукавно село, у којем станују све сами Турци, у којем није било за добити круха, ни меса, ни вина, већ смо морали слати јашчара у Смедерево по Храну“. Швајгер (1577) помиње варошицу „ -{Color}-, која је насељена од Срба и Турака“. Године 1621. прошао кроз Коларе француски посланик Де Хе и о њима каже: „… ɡuatre heures de chemin d'Ihcargis" (Гроцка), -{ nous truvasmes le burg de Cola (Колари) où il a plus de Turcs gue de'Chrestiens,}- Из ових података види се да су Колари у 16. и 17. веку били мало насеље, пролазна станица на Цариградском друму, са доста турских војника.
За доцније време, све до првих десетина 18. века, нема података о Коларима. За време аустријске владавине (1718—1739) спомиње се Колари као насељено место са 28 кућа. Године 1735. у Смедеревском дистрикту спомиње се „шанац Колари са црквом, свештеником и са 25 домова“. У току аустријске владавине и касније у Коларе је придошло ново становништво, варошица је била већ и простирала се западније, дуж Цариградског друма, све до Дивача, где је у то време постојала мала Дивач, у којој су, по народном предању, куће и дућани били „тако чисти“, да је „мачка могла ићи с ћепенка на ћепенак“. У другој половини 18. века у Коларима је већ била породица Груића, од које су познати Вуле Илић Коларац који се у ратовима за ослобађање прочуо као јунак, и Сава Грујић генерал. 1793. године Осман Пазваноглу је покушао да стави и Београд под своју контролу али су га у бици код Колара, на челу са бимбашом Станком Арамбашићем, поразили српски војници, први пут организовани у посебну српску народну војску у служби Османског царства.
После 1813. највећи број коларских породица пребегао је „преко“, и варошица је остала готово испражњена. Пошто су прилике касније сређене, и Турци позвали избегло становништво да се врати, неке се породице врате у Коларе, али се много не задрже ту, већ оду и населе се у средини Суводол. Због тога, а и због каснијег одласка Турака, у Коларима је остало мало становништва. Године 1818. у Коларима није било више од 38 кућа.
После другог Устанка у Коларе се досељавају породице: Стојановићи, Поповићи, Ђорђевићи, Савићи, Младеновићи, Марковићи и др. У међувремену од 1815—1860. Колари напредују и живо место, и као такво остају за све време док је Цариградски друм кроз њега пролазио. У Коларима је у то време била механа и ту је дељена пошта за Смедерево, Пожаревац, и Паланку. У овом међувремену придолазе у Коларе нове породице из разних крајева Србије и из Црне Горе Али када Цариградски друм, за владе књаз Михаила, почео нова ићи поред Дунава, Колари су почели опадати. У току последњих педесет-шездесет година у њега долазе поглавито занатлије и трговци и то углавном из околних села. Како нема услова за интензивнији рад и за напредак, у варошици се не осећа већи прираштај становништва. По попису из 1921. Колари су имали 117 кућа са 508 становника. (подаци датирају од 1718-1925. г).Подаци су узети из: „Насеља“ књ.19. др. Б. М. Дробњаковић (1925)Смедеревско Подунавље и Јасеница) и из „Братство“ књ.-{ XIX }- др. Б. М. Дробњаковић:КолариЛитература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812–1935. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
Овде се налази Кућа Поповића у Коларима.
Збивања Колари је добило име по мајсторима за кола, којих је у селу било много, јер се село налазило на Римском путу. Колари је познато по 3 вашара: Петровдански (12.6.), на Преображење Господње (19.8.) и Михољдански (12.10). Највећи је вашар поводом Преображења Господњег, на који дође цео смедеревски крај.
У центру села се налази црква. У селу се налази такође и основна школа „Илија Милосављевић Коларац“ која носи име највећег српског добротвора и трговца, рођеног у Коларима са великим школским двориштем са спортским теренима за фудбал, кошарку и одбојку, тзв. „Школско“. Поред школе се налази и железничка станица. Фудбалски клуб „Коларац“ има свој терен, као и своју кафану „Пампур бар“, где се играју карте и домине и гледају утакмице уз пиће. У центру села се налази „Римска чесма“, која датира још из доба Римљана.
Демографија У насељу Колари живи 896 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,9 година (40,6 код мушкараца и 43,1 код жена). У насељу има 338 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,22.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
Црква Црква Светог Петра и Павла у Коларима је подигнута 1847. године, на истом месту на којем је постојала црква Благовештења још 1724. године, а подаци говоре да је на том месту постојала још старија црква брвнара. 1986. године црква је проглашена спомеником културе.
График промене броја становника током 20. века
Референце
Литература
Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објављено (1927)„Напредак Панчево,, „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999). Летопис период 1812–2009. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
Спољашње везе
Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (-{Fallingrain}-) Сателитска мапа (-{Wikimapia}-) Гугл сателитска мапа (-{Maplandia}-) План насеља на мапи (-{Mapquest}-)
Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији Категорија:Насељена места у Смедереву Категорија:Насељена места у Подунавском управном округу