Живојин Мишић (Струганик, код Мионице, 7/19. јул 1855 — Београд, 20. јануар 1921) био је српски и југословенски војвода (фелдмаршал).
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је учесник српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустроугарску у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку. Такође је учествовао и у краткотрајном Српско-бугарском рату 1885. године. Пуних шест година поред редовних дужности предавао је стратегију на Војној академији. Након Мајског преврата био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909. године, током анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустроугарском.
И у балканским ратовима, Мишић је такође био помоћник начелника штаба Врховне команде, генерала Путника, и био је његова десна рука. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске , због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан на исти начин заслугом официра припадника Црне руке.
Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, генералу Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао на дубљем повлачењу, скраћењу фронта целе српске војске, којим би се осталим армијама дало времена за одмор, попуну залиха и снабдевање. То његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије, па је тешко поражена у потоњем српском контранападу. За заслуге и извојевану победу, Мишић је 4. децембра 1914. године унапређен у чин војводе (фелдмаршала).
Након новог здруженог напада , аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915. године, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи и уследило је повлачење. Након овога предао је команду армије и отишао на лечење у Француску. Средином 1916. године поново је постављен за команданта Прве армије која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску и у бици код Гоничева ослободила Битољ. Пред крај рата у јуну 1918. године заменио је формацијско место са генералом Бојовићем и постављен је за начелника штаба Врховне команде. Командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру исте године, и за два и по месеца је ослобођена Краљевина Србија. Британски краљ Џорџ V наградио га је титулом . Као најзнаменитији војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје, од свог народа сматран је за легенду.
Рано детињство (1855—1865) мини|десно|Мишићева родна кућа у селу Струганик. Живојин Мишић је рођен 7/19. јула 1855. године од оца Радована, земљорадника, и мајке Анђелије (рођене Дамјановић) у селу Струганику надомак Мионице. Мишићеви родитељи имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо његових сестара (Тодора и Живана) и браће (Никола, Ивко, Теодосије, Лазар, Василије и Теодор) је било живо.
Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века из села Тепца на јужним обронцима Дурмитора. Породица Мишић је презиме добила по имену Живојиновог деде – Миша Каљевића. Живојинов деда се први родио у Струганику, био је ожењен Аницом и имао је два сина: Радована (Живојиновог оца) и Радослава. Живојинова мајка Анђелија (рођена око 1815. године) била је кћерка Јована Дамјановића из села Коштунића.
Са навршених шест година био је пастир. Чувао је овце, козе, младу јунад и силно се намучио. Једном приликом је рекао:
Често је губио овце које су пуштене по ливади бежале и упадале у туђа газдинства, брстиле купус, салату и правиле велику штету на воћњаку. Кад би се пробудио (јер је неретко спавао на ливади) и видео да оваца нема а касније сазнао за штету, редовно је добијао батине шибом. За разлику од њега Мишићеви вршњаци су чували волове. Дешавало се да слабе и ненавикнуте младе чобане изударају непослушни волови. Живојин о томе пише:
Школовање (1865—1876) мини|десно|200п|Лазар и Живојин Мишић (стоји), 25. септембра 1875. године. Основну школу је започео у Рибници 1. октобра 1865. године. Први учитељ Живојинов био је Сретен Величковић из села Бољковци. За сву децу био је страх и трепет. Школску и црквену општину у то време чинила су села: Струганик, Планинице, Берковци, Попадићи, Толићи, Кључ и Паштрићи. Због велике удаљености села од школе сва деца и Живојин су живела у интернату. Отац му је преминуо 1. октобра 1866. године, па је мајка преузела на себе домаћинство.
После две године боравка у Рибници, на интервенцију свог рођеног брата Лазара, наредника у Крагујевачком гарнизону, Мишић је 1867. године премештен у Крагујевац. У Крагујевцу је завршио две школске године за једну и убрзо 1868. године уписао је гимназију. У почетку због свог порекла имао је силне неприлике са варошком децом која га нису прихватала, што га је узбуђивало и вређало. Први и други разред гимназије завршио је у Првој крагујевачкој гимназији, трећи, четврти и пети у Првој београдској гимназији. У првих пет разреда гимназије није био посебно добар ђак, док је до краја школовања поправио успех.
Шести разред је завршио у Крагујевцу и већ 20. септембра 1874. године био примљен у 11. класу Артиљеријске школе без пријемног испита, као 21. у рангу. Због одустајања два кандидата Мишић је пре почетка школовања добио 19. ранг. На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио и пољске радове. Још као несвршени питомац поднаредник мобилисан је 1876. године и упућен на фронт. Током ратова школовање му је прекинуто.
Први српско-турски рат (1876—1877)
Својим првим ратним распоредом одређен је за наставника трупа у Колубарском батаљону Друге класе, у саставу Ваљевске бригаде Друге класе Дринског корпуса. Командант корпуса био је генерал Ранко Алимпић. Пред сам полазак бригаде на границу фронта цела класа Артиљеријске школе, а међу њима и Живојин, је 1. јуна 1876. године била произведена у чин наредника. Друга ваљевска бригада, у чијем саставу је био Колубарски батаљон у коме је наредник Живојин Мишић био инструктор, кренула је на фронт. По доласку на фронт, Мишић бива распоређен у батаљон мајора Николе Киријејева, команданта руских и бугарских добровољаца. Дана 5. јула у девет часова, по наредби дотичног мајора, формирани су одреди од по три батаљона Прве класе. У почетку је остао у резерви, а касније је постао мајоров лични ордонанс. Киријејев је окарактерисао Мишића при именовању за личног ордонанса, као бистрог, талентованог и перспективног официра.
Поласкан тим предлогом, Мишић је изјавио своју сагласност да пође с Киријејевом у Русију али на несрећу, од тога није било ништа јер је мајор погинуо у боју код Раковице управо у време битке код Великог Извора. Своје ватрено крштење је доживео управо на овом бојишту и тада је командовао својом јединицом, али сада у саставу Књажевачке војске. После погибије свог команданта мајора Киријејева, трупе су видно деморалисане почеле да се повлаче пред налетима Турака. То је уједно и био крај српских офанзивних покушаја.
Време оперативног затишја Срби су искористили за реорганизацију и боље груписање својих снага. У састав Трећег корпуса ушла је Ваљевска бригада Прве класе којом је командовао старији брат Живојина Мишића, капетан Лазар Мишић, и Ваљевска бригада Друге класе под командом капетана Павла Зарића у којој су били Живојин и његов старији брат Теодор. То је било први пут да су се на кратко тројца браће Мишић срела у рату код села Лукова.
После Шуматовачке битке, пуковнику Ђури Хорватовићу је наређено да са својим корпусом демонстрира према Нишу, а да Луковски корпус (у којем је био Мишић) предузме операције и заузме Зајечар. Мада су оствариле почетни успех, наређено им је, због погоршања ситуације на моравском фронту, да се трупе врате у Бољевац. У међувремену, Ваљевска бригада Друге класе из Луковског корпуса одмаршовала је преко Ђуниса и Крушевца у састав одреда капетана Стевана Биничког, који је на Јанковој клисури затварао правац Куршумлија–Крушевац. После месец дана батаљон којим је командовао Мишић пребачен је у састав корпуса пуковника Хорватовића и учествовао је у борбама на Шиљеговцу. На овом фронту Живојин је први пут упознао свог команданта који ће му касније постати узор у сопственом командовању.
Примирје је под притиском Русије потписано 1. новембра 1876. године. Указом 1. децембра исте године, Живојин Мишић је за испољену храброст одликован Златном медаљом за храброст. Унапређен је у чин пешадијског потпоручника, 10. децембра 1876. године и постао је командир вода 4. чете Трећег батаљона стајаће војске.
Други српско-турски рат (1877—1878)
мини|десно|200п|Поручник Живојин Мишић, 1877. године.
У паузама између два рата Живојин је ступио на нову дужност 1. јануара 1877. године, а у августу је премештен у Београд и постављен за водног официра у 1. чети 7. батаљона. На тој дужности дочекао је почетак новог рата против Турске у који је Србија ушла крајем године као савезница Русије. У време мобилизације за други рат против Турске потпоручник Живојин Мишић је, као водни официр 7. батаљона стајаће војске, са својим батаљоном премештен из Београда у Ваљево. Батаљон је укључен као кадровско језгро, у Ваљевску бригаду I класе којом је командовао Живојинов старији брат капетан I класе Лазар Мишић. У тој бригади Живојин је постављен командира 2. чете народне војске у батаљону капетана Тодора Ванлијића. Цео батаљон је био у саставу 7. комбинованог пука Јаворске војске, под контролом генерала Тихомиља Николића.
По објави рата, Мишићева чета је образовала претходницу и убрзо се сукобила са Турцима који су били скривени у рововима и нису се примећивали док нису отворили пушчану ватру. У то време операције главних српских снага на моравичко-нишавском правцу ушле су у завршну фазу. Ваљевска бригада је по добијеном наређењу одмарширала правцем преко Кушића, Ивањице, Пожеге, Чачка, Крушевца и Ђуниса, левом обалом Мораве у правцу Ниша. После усиљеног марша по дубоком снегу и цичи зими, 10. јануара је стигла на преноћиште у Тешицу, где им је било јављено да је Ниш пао под силовитим ударима корпуса генерала Јована Белимарковића, пуковника Милојка Лешјанина и Ђуре Хорватовића. Ваљевска бригада, међутим, није учествовала у тим операцијама по одлуци врховног команданта кнеза Милана, који је лично поздравио Ваљевце при уласку у ослобођени Ниш.
Неколико дана после примирја, 1. батаљон Ваљевске бригаде I класе одређен је да спроведе 2000 заробљених Турака у Смедерево и Београд. Спровод заробљеника је протекао мирно мада су турски официри ударали војнике који су заостајали. За Мишића је ово било чудно, да се ниједан војник није окренуо да види ко га је ударио већ се трком враћао у колону. Такве појаве у српској војсци нису биле дозвољене, и односи су се заснивали на свесној дисциплини, а не на линчу.
Период мира (1878—1885)