мини|Паметни ТВ мини|desno|Телевизор из 1970 мини|Немачки телевизор из 1958. године
Телевизија (од грчке речи -{tele}- - далеко и латинског глагола -{video, videre}- - видети, гледати, у буквалном преводу: „гледање на даљину“, „даљинско гледање“) је телекомуникацијски систем за емитовање и примање покретних слика и звука са великих даљина.Novinarska Enciklopedija, BMG, Beograd, 1995 Овај појам се односи на све аспекте телевизијског програма и трансмисије, такође.
Телевизија је електронски систем, помоћу кога оптичку слику и звук претварамо у електронске сигнале, који се преносе до пријемника, где се претварају у оптичку слику и звук.
Први пут је реч телевизија употребљена 1900. године, на међународном конгресу у Паризу, у делу „Електрична телевизија“ Перског, а у готово исто време један француски библиотекар је групишући радове који се односе на електрично преношење слике на даљину употребио исти израз „телевизија“. Иако је овај израз у суштини нетачан (будући да је телевизија пренос и слике и звука, дакле присутан је и елемент слушања), опште је прихваћен и било га је немогуће променити.Osnovi organizacije Tv delatnosti, Z. Popović, FDU, Beograd,1987.
Телевизија је постала комерцијално доступна у грубој експерименталној форми током касних 1920-их. Након Другог светског рата, побољшани облик телевизије је популаризован у Сједињеним Државама и Британији, и телевизијски апарат се усталио у кућама, предузећима, и институцијама. Током 1950-их, телевизија је постала примарни медијум за обликовање јавног мњења. Током 1960-их, телевизија у боји је задобила популарност у САД и тај тренд су следиле друге развијене земље. Доступност медија за чување података као што су -{VHS}- (1976), -{DVD}- (1997), и -{Blu-ray}- дискови високе резолуције (2006), омогућио је гледаоцима да користе телевизијски апарат за гледања снимљеног материјала попут филмова и телевизијских програма. Крајем прве деценије 2000-тих с транзицијом на дигиталну телевизију је знатно порасла популарност телевизије. Од 2010, са доласком паметне телевизије.-{Rose, M. Dormann, C. Olesen, H. Beute, B. White paper on Interactive Television, Center for Tele-Information & Intermedia DTU, Technical University of Denmark, 1999.]}- Интернет телевизија је довела до доступности телевизијских програма на Интернету путем сервиса као што су на пример -{Netflix}-, -{BBC iPlayer}-, и -{Hulu}-.
Године 2013, око 79% домаћинстава широм света је поседовало телевизијски апарат. Замена гломазних екрана са високо волтним катодним цевима (ЦРТ) са компактним, енергијски ефикасним, равним панелима попут плазма дисплеја, -{LCD}- (који су флуоресцентно позадински осветљени и -{LED}-), и -{OLED}- дисплејима је била значајна хардверска револуција, која је почела са пенетрацијом потрошачког маркета компјутерских монитора крајем 1990-тих и убрзо се проширила на ТВ апарате током 2000-током. Након 2010, већина ТВ апарата у продаји има раван панел, углавном -{LED}-. Више ТВ произвођача је најавило престанак производње -{CRT}-, -{DLP}-, плазма, и чак флуоресцентно позадински осветљених -{LCD}- апарата средином 2010-тих. Очекује се да -{LED}- буду постепено замењени -{OLED}- мониторима у блиској будућности. Водећи произвођачи су такође најавили да ће у све већој мери производе паметне ТВ апарате током средине 2010-тих. Очекује се да ће паметни телевизори постати доминантна форма телевизијских апарата до краја 2010-тих.
Телевизијски сигнали су иницијално били дистрибуирани само као земаљска телевизија по узору на системе за емитовање радио програма. Земаљска телевизија користи трансмитере који одашиљу телевизијски сигнал на датој радио фреквенцији великом снагом до индивидуалних телевизијских пријемника. Осим оригиналног метода земаљске телевизије, телевизијски сигнали су такође дистрибуирани путем коаксијалног кабла или оптичких влакана, сателитских система и преко Интернета. До раних 2000-тих, телевизијски сигнали су трансмитовани као аналогни сигнали, али је убрзо већина земаља прешла на дигиталне сигнале, и очекује се да ће прелаз бити окончан широм света до краја 2010-тих.
Историја мини|Телевизор из 1970
Први пут реч телевизија употребљен је 1900. године, на међународном конгресу у Паризу, у делу »Електрична телевизија« Перског, а у готово исто време један француски библиотекар је групишући радове који се односе на електрично преношење слике на даљину употребио исти израз »телевизија«. Иако је овај израз у суштини нетачан (будући да је телевизија пренос и слике и звука, дакле присутан је и елемент слушања), опште је прихваћен и било га је немогуће променити..Основи организације Тв делатности, З. Поповић, ФДУ, Београд,1987.
Циклус функционисања техничког система Телевизија као електронски систем претвара оптичку слику и звук у електронске сигнале, преносећи их даље до пријемних уређаја путем електромагнетних таласа кроз ваздух или директно кабловском везом, где се у обрнутом процесу електронски сигнали претварају у оптичку слику и звук. Овај процес се одвија брзином светлости.
Када је у питању директни пренос, онда на пријемни уређајима видимо слику и чујемо тон у исто време када се они „снимају“, односно претварају у електронске сигнале у телевизијској станици.
Систем функционисања техничког система може се приказати у четири фазе: Претварање оптичке слике и звука у електронске сигнале Контрола, подешавање и селекција сигнала Пренос сигнала до пријемника Претварање сигнала у оптичку слику и звук Да би се овај систем остварио неопходан је технички систем електронских уређаја, чији број и врста зависе од тога какав је систем.
Телевизијска камера Телевизијска камера је уређај помоћу кога се оптичка слика трансформише у електронске сигнале. Камера се састојала из анализаторске цеви, која је ову трансформацију и вршила. Са предње стране налазила се анализаторска плоча, која реагује на светлост која се рефлектује са објекта и у зависности од јачине светлости добијају се различита наелектрисања на плочи.
Насупрот анализатора је катода, која је везана за извор електричне енергије. Електронски млаз носи константну струју електрона, који прелази преко плоче великом брзином.
Под утицајем наелектрисања плоче константна струја млаза се мења и постаје модулисана. Модулисани електронски млаз је заправо видео-сигнал телевизијске слике.
Почетак Будући да је задатак телевизије да електромагнетним таласима преноси на даљину слике покретних и непокретних призора, што је задатак много тежи од преноса звука, јер је за појединачни звук (колико год био компликован) довољан један сигнал, за пренос на пример црно беле слике потребан огроман број електричних сигнала. Зато су за откриће телевизије била неопходна истраживања и открића у области електромагнетних таласа.
Важно отркиће било је 1783. када је Уилби Смит указао да је селен фотоелектричан и да са различитим јачинама струје даје разне вредности светлости. Александар Столетов је 1889. пронашао уређај који светлосне утиске мења у електричне (фотоелектричну ћелију).
Телевизија је рођена као идеја Паула Нипкова (), који је схватио да се лик састоји од густог скупа линија (хоризонталних), а свака линија од скупа тачака. Дошао је на идеју да покренути тачку значи - оживети слику, што је и урадио 1884. године. Нипков је направио механички разлагач слике (Нипкинов диск). Његов проналазак је спирална плоча (са тридесет рупа) која се врти испред слике, у петнаестом делу секунде. Светлосна вредност сваке тачке преноси се на ћелију селена и тиме изазива пулсирајућу једносмерну струју, која иде до пријемника где се такође ротира Нипкова плоча и ток претвара у светлосне вредности.
Важнији проналасци мини|Иконоскоп Владимира Зворкина
1897. — Карл Фердинанд Браун направио је претечу данашње катодне цеви 1907. — Росинг конструише катодни телескоп, односно први је замислио телевизијски систем помоћу катодних цеви 1908. — Независно од Росинга Суинтон предлаже употребу катодних цеви за телевизију 1922. — Владимир Зворкин је пронашао иконоскоп - фотоелектрични мозаик састављен од великог броја капи селена осетљивих на цезијум 1923. — Франсис Џенкинс конструише механички систем телевизије 25. април 1925 — рођење телевизије, Џ. Л. Берд у Лондону, преноси слику лутке из поткровља у радњу у приземљу где је монтиран пријемник. 1929. — приказан први кинескоп (тв пријемник са катодном цеви) 1932. — британска компанија ЕМИ почиње емитовање програма на основу Зворкиновог иконоскопа 1936. — први редовни програм BBC 1939. — први редовни програм у САД 1953. — тв у боји 1963. — прва тв слика преко сателита 1969. — пренос са Месеца 1993. — почетак дигиталне телевизије по стандарду ДВБ
Аналогна телевизија мини|Однос видео-стандарда у свету Екран старијих модела телевизијског пријемника је као најважнији део имао катодну цев, чији је предњи део био телевизијски екран. Од настанка телевизије, прихваћен је правоугаони облик слике у односу 3:4, а величина зависи од величине екрана, која се мери по дијагонали (37, 51, 56, 66, 69.. ) Екран пријемника је са унутрашње стране обложен материјом, која под дејством електронског млаза даје одговарајућу слику. Модулисани млаз са катоде пада на екран по истом реду као у телевизијској камери по 625 линија и обавља синтезу слике, чиме се формира скуп тачака које у људском оку изазивају утисак слике. Овај процес се дешава брзином светлости.
Код телевизије у боји одвојено се региструју, преносе и реконструишу три слике (плава, зелена и црвена).
Аналогна телевизија је још увек техника која преовлађује у већини земаља у свету, у којима се користе различити видео-стандарди за формат слике. То су -{PAL}- () који преноси 25 слике (односно 50 полуслика) у секунди које имају по 625 линија -{SECAM}- () - -{NTSC}- - који преноси 30 слике (односно 60 полуслика) у секунди које имају по 525 линија
Постоје пријемници који подржавају сва три стандарда, али уколико се користи пријемник који не подржава стандард, слика се не може видети, што се код стандарда -{PAL}- и -{SECAM}- може исправити спајањем кондензатора између проводника, али код -{NTSC}--а се може изазвати ефекат сужене слике са исеченим страницама.
Дигитализација
ДВБ стандард (-{Digital Video Broadcasting}-) односно дигитално емитовање телевизије, је група интернационално прихваћених стандарда за дигиталну телевизију, организацију са седиштем у Женеви задужену за стандардизацију система за пренос дигитализованог аудио и видео садржаја. Идеја је настала деведесетих година двадесетог века, а иницијативу је 1990. дала ЕБУ. Пројекат је основало 83 члана из редова радиодифузије, телекома, произвођача и регулаторних агенција - 1993. године. Данас има преко 270 чланова. У многим земљама ДВБ стандард замењује PAL, СЕКАМ и НТСЦ стандарде (и то у Немачкој, Уједињеном Краљевству, Италији, Француској, Шпанији, Мађарској, Аустралији, Сингапуру итд).
ДВБ стандарди укључују: -{DVB-S}- - дигитални сателитски систем за фреквенције то 11/12 -{GHz}- -{DVB-C}- - дигитални кабловски систем компатибилан са -{DVB-S}- -{DVB-CS}- - дигитални СМАТВ систем прихваћен од -{DVB-C}- и -{DVB-S}- -{DVB-MC}- - дигитални мултипоинт дистрибуциони систем, (10-{GHz}-) базиран на -{DVB-C}- кабловском систему -{DVB-MS}- - дигитални мултипоинт дистрибуциони систем, (10-{GHz}-) базиран на -{DVB-S}- сателитском систему -{DVB-T}- - дигитални систем за земаљске предајнике (8 -{MHz}- и 7 -{MHz}-) -{DVB-T2}- - дигитални систем за земаљске предајнике друге генерације -{DVB-SI}- - севис ИС, за ДВБ декодере -{DVB-TXT}- - ДВБ (телетекст) -{DVB-CI}- - ДВБ за приступ другим апликацијама -{DVB-IPI}- - транспорт ДВБ сервиса преко ИП-а.