Виктор Мари Иго (; Безансон, 26. фебруар 1802 — Париз, 22. мај 1885) био је велики француски писац и предводник многих књижевних и политичких генерација. За његово име везан је настанак француске романтичарске књижевности. Виктор Иго је је био песник, романсијер и драмски писац. Био је активан учесник политичког живота Француске.
Иго је рано стекао књижевну славу која га је пратила све време његовог дугог живота. У петнаестој години његове стихове су запазили и похвалили највиши чланови Француске академије, а већ у осамнаестој је примљен за члана Академије у Тулузу. Његова слава је расла и он је од угледања на велика имена француског класицизма прешао на оригинално књижевно стваралаштво. Иго је тада наступао као отворени присталица нових, романтичарских струјања у књижевности. Чувени предговор драми Кромвел сматра се манифестом романтизма. У њему Иго захтева да нова књижевност буде осећајна, а не рационална, да делује снагом речи и осећања, а не прописаном формом и укоченом конструкцијом. Писци класичари су реаговали ватрено и охоло, али романтичарска књижевна је већ била продрла у живот и заталасала младе књижевне генерације.
Славни писац је остао веран својим идејама до краја живота. Такав је био и после повратка у Француску, када се париски пролетаријат 1871. године обрачунао са буржоазијом и ројалистима. Залагао за хуман третман према похватаним револуционарима након пораза Париске комуне. И у касним годинама живота Иго је био активан у књижевном раду, стварао нова дела и постао идол целог француског народа. У таквој слави је и умро, у дубокој старости – 1885. године.
Иго је једно од највећих имена француске културне историје. Успео је да створи изузетно обимно књижевно дело и да у њему, поред најличнијих расположења, изрази општељудске тежње и идеале свога доба. Зато се то дело оцењује као најлепша химна животу и људском праву на срећу и слободу.
Детињство, младост и утицаји мини|Млади Виктор Иго Виктор-Мари Иго је рођен 26. фебруара 1802. у Безансону као трећи син Жозефа Леополда Сигисберта Игоа (1773–1828) и његове супруге Софи Требуше (1772—1821). Већину живота провео је у родној Француској. Међутим, био је изгнан из државе за време владавине Наполеона III. Године 1851. живео је у Бриселу, од 1852. до 1855. живео је на Џерзију, а од 1855. до 1870. и поново од 1872. до 1873. на Гернзију. Године 1852. добио је генерално помиловање и од тада је у добровољном егзилу.
Игоово рано детињство било је испуњено великим догађајима. У веку пре његова рођења, у Француској револуцији догодио се крај династије Бурбона, а сам Иго је доживео успон и пад Прве републике и настанак Првог царства под вођством Наполеона Бонапарте. Наполеон се прогласио царем када је Иго имао само 2 године, а династија Бурбона се вратила на трон пре Игоовог осамнаестог рођендана. Различити политички и верски погледи Игоових родитеља одражавали су силе које су се бориле за превласт у Француској током целог његова живота; Игоов отац био је високо одликовани официр у Наполеоновој војсци, атеистички републиканац који је сматрао Наполеона херојем, док је његова мајка била католичка ројалисткиња која је по неким причама за љубавника изабрала генерала Виктора Лахорија, који је 1812. погубљен због сумње да је ковао планове против Наполеона.
Софи је следила свог мужа на задатке у Италију (где је Леополд служио као гувернер провинције близу Напуља) и у Шпанију где је водио три шпанске провинције. Свесна проблема сталног сељења због војног живота и због могућности да је превари њен неверни супруг, Софи се 1803. привремено растала од Леополда и настанила у Паризу. Од тада је доминирала Игоовим образовањем и развојем. Резултат тога био је приметан у његовим раним песмама и прози чије су главне теме биле краљ и вера. Тек касније, посматрајући догађаје који су узроковале револуцију 1848, Иго је одбацио католички ројализам и постао је поборник републиканизма и слободе мишљења.
Рана поезија и проза мини|лево|Иго са својим старијим сином Франсоа-Виктором. мини|десно||Игоова кћи Леополдин. Као и многе друге младе писце његове генерације, Игоов узор био је Франсоа Рене де Шатобријан, отац романтизма и једна од најистакнутијих књижевних личности у Француској за време 1800-их. У својој младости, Иго је развио тезу „Шатобријан или ништа“ и његов каснији живот имао је јако великих сличности са животом његовог претходника. Као и Шатобријан, Иго је подстицао и унапређивао развој романтизма. Постао је повезан с политиком као херој републиканизма и био је изгнан из домовине због својих политичких мишљења.
Страст и елоквенција Игоових ранијих дела донела му је успех и славу у младости. Његова прва песничка збирка „Нове оде и различите песме“ (-{Nouvelles Odes et Poésies Diverses}-) издата је 1824. када је Иго имао само 23 године, а донела му је краљевску плату од Луја XVIII. Иако су се песмама дивили због њиховог спонтаног заноса и течности, тек је идућа збирка из 1826. (Оде и баладе) открила Игоа као великог и одличног песника, мајстора лирике и креативне песме.
Против мајчиних жеља, млади Иго се заљубио и тајно верио са пријатељицом из детињства Адел Фуше (1803—1868). Због необичне блискости са мајком, Иго се тек након њене смрти 1821. осећао слободним да се ожени са Адел (то се догодило 1822). Своје прво дете, сина Леополда, добили су 1823, али дете је преминуло још у детињству. Игоова остала деца су била кћери Леополдин (рођена 28. августа 1824) и Адел (рођена 24. августа 1830), и два сина Шарл (рођен 4. новембра 1828) и Франсоа-Виктор (рођен 28. октобра 1828). Иго је свој први роман, „Хан Исланђанин“ (-{Han d'Islande}-) издао 1823, а други роман „Буг-Жаргал“, издао је три године касније, 1826. У периоду између 1829. и 1840. Иго је издао још 5 песничких збирки (-{Les Orientales}-, 1829; -{Les Feuilles d'automne}-, 1831; -{Les Chants du crépuscule}-, 1835; -{Les Voix intérieures}-, 1837; и -{Les Rayons et les ombres}-, 1840) и тако утврдио своју репутацију једног од највећих и најбољих лирских песника свих времена.
Позоришни рад мини|десно|Битка за Ернани (1830) Иго није тако брзо постигао успех са својим позоришним делима. Године 1827. издао је никад изведену драму „Кромвел“, која је познатија по ауторовом предговору него по самој радњи (гломазна и дуга драма сматрала се „неприкладном за извођење“). У уводу, Иго саветује француске писце да се ослободе класицистичког театра и тако покренуо битку између класицизма и романтизма која ће након тог догађаја трајати још годинама. Након „Кромвела“, 1828. уследила је драма „Ами Робсар“, једна експериментална драма из Игоовог детињства која је инспирисана историјским романом „Кенилворт“ Волтера Скота. Продуцирао ју је његов шурака Пола Фушеа, а она је изведена само једном пред више но незахвалном публиком и одмах скинута са позорнице.
Прва Игоова драма коју је лично продуцирао била је „Марион Делорме“. Иако је првобитно забрањена и цензурисана због критике монархије, забрана је скинута, а премијера без цензуре одржана је 1829, поново без успеха. Међутим, следећа драма коју је Иго написао и продуцирао - „Ернани“ - показала се као један од најуспешнијих и најпотреснијих догађаја 19. века на француској позоришној сцени. То се догодило већ прве ноћи када је постала позната као „Битка за Ернани“. Данас је дело релативно непознато и не памти се осим као подлога за Вердијеву истоимену оперу. Но, у оно време, извођење представе скоро се претворило у рат између тада кључних супарника у француској култури и друштву: класицисти против романтичара, либерали против конформиста и на крају републиканци против ројалиста. Драму су новине углавном осудиле, али се она изводила пред пуним позориштем из вечери у вече. Такође је сигнализирала да се Игоов концепт романтизма изразито исполитизовао: Иго је веровао да ће исто као што ће и либерализам ослободити народ од патњи под монархијом и диктатуром, романтизам ослободити уметност од класицизма.
мини|лево|Глумица Жилијет Друе, Игоова љубавница
Иго је 1832, инспирисан успехом „Ернанија“, написао још једну драму „Краљ се забавља“. Драма је забрањена одмах након првог извођења и то због истакнутог исмејавања француског племства, али је постала изузетно популарна у штампаном облику. Мотивисан забраном, Иго је своју следећу драму „Лукреција Борџија“ написао за само 14 дана. Драма је изведена тек 1833. и доживела је знатан успех. Госпођица Жорж (бивша Наполеонова љубавница) играла је главну улогу, а глумица Жилијет Друе играла је једну од споредних улога. Друе је касније имала врло важну улогу у Игоовом приватном животу поставши његова доживотна љубавница и муза. Иако је Иго имао много љубавних авантура, чак је и Игоова супруга признала да је Друе изузетно повезана са Виктором и сматрала ју је делом проширене породице. У Игоовој следећој драми „Марија Тјудор“ из 1833, Друе је играла улогу Џејн Греј, претходницу Марије Тудор. Но, Друе није била погодна за ову улогу и замењена је другом глумицом одмах након првог извођења. То је била њена последња улога на француској позорници. Од тада је свој живот посветила Игоу. Уз малу новчану помоћ, постала је његова секретарица и сапутница за наредних 50 година.
Игоов „Ангело“ премијерно је изведен 1835. и доживео је велик успех. Убрзо након тога, гроф од Орлеана (брат краља Луја-Филипа и велики обожаватељ Игоових дела) основао је ново позориште да подржи извођење нових драма. Театр де ла рененсанс (-{Théâtre de la Renaissance}-) отворен је у новембру 1838. и прва представа која се у њему изводила је „Руј Блаз“. Иако се та драма данас сматра једним од Игоових најбољих, у оно време није била баш добро прихваћена. Иго није написао нову драму све до 1843. Ле Бирграв (-{Les Burgraves}-) је била његова последња права драма. Приказана је само 33 пута и полако је губила гледаоце, који су ишли да гледају конкурентску драму. Иако је касније, 1862, написао једну кратку драму „Торкемада“, она није издата све до 1882. и није била намењена за извођење на позорници. Ипак, Игоов интерес за позориште није опао и 1864. је написао добро-прихваћени есеј о Вилијаму Шекспиру, чији је стил покушао опонашати у својим сопственим драмама.
Зрела фаза мини|десно|220п|Илустрација Алфреда Барбуа из првог издања Богородичина црква у Паризу (1831) Игоово прво дело за одрасле појавило се 1829, а одражавало је оштру социјалну савест која ће увелико утицати на једно од његових каснијих дела. „Последњи дани човека који је осуђен на смрт“ је дело које је имало дубок утицај на књижевнике као што су Албер Ками, Чарлс Дикенс и Фјодор Достојевски. „Клод Ге“, кратка документарна прича о убици из стварног живота који је погубљен у Француској, појавила се 1834, и како је сам Иго тврдио, она је била претеча његовог најпознатијег дела „Јадници“. Први Игоов прави, дуги роман био је изузетно успешна „Богородичина црква у Паризу“, који је објављен 1831. и одмах је преведен на скоро све европске језике. Један од ефеката романа била је популаризација Богородичине цркве у Паризу, која је ос тада почела привлачити на хиљаде туриста који су прочитали роман. Књига је такође инспирисала љубав према предренесансним грађевинама, које се од тада активно чувају.
мини|лево|150п|Портрет Козете који је направио Емил Бајар, слика је из првог издања „Јадника“ (1862)