Минеаполис (, IPA: ) највећи је град америчке државе Минесота и главни град 16. највеће метрополе у САД. По попису из 2020. године град има 429.954 становника, што га чини 46. највећим градом у Сједињеним Државама. Заједно са градом Сент Пол чини метрополу „Градови близанци”. Градови-близанци и околна предграђа садрже око 3,63 милиона људи, што га чини трећим највећим економским и популацијским центром на Средњем западу. Град је такође седиште округа Хенепин.
Минеаполис лежи на Средњем западу САД на реци Мисисипи, северно од ушћа реке Минесоте. Град је богат водом са 13 језера, мочварним подручјима, потоцима и водопадима. Овај град некада је био главни за млевење брашна у свету. Град и околна регија су главни пословни центар у региону. Заједно са Сент Полом представља пето највеће средиште главних корпоративних седишта у Сједињеним Државама.
Једна од највећих ЛГБТ популација у Сједињеним Државама настањује Минеаполис.One of the largest LGBT populations in U.S. in terms of the number of openly gay politicians, gay wedding ceremonies, pride events and gay-inclusive religious organizations, relative to the size of the total population of the city, in and Познат је по уметности, укључујући и музику, а важи за град „ноћног живота” и клубова, где се углавном пушта фолк, фанк и алтернативни рок, а из њега су родом неки од најутицајнијих музичара 20. века као што су Боб Дилан и Принс. Град је такође познат по хип хоп и реп сцени. and Проглашен је најбољим бициклистичким градом у Сједињеним Државама.
Име града је комбинација речи из два језика, речи Дакота Индијанаца за воду („мине”) и грчке речи за град („полис”).
У Минеаполису влада континентална клима; зиме су веома хладне и суве, а лета врућа и понекад влажна. Највиша забележена температура је 42,2 °C, јула 1936. године, а најнижа је била -40,6 °C у јануару 1988. године.
Историјат Град на језику Дакота пише се „Bdeóta Othúŋwe”, а означава много језера. Након оснивања града предложена су имена попут Ловел, Адасвил и Албион, при чему је потоње име предложио округ Хенепин. Данијел Пејн и Џорџ Боумен допринели су замени имена Албион, док је у листу „Сент Пол пајонир” шаљиво предложено име Свети Павле и Антун, али је на крају ипак изабрано Минеаполис. Данашње име приписује се Чарлсу Хоугу, првом школском учитељу у граду који је предложио име Минеаполис, које потиче од речи Дакота Индијанаца за воду („мине”) и грчке речи за град („полис”).
Народ Дакота једини је настањивао регион, када су у њега стигли француски истраживачи 1680. године. Постепено је стизало све више европских-америчких досељеника који су се такмичили за дивљач и друге ресурсе са Индијанцима. Париским миром из 1783. године, након Америчке револуције, британска земља источно од реке Мисисипи постала је део Сједињених Држава.Treaty of Paris (1783), Article 2. Почетком 19. века Сједињене Државе су купиле земљиште западно од реке од, Француске, данашњу Луизијану. Тврђаву Снелинг је 1819. године саградила америчка војска на јужном делу данашњег Минеаполиса, која се такође граничи са Сент Полом, као најистуренијом предстражом америчке војске, да би трговину са Индијанцима усмерио даље од Француске и Велике Британије, према Сједињеним Државама и како би спречила рат између народа Дакота и Оџибва. Тврђава је привлачила досељенике и трговце, подстичући економски раст. Америчка влада притиснула је народ Дакоту да прода њихову земљу која је уступљена низом уговора. Сједињене Државе су се вратиле споразумима током Америчког грађанског рата, што је резултирало глађу, ратом, интернацијом и прогонством народа Дакота из Минесоте.
Надмудривши заповедника тврђаве, Френклин Стил положио је право на земљу на источној обали око Сент Антони водопада, а Стивенс је саградио кућу на западној обали. Територијално законодавство Минесоте одобрило је Минеаполис као град 1856. године на западној обали Мисисипија. Минеаполис је као град признат 1867. године, а касније се ујединио са градом на источној обали Свети Антун 1872. and and , and and Минеаполис се развио око водопада Сент Антони, највишег водопада на реци Мисисипи и извора енергије за његову рану индустрију. Шуме у северној Минесоти биле су вредан ресурс за дрвну индустрију, којом је управљало седамнаест пилана на струју из хидроелектране на водопаду. До 1871. на западној обали реке налазила су се двадесет и три предузећа, укључујући обичне млинове, млинове за брашно, железаре, продавницу машина за железнице, млинове за памук, папир и предузећа која су изграђивала везове. Фармери Велике равнице узгајали су жито које је испоручивано железницом у 34 градска млина. Млинари су користили струју из хидроелектрана, а резултати у Минеаполису између 1880. и 1930. били су изванредни, да је град описан као „највећи водени центар са директним погоном који је свет икада видео“.
Један од најпознатији млинара, Милс Кодловер је претворио свој посао из млинских рудника у истински револуционарну технологију, укључујући "постепено смањивање" прераде челичних и порцеланских ваљака способних да производе врхунско чисто бело брашно врло брзо. Неке идеје је развио Вилијам Дикон Греј, а неке је донео Вилијам де ла Бер шпијунажом у Мађарској. Тврда црвена пролећна пшеница која расте у Минесоти постала је драгоцена и у то време препозната је као најбоља на свету.
Тек касније, потрошачи су открили вредност у мекињама (које садрже пшеничне витамине, минерале и влакна), које су „... млинари Минеаполиса рутински бацали” у Мисисипи. Након 1883. године, млинари из Минеаполиса практично су започели нову индустрију када су почели да продају нуспроизводе мекиња као храну за животиње. Милс Кодловер је његовао односе са академским научницима, посебно на Универзитету у Минесоти. Ти научници подржали су млинаре у многим питањима, у 20. веку, када су заговорници здравља у матичном пољу исхране критиковали процес „избељивања брашна”.
Покрет Кју-клукс-клан био је присутан и у Минеаполису, али само у периоду од 1921. до 1923. године. and Након што је Минесота 1925. године усвојила закон о еугеници, власници болнице Етилер стерилизирали су око хиљаду људи. Од краја Првог светског рата, Минеаполис је био место антисемитизма. Група позната као Сребрна легија Америке регрутовала је чланове у граду и у њему одржавала састанке од око 1936. до 1938. године. Одговарајући на бахатост против јеврејских лекара, болница Маунт Синај отворил аје 1948. болицу у заједници која је као особље прихватала све припаднике других раса и религија. Када је богатство нестало током Велике кризе, уследио је штрајк 1934. године како би радници добили законска права. Активиста и заговорник грађанских права Хјуберт Хамфи помогао је граду да успостави праксе запошљавања и савет за људска права који је заговарао у име мањина до 1946. године. У педесетим годинама 20. века око 1,6% становника Минеаполис нису били беле расе. Град је учествовао у десегрегацији и покрету за грађанска права, а 1968. године је био родно место америчког индијанског покрета. and
Током педесетих и шездесетих година као део обнове град, срушено је око 200 зграда у 25 градских блокова (отприлике 40% зграда у центру града), уништавајући тако округ Гејтвеј и многе зграде са запаженом архитектуром, укључујући зграду Метрополитан. Напори на спашавању зграде нису успели, али се приписују великом интересу за историјско очување у држави. Током 2020. године у граду су избили бројни протести и нереди због убиства Џорџа Флојда од стране полицијског службеника, 25. маја 2020. године.
Географија Историја и економски раст Минеаполиса везани су за воду која је окружује. Ледени блокови депоновани у долинама повлачењем глечера створили су језера. Ледени блокови депоновани у долинама повлачењем глечера створили су језера Минеаполиса. Нахрањен ледом који се повлачи и језером Агасиз, бујичне воде из реке пресекле су корито реке Мисисипи и створиле једини водопад реке, Сент Антони важан за ране досељенике Минеаполиса.
Лежећи на артеском бунару, Минеаполис има укупну површину од (151,3 км², а од тога 6% је вода. Водоснабдевањем управљају четири сливна округа која одговарају Мисисипију и три градска потока. Дванаест језера, три језерца и пет неименованих мочвара налази се у Минеаполису.
У непосредној близини водопада Сент Антони налазило се острво Спирит. Инжењерски корпус Сједињених Држава уклонио је острво из реке 1960. године. Најнижа надморска висина града је 209 м близу места где се Минехаха сусреће са реком Мисисипи. Место воденог торња Проспект Парка често се наводи као највиша тачка града, а плакат у парку Деминг Хејтс означава највећу надморску висину. Ипак, место на 297 м удаљености у близини Вајт парка у североисточном Минеаполису, потврђује Google Earth као највиши терен.
Клима Минеаполис има влажну континенталну климу (-{Dfa}- према Кепеновој класификацији климата), врућег лета типичну за јужне делове горњег средњег запада. Град карактерише веома хладна, снежна зима и влажна, топла до врућа лета. Као што је типично за континенталну климу, разлика између просечних температура у најхладнијем зимском месецу и најтоплијем летњем месецу је велика. Годишњи просек трајања сунчеве светлости Минеаполиса је 58%. Град доживљава читав низ падавина и повезане временске догађаје, укључујући снег, сусњежицу, лед, кишу, олује са грмљавином и магле. Највиша забележена температура била је 42 °C, измерена у јулу 1936. године, а најнижа је била током зиме 1983/1984. године, када је пало 250 cm снега.
Демографија thumb|right|alt=Person entering the front of the American Swedish Institute|Амерички-шведски институт у којем си имигранти са Скандијевије били пописивани током шездесетих година 19. века. По попису из 2010. године број становника је 382.578, што је 40 (0,0%) становника мање него 2000. године.
Група 2000. 2010. Белци 239.080 (62,5 %) 230.650 (60,3 %) Афроамериканци 68.818 (18,0 %) 71.098 (18,6 %) Азијати 23.455 (6,1 %) 21.553 (5,6 %) Хиспаноамериканци 29.175 (7,6 %) 40.073 (10,5 %) Укупно 382.618 382.578
Евроамериканци чине око петине становништва Минеаполиса. Ова заједница је претежно немачког и скандинавског порекла. У граду живи 82.870 Немаца, што чини преко петине (23,1%) становништва. Скандинавско-америчко становништво су пре свега Норвежани и Швеђани. У граду је пописано 39.103 Норвежана, што чини 10,9% становништва; има 30.349 шведских Американаца, што чини 8,5% становништва града.
Дански Американци нису ни приближно бројни јер их има 4.434, а чине само 1,3% становништва. Норвешки, Шведски и Дански Американци заједно чине 20,7% становништва. То значи да етнички Немци и Скандинавци заједно чине 43,8% становништва Минеаполиса и чине већину бело-хиспанског становништва Минеаполиса. Остале значајне европске групе у граду укључују Ирце (11,3%), Енглезе (7,0%), Пољаке(3,9%), Французе (3,5%) и Италијане (2,3%). Афроамериканци чине 18,6% становништва у граду, при чему велики део долази из градова као што су Чикаго, Гери и Индијана, у последње три деценије.
Постоји 10.711 појединаца који се у Минеаполису идентификују као мултирасни: Људи црних и белих предака има 3.551, а чине 1,0% становништва. Особе које потичу од белаца и америчких староседелаца имај 2.319, а чине 0,6% становништва. Оних са белим и азијским пореклом има 1.871, и чине 0,5% становништва. Црне расе и староседелаца има 885 и они чине 0,2% становништва града.
Већ у 16. веку народ Дакота, углавном Мдевакантон били су познати као досељеници у близини места Сент Антони.