мини|Подручје на коме већина становника говори бошњачки језик (2006. године)
Бошњачки језик () је назив за национални језик Бошњака којим говори око 2—2,2 милиона људи: углавном у Босни и Херцеговини (1,7—1,8 милион), Србији (134.000) и Црној Гори (34.078), а такође и у западној Европи и Северној Америци (150.000), као и неутврђен број исељеника у Турској.
Језик је назван босански у Дејтонском споразуму, а као таквог га препознају и Међународна организација за стандардизацију (ISO), Уједињене нације и Унеско, док Одбор за стандардизацију српског језика истиче да једини исправан назив може бити „бошњачки језик”.
Назив језика
У Србији, на успостави тзв. босанског/бошњачког језика радио је и русиста П. Пипер. Он је у два наврата оверио постојање тзв. босанског језика, али оба пута под маскирним називом „бошњачки језик“. Најпре је Пипер то учинио 1998. године као аутор и потписник (у својству члан Комисије за синтаксу) образложења за Одлуку бр.1 Одбора за стандардизацију српског језика, а други пут 2011. године као аутор енциклопедијског чланка „Бошњачки језик“.
После демократских промена у Србији (2000) неке државне институције (на пример Републички завод за статистику) званично признају назив босански језик и користе га у службеним документима. Српски и хрватски лингвисти сматрају да је узимање имена „босански“ за језик једног од народа (Бошњака) у БиХ покушај унитаризације језичког простора Босне и Херцеговине. У Републици Српској језик се назива језик бошњачког народа. У резултатима пописа из 2011. године у Хрватској се користи назив босански језик. У резултатима пописа становништва у Црној Гори из 2003. године, које је објавио Републички завод за статистику Црне Горе, босански и бошњачки су наведени као два засебна језика.
Одбор за стандардизацију језика Института за српски језик САНУ објавио 2015. године је саопштење о статусу босанског или бошњачког језика, које је потписао председник одбора др Иван Клајн. Према овом саопштењу једини исправан назив за језик Бошњачког народа је бошњачки језик.
Назив језика у Босни и Херцеговини кроз историју
У Стонској повељи сачињеној 15. фебруара 1333. године између босанског бана Стефана II Котроманића и Дубровчана, каже се да је писана двојезично: на латинском () и српском језику ().ГРАЂА О ПРОШЛОСТИ БОСНЕ (АНУРС 2010) други дио Повеља и писмо бана Твртка општини Дубровачкој о резрешењу рачуна Климе Држића и Бисте Бунића, од 13. фебруара 1355 године, такође се наводи да је писана на српском језику Историчар Невен Исаиловић наводи да је Српски језик једини језик који се помиње у босанским повељама писаним на домаћем језику, али само у пет од око 430 сачуваних исправа. Први његов помен потиче из Стонске повеље бана Стјепана II (1333). Латинске повеље језик у Босни називају lingua sclavica, lingua slavonica, sclavonesco. Исти називи користе се у Дубровачкој републици гдје означавају српски језик, док Sclavonia означава Србију а касније српску деспотовину. Из 1407. (предтурски период) у записе католика, икавца из Босне, Прибислава Похвалића, који пише ћирилицом, а језик својих писама на више мјеста назива српским. (Медо Пуцић, Споменици српски ,II,pp.51.) У нотарским књигама града Котора од 3. јула 1436. године, стоји како је млетачки кнез у Котору купио петнаестогодишњу дјевојку „босанског рода и јеретичке вјере, звану босанским нагласком Ђевену”Aleksandar Solovjev, Trgovanje bosanskim robljem do god. 1661. - Glasnik Zemaljskog muzeja, N. S, 1946, 1, 151. Чиме се потврђује различитост нагласка, али не и језика. Почетком 17. вијека, у дјелу Јеронима Мегисера „Thesaurus polyglotus” (Франкфурт на Мајни) спомињу се уз остале говоре и: босански, далматински, српски и хрватски говор.V. Putanec, Leksikografija, Enciklopedija Jugoslavije, V, 1962, 504. Што опет потврђује различитост у нагласку, али и не посебност језика. Године 1631. турски писац српског поријекла Мухамед Хеваија Ускуфија, објавио је неколико збирки пјесама написаних арапским писмом, али на српском и турском језику. Он свој матерњи језик зове српски, а неке од пјесама су: „Илахије на српском језику” (отомански турски: Ilahi bezeban-i Srb); и „Позив на вјеру на српском језику” (отомански турски: Bera- i da'vet-i iman be zeban-i Srb). Године 1649. исусовац Јаков Макаља (1601—1654), у предговору „Блага Језика словинскога”, језик јужних Словена назива илирским, а у наставку каже да је у илирском језику босански говор најљепши. Турски писац Евлија Челебија, који је средином 17. вијека је пропутовао Балкан, у својим списима има поглавље које је насловио: Језик босанског и хрватског народа, а у ком спомиње и Ускуфијеве збирке пјесама. Године 1761. покатоличени српски књижевник и официр, родом из Херцеговине, а рођен у Славонији, Антун Матија Рељковић, издаје дјело „Сатир”, у коме наводи да многи Славонци воде поријекло из Босне, те за њих каже да су „сербски штили а сербски писали”.„Дело”, Београд 1912. Године 1774. Алберто Фортис (1741—1803) у Венецији у дјелу Viaggio in Dalmazia објавио и у оригиналу и преводу на италијански баладу Хасанагиницу. У овом дјелу, он језик Морлака назива: илирским, морлачким и босанским. Године 1780. Мула Мустафа Башескија у свом Љетопису спомиње извјесног Мула Хасана Никшићанина, за кога каже како говори пола турским, а пола босанским језиком. Године 1831. Славонац Матија Петар Катанчић, у Будиму објавио је шест књига превода Светог писма, које је превео, како сам каже „-{u jezik Slavno-Illyricski izgovora Bosanskog}-”. Године 1842, према свједочењу Матије Мажуранића каже да: сарајевски паша, иако добро знаде турски, арапски и арнаутски, не воли да неко пред њим говори турски и истиче „да је наш славни бошњачки језик од свих најљепши на свијету”. У Путопису се каже да се у Босни „еглендише Бошњачки”. Године 1862, још један католички Србин Славонац, чији су преци из Херцеговине Андрија Торкват Брлић, написао је књигу „Извори српске повјестнице из турскијех споменика” штампану српском ћирилицом и написану на српском језику у коме износи став да у Босни треба прогласити српски језик за службени. Године 1867. у Загребу, хрватски филолог и слависта Ватрослав Јагић, у својој књизи „Хисторија књижевности народа хрватскога и србскога”, на 142. стр. народни језик у Босни назива српским: „…да није могуће вјеровати да неби били у Босни, Захумљу, Диоклецији итд. већ давна прије Кулина бана почели писати ћирилицом, а народнием језиком србским.” Године 1868. пруски аташе Ернст Ото Блау, који је двије године након тога и постављен за генералног пруског конзула у Босни, издаје у Лајпцигу препис Ускуфијевог ријечника, за који Ото пише предговор те именује наслов у „Bosnisch-türkische Sprachdenkmäler”.Ernst Otto Friedrich Hermann Blau: Bosnisch-türkische Sprachdenkmäler, Leipzig 1868. Бошњачки филолози, нарочито након 2019. године, занемариће стварног аутора предговора, као и наслова овог ријечника, Ускуфијево дјело ће третирати насловом како га је Ото насловио. Такође, предговор рјечника, умјесто Оту, исти ће приписати Ускуфију. Доласком аустроугарске управе у Босни и Херцеговини, окупационе власти разматрају и име језика, те на сједници Босанске комисије од 23. јануара 1879. године заузето је становиште да се језик назива „босанскиземаљски језик”. Али, на сједници од 16. фебруара 1879. године језик се употребљава назив српско-хрватски језик. Године 1880. под директивом окупаторске аустроугарске власти у Босни и Херцеговини, штампана је прва „Граматика босанског језика за средње школе”, непотписаног аутора Фране Вулетића. Граматика је доживјела више издања, а од 1908. године носи назив „Граматика српско-хрватског језика”. Дана 27. септембра 1901. године, Антун Радић у листу „Дом”, број 18. у чланку „Хоћемо ли опет под Турчина?” пише о слози православаца и муслимана: "А сложили су се и погодили овако: … Домаћи језик у Босни и Херцеговини нека се зове србски језик, и нека се пише грчким писмом Ћириловим (ћирилицом), а не латинским писмом по хрватском начину, како ми ово пишемо. Тако су се договорили наши босански и херцеговачки Србљи с „турцима”, то су подписали и на то се заклели. И то ће они разгласити по свиету, нека се зна, што они хоће, па нека им Европа у тој ствари помогне, т.ј.: да се Херцег-Босна одузме бечкому цесару, да се прогањају римски свећеници и остало." Године 1918. стварањем Краљевине СХС, уставом нове државе језик ће се називати српско-хрватско-словеначки, а то име биће званично и на простору Босне и Херцеговине, све до 1941. године.Члан 3. Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1921): Члан 3. Устав Краљевине Југославије (1931): Након Другог свјетског рата, почев од 1945. Уставом СР Босне и Херцеговине, званични језик ове републике је српскохрватски, који је стандардизован Новосадским договором из 1954. године. Устав Српске Републике Босне и Херцеговине из 1992. године, у члану 7 се наводи да: „У Републици је у службеној употреби српски језик ијекавског и екавског изговора и ћирилично писмо, a латинично писмо на начин одређен законом. Ha подручјима гдје живе друге језичке групе у службеној употреби су и њихови језици и писма, на начин одређен законом.” Устав Републике Босне и Херцеговине из 1993. године, у члану 4 се каже: „У Републици Босни и Херцеговини у службеној употреби је српскохрватски односно хрватскосрпски језик ијекавског изговора. Оба писма — латиница и ћирилица су равноправна.” Године 1994. успоставом Федерације БиХ, те каснијим допунама Устава овог ентитета, језик Бошњака назван је босански језик, Хрвата - хрватски језик, те Срба - српски језик. Измјенама Устава Републике Српске језик / језици ова три народа дефинисани су као језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Држава Босна и Херцеговина нема уставом дефинисан службени језик. Након 2000-тих међу бошњачким издавачима, нарочито у објавама путем интернету, можемо пронаћи на десетине промјене наслова неких историјских издања у којима се, умјесто старог наслова издања, за име језика убацује назив „босански”. Један од таквих примјера је и дјело Мехмед-аге Прушчанина из 1728, који пише исламски молитвеник и назива га Дувањски арзухал (). Од 2014. године, исти молитвеник је преименован у „Bosandža lisanile arzuhal”.
Систем дијалеката
Бошњаци вјерују да су изворни говорници неколико дијалеката штокавског нарјечја, углавном: новоштокавског икавског (тзв. босанско-далматински) и шћакавско-ијекавскога (тзв. источно-босански дијалект), којим говоре Бошњаци и Хрвати, новоштокавскога ијекавског (тзв. источнохерцеговачко-крајишки), којег дијеле са Србима, Црногорцима и Хрватима, те неновоштокавског ијекавског (тзв. зетско-јужносанџачки дијалект) којим говоре Бошњаци, Црногорци и Срби. Удио Бошњака у осталим говорима (нпр. новоштокавском екавском (тзв. шумадијско-војвођански дијалект) и неновоштокавском екавском (тзв. косовско-ресавски дијалект)) је занемарљив. Због процеса језичке асимилације , акултурације и миграција као посљедица посљедњега рата немогуће је одредити тачан број и распоред говорника појединога дијалекта, али приближно се може навести сљедеће: већина Бошњака у Бихаћкој регији, углавном у западној Босни, као и средњој и јужној Босни (Травник, Бугојно, Зеница, Ливно,..) и сјеверном дијелу Херцеговине говорници су босанско-далматинског дијалекта; становници широкога појаса који се протеже јужно од Сарајева до Тузле на сјеверу, са средиштима у Сарајеву, Кладњу, Брези, Сребренику, Тузли, Завидовићима, Олову, Високом, Фојници, Какњу,.. изворни су говорници источно-босанског дијалекта; Бошњаци у подручју средње и источне Херцеговине (Чапљина, Столац, Невесиње), оаза у источној Босни (Горажде), те у већем дијелу Црне Горе и дијелу Србије (Никшић, Пљевља, Пријепоље), као и становници већих градова (укључујући и оне исељене из градова као Теслић, Приједор, Бања Лука, Добој, Зворник, Власеница)- говорници су источнохерцеговачко-крајишког дијалекта; док су Бошњаци који насељавају исток Црне Горе и југозапад Србије (Подгорица, Бијело Поље, Нови Пазар) говорници зетско-јужносанџачког дијалекта.
Турско раздобље