Renault

__БЕЗКН__

мини|200п|Луј Рено у 1903 години мини|200п|први амблем Рено аутомобила Рено () је француски произвођач аутомобила. Компанија је основана крајем 19. века, 25. фебруара 1899. године. Фабрика, такође, производи и комби возила, аутобусе, тракторе и камионе. Од почетка 1918. године до краја 1945. године компанија је производила тенкове. Позната је по својим моделима путничких аутомобила типа меган, клио и других. У свом саставу Рено групација поседује француски Алпин, румунску ауто индустрију Дачија, Рено и јужнокорејски Рено Самсунг моторс. У 2001. години Реноова пољопривредна возила су постала 100% власништво немачког произвођача пољопривредних средстава Клас .

Фабрика поседује и свој тим за формулу 1 под називом Рено Ф1. Рено има алијансу или партнерство са Нисаном. Заједно са Нисаном, Рено предузеће је инвестирало 4 милијарди евра ($5,16 милијарди) у осам врста електричних возила у наредне 3 до 4 године. Карлос Госн дугује француској влади 15% од Реноа. Компанијски, најуспешнији, аутомобилски модели, до сада, су клио и меган. Компанија је позната по својој улози у моторном спорту, а њен успех током година је, такође, и Рено Ф1 тим.

Оснивање и ране године у Реноу (1898—1918) Рено корпорација је основана 1899. године као ( од стране браће Рено Луја Реноа, Марсела Реноа и Фердинанда Реноа. Луј је био амбициозан млади инжењер који је већ дизајнирао и изградио неколико модела. Пре оснивања корпорације браћа су своје прве вештине исказала радећи за текстилну фирму свога оца. Док је Луј руковао дизајном и производњом, Марсел и Фердинанд су руковали и управљали компанијом.

Први Рено аутомобил, Рено воитрете 1ЦВ, продат је пријатељу Лујовог оца, док му они дају тест вожњу дана 24. децембра 1898. Клијент је био толико импресиониран издржљивошћу малог аута да га је одмах купио. „Пео се на улицама“ - рекао је он.

Браћа су искористила публицитет који су имала њихова возила и, учешћем у тркама аутомобила, Рено је постао познат по успесима у првим гранд при тркама одржаним у Швајцарској, што је био резултат брзог ширења компаније. И Луј и Марсел Рено тркали су се у Реноовим возилима, али Марсел је погинуо у несрећи током Париз-Мадрид трке 1903. године. Иако Луј Рено никад није возио поново, његова фирма и даље је била веома успешна и имала је добре возаче у тркама попут искусног Реноовог возача Ференца Шиза, који је био заслужан за освајање првог Гранд при тркачког догађаја у аутомобилу Рено АК 90ЦВ 1906. године. Луј је хтео да преузме потпуну контролу над компанијом, као једини преостали брат 1906. године, након што се Фердинанд повукао из здравствених разлога.

Реноов углед за иновацију негован је од веома раног времена постојања предузећа. У то време, аутомобили су били веома много луксузни предмети, а цена најмањих Рено аутомобила је била 3000 немачких франака што је, отприлике, била просечна плата радника који има десет година радног стажа. У 1905. години компанија је увела масовне производне технике а много касније научни менаџмент у 1913. години. Као и аутомобиле, Рено је производио такси возила, аутобусе и комерцијална теретна возила у предратним годинама, а током Првог светског рата, који је трајао од 1914. до 1918. године, Рено је производио муницију, војне авионе и возила, као што су револуционарни Рено ФТ-17 тенкови . Војни пројекти су били толико успешни да је Рено сам добио Легију части за допринос његове компаније у рату. Компанија је, такође, извозила своје моторе у иностранство за америчке ауто-произвођаче, где су се користили Рено четвороцилиндрични мотори са 26 КС и 40 КС. У Првом светском рату Рено је производио Рено ФТ-17 лаке тенкове који су тада били најмодернији и најсавременији тенкови. Њих је користила Француска, САД, Србија, касније Југославија, (под називом М26/М27) и други савезници у Првом светском рату. Касније се испоставило да је тенк био толико добар да је био коришћен и у Другом светском рату, а његова војна каријера у француској војсци као и у другим војскама се завршава априла 1945. године.

Између два светска рата (1919–38) Луј Рено је повећао обим његовог друштва после 1918. године, производњом пољопривредних и индустријских машина. Међутим, Рено се борио да се такмичи са све мање популарнијом (познатом), прихватљивом компанијом „Народни аутомобили“, а проблеми са берзанског тржишта и радне снаге, такође су негативно утицали на раст компаније. Рено је такође морао да пронађе начин да дистрибуира своја возила ефикасније.1920. године, он је потписао један од његових првих дистрибутивних уговора са произвођачем Гистава Гуеудет, предузетником из северне Француске.

После Првог светског рата аутомобили су имали посебан предњи облик изазваног позиционирањем радијатора иза мотора, такозвану „колсутл“ хаубу. Хауба је наставила да се користи кроз 1920. годину и ово се није променило до 1930. године па су сви модели имали радијатор на предњем делу аутомобила. Хаубина значка је промењена из непознате на познату, у трајан дијамантни облик у 1925. години. Рено модели су представљени на сајму аутомобила у Паризу, који је одржан у септембру или октобру 1927. Ово је довело до благе збрке код идентификације возила. На пример „1927“ модел је углавном произвођен у 1928. години.

Рено је произвео низ аутомобила од малих до прилично великих. На пример, у 1928. години, када је произведено 45.809 аутомобила Рено, распон од седам модела почело је са Реноом 6ЦВ, Реноом 10ЦВ, Реноом Монасик, Реноом 15ЦВ, Реноом Вивасик, Реноом 18/22ЦВ и Реноом 40ЦВ. Било је више низова фабричких тела, до осам стилова, а веће шасије су биле доступни под именом цохбилдерс. Број модела произведених варирао је са величином. Мањи су били најпопуларнији са најмањом производњом што је Рено 18/24ЦВ. Најскупље фабричко тело и стил у сваком опсегу био је затворен аутомобил. Отворена путничка кола и тоурери (торпеда) били су најјефтинија.

Лондонска Операција је била веома важна у Реноу 1928. Тржишта у Уједињеном Краљевству су била прилично велика и у њој су „колонијално“ модификована возила била веома популарна, а касније по Реноовом налогу и извезена у Велику Британију. Подигнуте су суспензије, појачани расхладни и специјални органи који су били уобичајени за возила продата у колонијама. Извоз у САД од 1928. је скоро сведен на нулу са њиховог врхунца пре Првог светског рата, када су бродови извозили Гранд Рено или сличне врхунске аутомобиле конструисане у Европи. НМ 40цв турер је држао цену у САД преко тадашњих 4.600 долара, чиме је имао исту цену као Кадилак В-12. Затворене седмо-седишне лимузине почеле су са ценом од 6.000 долара која је била скупља од кадилака В-16.

Цео асортиман је конзервативно пројектован и изграђен. Новоконструисани Реноов модел Вивасик из 1927. године, је продат искључиво као спортски модел.

Окупација Француске и збивања у фабрици Рено (1940—1944) После капитулације Француске 1940. године, Луј Рено је одбио да производи цистерне за Нацистичку Немачку, која је преузела контролу над његовим фабрикама. Он је уместо цистерни произвео камионе за немачке окупаторе. 3. марта 1942, РАФ је послала 235 бомбардера ниског домета у напад на Реноова Бијанкур постројења. Пало је 460 тона бомби на постројења и околину, изазивајући велика оштећења, са тешким цивилним жртвама. Рено је био решен да обнови фабрику што је пре могуће, али друго тешко бомбардовање касније, 4. априла, изазвало је даљу штету, као и накнадна штета после савезничких бомбардовања 3. и 15. септембра 1943. Бомбардовање је изведено од стране Американаца.

Неколико недеља после ослобођења Париза, на почетку септембра 1944, фабричке капије у Бијанкуру то јест у фабрици Реноа су се отварале веома споро(у атмосфери затрованим исцртавањем и политичком завером) која је предузета у име народне правде. Повратком у 1936. Бијанкур фабрика је била у срцу насилних политичких и индустријских немира који су се јавили у Француској под Народном владом Леона Блума. Политичко гурање и насиље које је уследило након ослобођења је наводило бичевање из ривалства између капиталистичких сарадњи и комунистичког отпора (многи од резултата који су се наставили је била у ствари претња немачке инвазије). Одговарајући на хаотичну ситуацију у Реноу, 27. септембра 1944. састанак Савета (привремене владе), када се за министра узео Шарл Де Гол (у председништву). Послератне европске политике су брзо постале популаризоване између комуниста и анти-комуниста, а у Француској Де Гол је био одушевљен да се одупре покушајима комунистичке партије и да монополише политичке дивиденде на располагању отпора јунацима: политички Бијанкур је био комунистичко упориште. Влада је одлучила да „требује“ Рено фабрике. Касније у недељу, 4. октобра Пјер Лефаухеук, лидер отпора са искуством у инжењерингу и највишег нивоа управљања, именован је као привремени администратор у фирми, под претпоставком своје одговорности на једно.

У међувремену привремена влада је оптужила Луја Реноа за сарадњу са Немцима. У помахниталој атмосфери тих раних дана после ослобођења,(са многим дивљим оптужбама против њега), многи верују да је био невин и да није сарађивао са Немцима. Рено је саветовао својим адвокатима да не побегне из земље, али да се представи судијама. Он се представио судији Марселу Мартину, 22. септембра 1944. Луј Рено је ухапшен 23. септембра 1944, као и неколико других француских ауто индустријских лидера у време и био је затворен на Фреснес затвору где је и умро 24. октобра 1944 под неразјашњеним околностима. док је чекао на суђење. Дана 1. јануара 1945, указом генерала Шарл де Гола, (на основу свих оптужница), компанија је одузета од Луја Реноа постхумно и 16. јануара 1945 је формално национализована је као . Рено је била једина фабрика у Француској која је трајно експроприсирана од стране француске владе . Модерно доба (1972—1980) Компанијски компактан и економичан Рено 5 модел лансиран у 1972, је био још један успех, нарочито у освит енергетске кризе у 1973 години. Убрзо након тога, модел са четворо врата Рено 12 је био широком Реноовом опсегу између Реноа шестице и Реноа шеснаестице, а убрзо је уведена је нова стајлинг тема. Током 1970-их Рено 4, Рено 5, Рено 6, Рено 12, Рено 15, Рено 16 и Рено 17 одржавају Реноову производњу са још нових модела лансираним тада укључујући Рено 18 и Рено 20.

Угрожени као и сви у аутомобилској индустрији од енергетске кризе, током средине седамдесетих већ експанзивно проширена компанија постала је разноврсна даље у другим индустријама и наставила је да се шири глобално, укључујући у југоисточној Азији. Енергетска криза је изазвала Реноов покушај да поново освоје тржиште Северне Америке; упркос успеху Допхина у САД крајем 1950-их, као и неуспешан ауто-склоп пројекат у Саинт Бруно де Монтарвилеу, од 1964 до 1972. Рено је као самостални бренд, почео је да нестаје из северне Америке крајем 70-их година.

Током деценија Рено је развио стабилизовано заједнички партнерство са Неш моторсом и његовим власником Нешом Рамблером наследником Неш моторса Америчком моторном Корпорацијом (скраћеница АМК). Рено није имао великих или луксуз аутомобила у својој производној линији али алијанса „Рамблер- Рено“ ће бити усмерен ка алтернативним моделима Мерцедес-Бенц „Финтаил“ аутомобилима. Касније, Рено ће наставити да прави и продаје хибрид АМК-а Рамблер Америке и Рамблер класика зову њихов заједнички модел Рено Торино у Аргентини који се продао преко ИКА-Рено. Ренаулт се удружио са АМК такође и на другим пројектима, као што су развој ротационих мотора концепта крајем 60-их годинама.

мини|лево|Рено 5 Турбо Ово је био један у низу заједничких подухвата које предузима Рено у касним 1960-их и 1970-их, као компанија основана као филијала у источној Европи, пре свега Дачија у Румунији, а у јужној Америци као Индустриал Кајзер Аргентини од којих многи остају активни до данашњег дана и преговарање технолошких споразума о сарадњи са Волвом и Пежом (на пример, за развој ПРВ мотора и В6 мотор, који је коришћен у Реноу 30, Пежоу 604 и у Волвоу 260 крајем 1970-их).