мини|Слани отисак на папиру који је направио Роџер Фентон на коме су његов асистент и фотографска кола, 1855.|270px
Историја фотографије почела је открићем два кључна принципа: први је пројекција слике помоћу камере опскуре; други је откриће да се неке супстанце видно мењају излагањем светлости. Не постоје артефакти нити описи који указују на било какав покушај бележења слика материјалима осетљивим на светлост пре 18. века.
Око 1717. године, Јохан Хајнрих Шулце користио је смесу осетљиву на светлост да забележи слике исечених слова на боци. Међутим, није покушао да ове резултате учини трајним. Око 1800. године, Томас Веџвуд направио је први поуздано документован, иако неуспешан, покушај бележења слика са камере у трајном облику. Његови експерименти су произвели детаљне фотограме, али Веџвуд и његов сарадник Хамфри Дејви нису пронашли начин да фиксирају ове слике.
Године 1826, Нисефор Нијепс први је успео да фиксира слику забележену камером, али је за то било потребно најмање осам сати или чак неколико дана експозиције у камери, а најранији резултати били су веома груби. Нијепсов сарадник Луј Дагер наставио је да развија процес дагеротипије, први јавно објављен и комерцијално одржив фотографски процес. Дагеротипија је захтевала само неколико минута експозиције у камери и давала је јасне, фино детаљне резултате. Дана 2. августа 1839. године, Дагер је демонстрирао детаље процеса Дому перства у Паризу. Дана 19. августа, технички детаљи су објављени на састанку Академије наука и Академије лепих уметности у Палати института (у замену за уступање права на проналаске јавности, Дагеру и Нијепсу додељене су великодушне доживотне ренте). Када је процес дагеротипије на бази метала званично представљен јавности, конкурентски приступ базиран на папиру са калотипским негативима и процесима сланог принта, који је изумео Хенри Фокс Талбот, већ је био демонстриран у Лондону (али са мање публицитета). Накнадне иновације учиниле су фотографију лакшом и свестранијом. Нови материјали смањили су потребно време експозиције камере са неколико минута на секунде, а на крају и на мали делић секунде; нови фотографски медији били су економичнији, осетљивији или практичнији. Од 1850-их година, колодијумски процес са својим стакленим фотографским плочама комбиновао је висок квалитет познат из дагеротипије са вишеструким опцијама штампања познатим из калотипије и уобичајено се користио деценијама. Рол-филмови су популаризовали свакодневну употребу међу аматерима. Средином 20. века, развој је омогућио аматерима да снимају фотографије у природним бојама, као и у црно-белој техници.
Комерцијално увођење компјутерски заснованих електронских дигиталних фотоапарата 1990-их година револуционисало је фотографију. Током прве деценије 21. века, традиционалне фотохемијске методе засноване на филму бивале су све више маргинализоване како су практичне предности нове технологије постајале широко цењене, а квалитет слике дигиталних фотоапарата средње цене се континуирано побољшавао. Нарочито откако су камере постале стандардна функција на паметним телефонима, фотографисање (и њихово тренутно објављивање на мрежи) постало је свеприсутна свакодневна пракса широм света.
Етимологија Ковање речи фотографија обично се приписује сер Џону Хершелу 1839. године. Заснива се на грчким речима φῶς (phōs; генитив phōtos), што значи „светлост”, и γραφή (graphê), што значи „цртање, писање”, што заједно значи „цртање светлошћу”.
Рана историја камере
мини|Принцип камере опскуре мини|Принцип кутијасте камере опскуре са огледалом
Природни феномен, познат као камера опскура или слика кроз рупицу, може да пројектује (обрнуту) слику кроз мали отвор на супротну површину. Овај принцип је можда био познат и коришћен у праисторијско доба. Најранији познати писани запис о камери опскури налази се у 4. веку п. н. е., на два различита места паралелно: код Аристотела у Грчкој и код Моција у Кини. За Алхазена (или Ибн ел Хајтама) се каже да је први који је заиста направио камеру опскуру. Све до 16. века камера опскура се углавном користила за проучавање оптике и астрономије, посебно за безбедно посматрање помрачења Сунца без оштећења очију. У другој половини 16. века развијена су нека техничка побољшања: биконвексно сочиво у отвору (први пут описао Ђироламо Кардано 1550) и дијафрагма која ограничава отвор бленде (Данијел Барбаро 1568) дали су светлију и оштрију слику. Године 1558, Ђамбатиста дела Порта је био први који је написао опис коришћења камере опскуре као помагала за цртање у својим популарним и утицајним књигама. Дела Портин предлог су широко усвојили уметници, а од 17. века преносиве верзије камере опскуре су се уобичајено користиле — прво као шатор, а касније као кутије.
Кутијасти тип камере опскуре био је основа за фотографске камере, какве су се користиле у најранијим покушајима да се забележе природне слике на материјалима осетљивим на светлост. Ово је био први корак на путу који је Валтер Бенјамин описао у есеју Уметничко дело у веку механичке репродукције.
Физиогнотрејс мини|Физиогнотрејс Ханса Линдхолма аутора Жила-Луја Кретјена Физиогнотрејс (енгл. ) је инструмент који се користи за стварање полуаутоматизованог портрета. Изумљен је у 18. веку и напуштен је када су откривени материјали осетљиви на светлост. Био је популаран неколико деценија. Модел је седео у дрвеном оквиру и окретао се у страну да би позирао. Пантограф повезан са оловком производио је контурну линију на плочи у року од неколико минута.
Camera lucida мини|Шема камере луциде Камера луцида (лат. ) је оптички инструмент који уметници користе као помоћ при цртању. Камера луцида пројектује оптичку слику субјекта који се посматра на површину на којој уметник црта. Уметник види и сцену и површину за цртање истовремено, као код фотографске двоструке експозиције. Ово омогућава уметнику да дуплира кључне тачке сцене на површини за цртање, помажући тако у прецизном приказивању перспективе.
Материјали осетљиви на светлост
Фиксирање Напомена: У процесу о којем се овде говори, помиње се корак „Фиксирање”. Ово је корак у процесу развијања негатива као и у хемијском процесу израде фотографија. (Наравно, није потребно у дигиталној штампи). У овој фази се уклањају сви преостали материјали осетљиви на светлост тако да производ (филм или фотографија) може бити изложен светлости без даљег утицаја светлости на слику.
Пре 1700: Материјали осетљиви на светлост Идеја да светлост може утицати на различите супстанце — на пример, тамњење коже на сунцу или бледење текстила — морала је постојати од веома раних времена. Идеје о фиксирању слика виђених у огледалима или други начини аутоматског стварања слика такође су можда биле у мислима људи много пре него што је развијено било шта налик фотографији. Међутим, чини се да не постоје историјски записи о било каквим идејама које чак и издалека подсећају на фотографију пре 1700. године, упркос раном познавању материјала осетљивих на светлост и камере опскуре.
Године 1614, Анђело Сала је приметио да ће сунчева светлост претворити сребро-нитрат у праху у црно, и да ће папир омотан око сребро-нитрата током годину дана постати црн.
Вилхелм Хомберг је описао како је светлост затамнила неке хемикалије 1694. године.
Од 1700. до 1802: Најранији концепти и пролазни резултати фотограма Шулцеови скотофори: Најранији пролазни фотограми слова (око 1717) Око 1717. године,Насловна страна одељка из 1719. (из књиге из 1721) која садржи оригиналну публикацију може се видети . У тексту Шулце тврди да је експеримент урадио две године раније. немачки полимат Јохан Хајнрих Шулце случајно је открио да је смеса креде и азотне киселине у којој су биле растворене неке честице сребра потамнела на сунчевој светлости. Након експеримената са концима који су створили линије на супстанци у боци након што ју је неко време ставио на директну сунчеву светлост, применио је шаблоне речи на боцу. Шаблони су произвели копије текста у тамноцрвеним, готово љубичастим словима на површини иначе беличастог садржаја. Отисци су опстајали све док их није избрисао мућкањем боце или док их укупно излагање светлости није уништило. Шулце је супстанцу назвао „Скотофори” када је објавио своја открића 1719. године. Сматрао је да би се откриће могло применити да се открије да ли метали или минерали садрже сребро и надао се да ће даљи експерименти других довести до неких других корисних резултата., etc., London, Duckworth and Co. У Додатку А (стр. 217-227), Личфилд процењује тврдње да би Шулцеове експерименте требало назвати фотографијом и укључује комплетан енглески превод (са оригиналног латинског) Шулцеовог извештаја о њима из 1719. како је поново штампан 1727. године. Шулцеов процес личио је на касније технике фотограма и понекад се сматра најранијим обликом фотографије.
Де ла Рошов измишљени процес бележења слике (1760) Рани научнофантастични роман Жифанти (1760) Француза Тифења де ла Роша описао је нешто сасвим слично (колор) фотографији, процес који фиксира пролазне слике формиране зрацима светлости: „Они премажу комад платна овим материјалом и ставе га испред објекта који желе да забележе. Први ефекат овог платна је сличан оном код огледала, али због своје вискозне природе припремљено платно, за разлику од огледала, задржава факсимил слике. Огледало верно представља слике, али ниједну не задржава; наше платно их рефлектује једнако верно, али их све задржава. Овај отисак слике је тренутан. Платно се затим уклања и одлаже на тамно место. Сат времена касније отисак је сув и имате слику која је утолико драгоценија јер ниједна уметност не може имитирати њену истинитост.” Де ла Рош је тако замислио процес који користи посебну супстанцу у комбинацији са квалитетима огледала, а не камеру опскуру. Тамно место на којем су се слике сушиле сугерише да је размишљао о осетљивости материјала на светлост, али је ефекат приписао његовој вискозној природи.
Шелеов заборављени хемијски фиксир (1777) Године 1777, хемичар Карл Вилхелм Шеле проучавао је много осетљивији на светлост сребро-хлорид и утврдио да га светлост потамњује тако што га разлаже на микроскопске тамне честице металног сребра. Оно што је имало већи потенцијал за употребу је то што је Шеле открио да амонијак раствара сребро-хлорид, али не и тамне честице. Ово откриће се могло искористити за стабилизацију или „фиксирање” слике са камере забележене сребро-хлоридом, али га најранији експериментатори у фотографији нису прихватили.
Шеле је такође приметио да црвена светлост није имала много утицаја на сребро-хлорид, феномен који ће се касније примењивати у фотографским мрачним коморама као метод за посматрање црно-белих фотографија без оштећивања њиховог развијања.
Иако је Томас Веџвуд генерално био инспирисан Шелеовим списима, мора да је пропустио или заборавио ове експерименте; није пронашао метод да фиксира фотограме и слике сенки које је успео да забележи око 1800. године (види доле).
Елизабет Фулхам и утицај светлости на „сребрне соли” (1794) Књига Елизабет Фулхам, Есеј о сагоревању (енгл. ), описала је њене експерименте о утицају светлости на соли сребра. Она је познатија по открићу онога што се данас назива катализа, али је Лари Џ. Шаф у својој историји фотографије сматрао њен рад на хемији сребра великим кораком у развоју фотографије.
Томас Веџвуд и Хамфри Дејви: Пролазни детаљни фотограми (1790–1802) Верује се да је енглески фотограф и проналазач Томас Веџвуд био прва особа која је дошла на идеју да створи трајне слике тако што ће забележити слике са камере на материјалу премазаном хемикалијом осетљивом на светлост. Првобитно је желео да забележи слике камере опскуре, али је открио да су превише бледе да би имале утицаја на раствор сребро-нитрата који му је препоручен као супстанца осетљива на светлост. Веџвуд је успео да копира осликане стаклене плоче и забележио је сенке на белој кожи, као и на папиру навлаженом раствором сребро-нитрата. Покушаји да се сачувају резултати са њиховим „различитим нијансама смеђе или црне боје, које се осетно разликују по интензитету” су пропали.