Јовац је насеље које се налази у Србији у Поморавском округу. Према попису из 2022. године, у Јовцу живи 820 становника. Заједно са селом Дворица чини једну месну заједницу која припада општини Ћуприја. Прве писане трагове који говоре о Јовцу налазимо у Хрисовуљи кнеза Лазара коју он издаје манастиру Раваници, око 1380. године. Оригинал није сачуван, али постоји неколико њених преписа. Повеља садржи око 350 топонима, од којих су 146 били називи села, међу којима се налазе и Еоховац (Јовац) и Придворица (Дворица), на левој обали Велике Мораве. По броју топонима који се помињу у Хрисовуљи, можемо закључити да је Поморавље у том периоду било богато насељено и напредно.
Јовац се налази на 150. километру јужно од Београда, идући путем Е-75 (Београд - Ниш) и на 12. километру јужно од Јагодине (регионални пут Р 217). Једним својим делом, Јовац се наслања на падине планине Јухор, док други део лежи на плодној моравској равници. Ако се узме у обзир овакав географски положај, лако је закључити да село поседује велики потенцијал у узгајању различитих биљних култура и животињских врста. У прилог томе иде и чињеница да је Јовац окружен трима поморавским градовима, који се налазе врло близу: Јагодином (12 km), Ћупријом (11,9 km) и Параћином (16,5 km).
Упркос великом потенцијалу, Јовац се, као и већина српских села, сусреће са проблемом миграција становништва у веће средине и у иностранство. Треба напоменути да овакав негативни тренд није био присутан увек. Јовац је село које је некада било чувено по грожђу и вину. Сваки становник је у просеку поседовао око 2 хектара винограда, а јовачко виногорје простирало на чак 800 хектара. У том периоду, захваљујући великом привредном и економском успону, Јовац је био засебна општина са константним порастом становника. Привредни успон пратио је и културни процват.
Данас се становништво бави земљорадњом или је запослено у околним градовима. Последњих година бележи се пораст у производњи меда и пчелињих производа, што би у будућности, захваљујући природном потенцијалу, могло постати препознатљив бренд и извор прихода становништва.
Село Јовац има основну школу са осам разреда, вртић, пошту, месну канцеларију, амбуланту, апотеку, фризерски салон, фудбалски клуб, две продавнице и две пољопривредне апотеке.
Име
О настанку имена села постоје две теорије:
(1) По мишљењу Станоја М. Мијатовића изнетом у књизи "Белица" из 1930. године, село Јовац добило је име по мноштву дрвета јове које је расло на овим просторима;
(2) Јован Мишковић у свом "Топографском речнику јагодинског округа", пак, сматра да је Јовац добио име по неком човеку, Јовану, који се ту први доселио. Такође, Мишковић налази да се Јовац дели на три махале: Ужарску, Плањанску и Некрштену, а саме делове села дели на Горњи и Доњи Јовац. Доњи Јовац представља старије насеље, док Горњи Јовац настаје селидбом становника због сталног изливања Велике Мораве.
Ото Дубислав Пирх ће Доњи Јовац назвати Велики Јовац, а Горњи Јовац ће назвати Мали Јовац. Пирх помиње још једно насеље, Врањевац, чијих трагова данас нема, али топоним је остао у називу потока који протиче кроз центар села.
Легенда каже да је у старом крају, негде у топличким брдима, живела баба Стана са својим усињеником и његовим близанцима. Њен усвојеник беше тако бистар, да нико није умео песнички да напија здравице као он. Уз гусле је опевао многе догађаје и исмејао многе зулумћаре. На једном сабору, због оваквог дара, на њега је насрнуо турски врсник. Желећи да се одбрани, он убоде Турчина отровним врхом гудала и усмрти га. Исте ноћи, Стана, њен усињеник и његова два близанца побегоше на север. На сваком одморишту, близанци хтедоше да оставе дарове и ту се заувек населе, међутим, Стана, гледајући у травни колут, предвиђала је дивотни крај у који ће доћи и они би одмах кретали даље.
Тих дана, у месту у коме им је Усуд одредио стално место боравка, у својој бусији лежао је Циганин који је гоњен од стране власти, јер је неовлашћено искрчио моравску обалу зараслу јовама, које су му биле потребне да дуби предмете од дрвета. Искрчена обала није могла да задржи набујалу реку, која се изли и поплави најбоље њиве. Сви усеви били су уништени, а глад је захватила читаво становништво. Једне ноћи, када је баба Стана са усињеником и близанцима пристигла у село, Циганин се уплаши, опали из пушке и усмрти близанце. Ово место од тада се зове Два гроба. Сељани прихватише баба Стану и несрећног родитеља и понудише им становање на месту где је Циганин дрвљенисао. Како није желео да себи дом прави на туђој земљи, досељеник оде према водоплавној низини и поврати поплављено земљиште. На обалама засади јове, које су поново постале заштитнице села од изливања реке. Од мноштва јова наста име Јовац.
Називи села Јовац кроз историју:
Еоховац - Хрисовуља кнеза Лазара манастиру Раваници (1380. година),
Јеховац - Браничевски тефтер (1467. година) и Најпергов попис села из Србије (1718. година),
Јовац - савремени пописи.
Географија мини Насеље Јовац налази се на 120m надморске висине, на (Е) 21°18′57″ источне географске дужине и (N) 43°54′15.8″ северне географске ширине. Укупна површина његовог атара је 1.614ha. Како је то случај и са селима Темнића и Левча, Јовац је основан поред живе текуће воде - потока Врањевца. Спада у средње збијена села, а највећа концентрација кућа налази се са леве и десне стране регионалног пута.
Историја
Захваљујући повољном географском положају, Велика Морава још у праисторији, а нарочито у каснијим периодима постала је стециште различитих култура, народа и етничких група. Разни локалитети и налазишта говоре нам о развијеном животу и култури давно изумрлих народа који су насељавали плодну моравску равницу. Неки од њих су: јеврејско гробље, турско гробље, два гроба, највероватније из средњег века и остаци две цркве. Многи од њих још увек су недовољно истражени.
Прве писане трагове у којима се помиње Јовац налазимо у Хрисовуљи кнеза Лазара коју он издаје манастиру Раваници и притом му дарује велики прилог у виду земљишта и сребра. Оригинал ове Повеље није сачуван и данас постоје само преписи: врднички, болоњски и раванички. По овим преписима, година настанка Хрисовуље је различита, али се може рећи да је настала негде око 1380. године. Повеља садржи око 350 топонима, од којих су 146 били називи села, међу којима се налазе и Еоховац (Јовац) и Придворица (Дворица), на левој обали Велике Мораве.
Француски посланик Шарл де Фериол, који је пратио турског султана на угарске походе крајем 17. и почетком 18. века, забележио је да равница око Јагодине изгледа дивно, али да је потребно много година мира како би се искористио њен пуни потенцијал. Према списку парохија из 1724. године Јовац је имао 15 домова, а према истом извору 1735. године 18 домова.
У току Првог светског рата, велики број војно способног становништва са простора Јовца и Дворице је мобилисан. Многи од њих учествовали су у славним победама српске војске у Куманову, Битољу, Брегалници... Такође, велики број њих прошао је Албанију и боравио на острвима Крфу и Виду. Нажалост, 141 мештанин Јовца и Дворице изгубио је живот у овим биткама и није дочекао крај рата. Њима и изгинулим мештанима у балканским ратовима, становништво Јовца одужило се подизањем споменика у порти цркве, освећеном 30. јула 1936."Политика", 31. јул 1936 У склопу овог споменика био је и споменик краљу Александру I Карађорђевићу који је након Другог светског рата срушен и који чека на обнављање. На споменику је исписано: "Изгинулима у ратовима за ослобођење земље 1912—1918. године. Спомен подижу сељани Доњег Јовца, Горњег Јовца и Дворице, 1934. године. Добротвори: Јовачка земљорадничка кредитна задруга и Ђорђе Велимировић из Дворице."
Почетак Другог светског рата у Јовцу обележило је масовно одвођење становништва у заробљеништво. Велики број способних мушкараца боравио је у Аустрији и Немачкој на принудном раду. Године 1942, на простору Поморавља, немачку окупациону власт замениће бугарска. Половином октобра 1944. године, дошло је до борбе совјетских снага са војском немачке, за положај Ђула, у близини железничке станице Јовац. Совјети су потискивали немачку војску према Гиљу и Јагодини и том приликом страдало је 15 совјетских бораца и један нижи официр. Седморица бораца сахрањено је у порти цркве у Јовцу, док је осморица бораца и нижи официр сахрањено у дворишту Месне канцеларије Остриковац. Поп Тихомир Јовановић 17.10.1944. године, у поподневним часовима, служио је опело изгинулим ослободиоцима. Ексхумација њихових тела спроведена је 1962. године и они су, заједно са свим црвеноармејцима изгинулим на простору Поморавља, сахрањени у комплексу Руско гробље у Јагодини. На месту где су почивали, данас се налази спомен-плоча, која је у јако лошем стању. Одмах након ослобођења Ћуприје, у овај град стиже 45. дивизија НОВЈ којој приступају многи мештани села Јовца и Дворице (око 200 људи). Они су са својом дивизијом учествовали у даљем ослобођењу Србије, а њих 16-орица није дочекало крај рата.
Религија
Већинско становништво села је православно. Село слави две сеоске славе, Огњену Марију и Свету Тројицу (Духове). Готово сва сеоска домаћинства, тј. родови, имају свог свеца заштитника и славе славу. Најбројнији су они који славе: Светог Николу, Светог Јована, Свету Петку, Светог Димитрија, итд. У центру села налази се и храм посвећен управо Силаску Светог Духа на апостоле, тј. Светој Тројици.
Храм Силаска Светог Духа на апостоле (Свете Тројице), један је од најстаријих у окружењу села Јовца, од кога је старији једино храм Светог Јакова у селу Дубока код Јагодине који датира из XV века. Садашњи изглед храм добио је градњом у неколико етапа у XIX и XX веку, међутим, интересантан је податак да у његовим темељима постоји једна доста старија сакрална грађевина, који датира из 1670. године и која својим обликом и димензијама превазилази могућности многих тадашњих провинцијских насеобина под турском владавином, чиме закључујемо да је Јовац раније био једно напредно и богато насеље. Ако узмемо у обзир и чињеницу да се име Јовца први пут помиње у Хрисовуљи кнеза Лазара коју он издаје манастиру Раваница (око 1380. године), можемо закључити да наше село има дугу традицију и богату историју. Храму припада и Антиминс из 1772. године, освештан од стране епископа вршачког, Софронија Јовановића. Антиминс се тренутно налази на чувању у манастиру Каленић и има културно-историјски значај.
Данашњи храм скромнијих је димензија, упрошћеног и јасног једнобродног простора, са крајње сведеним програмом полихромије. Грађевина је без кубета, са полигоналном апсидом на источној страни, наглашеним угаоним пиластрима који се у врховима завршавају отвореним квадратним куполицама, са једноделним прозорима, али троделним (данас преправљеним) улазом, изнад кога је розета данас потпуно президана. Отворени ексонартекс на западној страни изнад кога се уздиже квадратни звоник настао је у новије време.
Због свог архитектонског и културно-историјског значаја, од 21. марта 2007. године, храм се налази под заштитом Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу.
Привреда
Најранији досељеници у ове крајеве највероватније су затекли површине под густом шумом у брдима, барама и шикарама са топољарима (у пределу Велике Мораве) које су морали да крче и рашчишћавају. Добре 3/5 земљишта чини равница са јаком и плодном земљом, док је 2/5 брегова и брда са слабијом земљом.
Земљиште у долини је потпуно равно, због наноса реке, и у њему је најприсутнија црница. У овом крају успевају све врсте житарица, детелина, индустријско биље, воће и поврће и то са изванредним приносима. Падине Јухора (ближе подножју) погодне су за гајење воћа и винове лозе, док су стрмији крајеви погодни за развој сточарства и шумарства. На падинама Јухора присутне су и клисуре потока са фелпадским стенама, што отвара могућност стварања каменолома и рудника порцелана, графита и кварца.