Самариновац (Неготин)

Самариновац је насеље у Србији у општини Неготин у Борском округу. Према попису из 2022. у насељу је било 319 становника (према попису из 2011. било је 437 становника, према попису из 2002. било је 464 становника а према попису из 1991. било је 1021 становника).

Назив Сумарин, доцније такође Сумариновац/Сумариновце, дан. Самариновац код Неготина, топоним се чини сводљив на Sanctus Marinus или Sancta Marina.

Положај села Самариновац је ратарско сеоско насеље збијеног типа удаљено 5 километара северно од Неготина. Смештено је на просечно 50 метара надморске висине, на обалама Дупљанске реке, леве притоке канала Јасеничке реке, са обе стране пута Неготин-Прахово. Северна географска ширина насеља је од 44° 16’ 06”, источна географска дужина 22° 33’ 18”, а површина атара 1.324 хектара. Од Неготина се до овог насеља може стићи директним асфалтним путем.

Историја

Убраја се у стара села. Подељен је на групе кућа са родовским називима (Јовановићи, Јоновићи, Мариновићи и др.). Од постанка три пута мења локацију (Конопљиште, одакле је премештен средином  XVIII в. на Селиште, па потом на данашње место). Поред Сељишта и данашњег гробља има Старо Гробље (Морминц Батрњ), на коме има камених споменика из друге половине 18 века. У ово су се гробље укопавали кад је село било у Сељишту. У селу има место где је била црква средином прошлог века. Ту је изваљен камен од „часне трпезе, на коме је изрезано: „Согради каменъ Милошъ“. Овај су камен оградили споменицима са Старог Гробља, да се не би газило по њему. Стара црква брвнара Светог Саве Освећеног саграђена је 1816. године и постојала је до 1872. године.

Најстарији помен Самариновца потиче из 1530. године, када је забележен као насеље од 56 кућа, подељено на Горњи и Доњи Сумарин(овац). Село се помиње и 1560. године, док је 1586. године имао укупно 40 кућа — 15 у Горњем и 25 у Доњем Самариновцу. Било је то једно од 492 села у Видинском санџаку насељених Власима (филурџијама) који су уживали повлашћени војнички статус.

На аустријској карти "Темишварски Банат" под називом Marinovaz. Најпрегов попис из 1718. године помиње Сумариновац (Sumarinovatz) као насељено место са 4 поданика. Из црквеног пописа 1723. године видимо да самариновачка нурија (у крајини, припада себишкој епархији) има 35 кућа (хлѣбова) а 1736 године такође у времену аустријске окупације 50 кућа. У попису харача 1740/41. (77 житеља), катастарском попису 1741. (25 житеља).

На основу хатихумајуна од 24. августа 1741. године, пописана места Видинског санџака [Крајине и Кључа] прикључена су вакуфима библиотеке султана Махмуда І (1730-1754) код Велике Аја Софије у Цариграду.Од 1741. до 1833. ови делови санџака били су изузети из надлежности видинског санџакбега и у њима је владао развијени облик кнежинске самоуправе.

У извештају Франца Покорног из 1784. године стоји: „Село Самариновац (Somarinovacz) састоји се од 40 хришћанских кућа. Мост преко потока који тече средином села дуг је 17 корака и широк 6 корака, прилично снажно изграђен од дрвета. Сам поток има песковито дно, дубок је једну стопу и има обале високе местимично један хват; у селу се на многим местима може прејахати коњем.“Мајор Стефан Миленковић описује пут од Текије у Србији до Видина у Бугарској 4. јануара 1837. године:„Самариновац. (Samarinovaz) Ово место поседује 50 кућа од плетера и око 160 хришћанских душа, које живе од пољопривреде и виноградарства и стоје под једним кнезом; кроз ово село тече бујични поток Болборош, који има чврсто дно и нема високе обале, а исти се прелази преко дрвеног моста дужине 6 хвати и ширине 3 хвата; затим, недалеко одатле, у самом селу, мора се прећи преко једног млинског канала преко малог дрвеног моста; након тога пут води право ка један сат удаљеном трговишту (варошици).“У јесен 1836. године извршен је попис свих цркава и манастира у Књажевини Србији. Из пописа видимо да је црквена служба у Самариновцу као и свим осталим влашким селима била на влашком језику, као што је уосталом било и раније у 18 веку. Попис Влаха у Кнежевини Србији спроведен је 1850. године, када је у Самариновацу било 68 кућа или 329 житеља, који влашки говоре.

Ст. је православно (слави Петковицу, Никољдан, Аранђеловдан, Ђурђиц и др .; заветине Ускрс и Спасовдан), а национално се изјашњава као српско (већином) и влашко, досељено углавном из Влашке низије. Антропогеографским и етнолошким испитивањима сврстан је у влашка села. Индекс демографског старења (i) креће се у распону од 0,5 (1961) до 1,2 (1991). Водоснабдевање је колективно (97,4% домаћинстава) и индивидуално (копани бунари - 1,3%, уличне јавне чесме са водом из посебног извора 0,8% и др.). Има четвороразредну ОШ (2000/2001. 14 ученика), МЗ и МК и др.

Православни храм посвећен Светој Тројици у Самариновцу освећен је 1936. године. Основна школа је (почела са радом 1892. године) школске 2006/2007. године имала 11 ученика. Земљорадничка задруга у Самариновцу је основана 1920. године (обновљена 1947. године као Земљорадничко набавно-продајна задруга). Јула 1960. године припојена је Земљорадничкој задрузи у Неготину, заједно са задругама из Душановца и Прахова. Сељачка радна задруга „Крајина“ у Самариновцу је радила од 1949. до 1953. године (престала је са радом одлуком скупштине задругара). Електричну расвету насеље добија 1953. године, задружни Дом 1957. године, асфалтни пут и сеоски водовод 1970, а телефонске везе са светом 1980. године.

Жртве у ратовима Србије XIX и XX века ПОГИНУЛИ У ОСЛОБОДИЛАЧКОМ РАТУ СРБИЈЕ (1877-1878)

Ђорђевић Јон, умро у Великој војној болници у Нишу, (прострелна рана), 29. I 1878. ратујући као редов пешак. Јовановић Димитрије, умро (упала плућа) као припадник рода пионирске јединице 30. I 1877. године.

ПОГИНУЛИ И УМРЛИ РАТНИЦИ У ОСЛОБОДИЛАЧКИМ РАТОВИМА (1912-1918)

Александровић Д. Александар Анђеловић С. Александар Баланесковић И. Јован Ђорђевић Б. Тома Илић Ј. Ђорђе Илић Михајло Илић Петар Јовановић Ђорђе Јовановић С. Јован Јоргић Станко Јоргић Ђ. Петар Максимовић Ф. Петар Мариновић Н. Јован Марковић Ј. Љуба Марковић Јон Николић Мита Првуловић Љубомир Првуловић С. Стан Радуловић Крста Радуловић Ј. Живојин Радуловић Пера Савић Ж. Крста Станојевић Л. Ђорђе Станојевић Петар Станојевић Милан

ПОГИНУЛИ БОРЦИ (1941-1945)

Војиновић Крсте Светозар (1923–1944), рођен у Самариновцу. Погинуо као борац XVI бригаде 25. дивизије НОВЈ, 1944. године код Зворника. (21) Илић Михајла Владимир (1910–1945), рођен у Самариновцу. Погинуо као борац XVI бригаде 25. дивизије НОВЈ, 27.06.1945. године код Власенице. (35) Јовановић Станка Драгутин (1921–1944), рођен у Самариновцу. Погинуо као борац XVI бригаде 25. дивизије НОВЈ, 1.03.1945. године код Власенице. (24) Поповић Станка Светозар (1923–1945), рођен у Самариновцу. Погинуо као борац XVI бригаде 25. дивизије НОВЈ, марта 1945. године код Власенице. (22) Станојевић Драгутина Александар (1922–1945), рођен у Самариновцу. Погинуо као борац XVI бригаде 25. дивизије НОВЈ, фебруара 1945. године умро је у нишкој болници. (23) Станојевић Ђорђа Светозар (1913–1945), рођен у Самариновцу. Погинуо као борац XVI бригаде 25. дивизије НОВЈ, фебруара 1945. године код Власенице. (32)

ЖРТВЕ РАТА (1941–1945)

Ђорђевић Ј. Ђорђе (1915–1944), рођен у Самариновцу 04.01.1915. умро 17.11.1944. у Самариновцу од пушчане ране добијене од Немаца. Николић Станоја Љубомир (1932–1944), рођен у Самариновцу, погинуо 26. 11. 1944. године од немачке мине код железничке пруге атара Самариновац. Радуловић Николе Анђел (1906–1941), рођен 20. 03. 1906. године у Самариновцу, погинуо 14. 04. 1941. године. Станојевић Илије Драгутин (1935–1945), рођен у Самариновцу, погинуо од мине (18.02.1945) поред села Самариновца. РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ ОДВОЈЕНИ И ОДВЕДЕНИ У РУМУНСКЕ ЛОГОРЕ (1941)

Благојевић Живојин – Баланоја Бугариновић Љубомир – Логор Одаје Бугариновић Воин – Логор Одаје Добрић Бранко – Баланоја Добрић Љубомир – Логор Буковац Јанковић Светозар – Логор Мошница Јовановић Војслав – Логор Одаје Лукић Ратомир – Баланоја Мариновић Љубомир – Логор Одаје Николић Душан – Логор Одаје Павловић Марин – Логор Буковац Првановић Јован – Логор Одаје Савић Јован – Логор Одаје Стефановић Петар – Логор Одаје Стојановић Живојин – Логор Одаје

Демографија Eтнички састав пре II светског рата 1850. (Власи)1866. (Власи)1921. (Румуни)КућаДушаСвегаСрбаВлаха% Вл.СвегаСрбаРумуна% Рум.68329403039197.027218863888.49 Године 2007. у иностранству је из овог насеља радио 301 становник (углавном у Аустрији и Немачкој). Према последњем попису из 2022. године у Самариновцу је живело 319 становника што је за 118 мање у односу на 2011. када је на попису било 437 становника. У насељу живи 284 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 55,18 година (54,41 код мушкараца и 55,86 код жена). Према подацима пописа из 2022. у насељу има 152 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,10 а према истом попису у насељу има 248 стамбених јединица од којих је 150 насељених.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника, који је посебно изражен по почетку распада СФРЈ. Мора да се дода и податак да су у овом насељу становници, и поред званичног пописног податка да су Срби, ипак Власи на српском или Rumâni (на матерњем, румунском језику). Политички ломови у Држави су довели и до националне ренесансе код крајинских Влаха. За очекивати је да ће на следећем попису национална структура становништва изгледати другачије.

График промене броја становника током 20. века

Референце

Спољашње везе

Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (-{Fallingrain}-) Сателитска мапа (-{Wikimapia}-) Гугл сателитска мапа (-{Maplandia}-) План насеља на мапи (-{Mapquest}-)

Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији Категорија:Насељена места у Неготину Категорија:Насељена места у Борском управном округу