200п|мини|десно|Тематска поставка ”Сточарство свету”, Пољопривредни музеј у Кулпину 200п|мини|десно|Чобански прибор Сточарство је једна од две основне гране пољопривреде која се бави узгојем домаћих животиња у сврху добијања производа и сировина за људску употребу (храна, кожа, вуна, перје). Како се „стоком“ углавном сматрају говеда, овце, козе и свиње, сточарство у ужем смислу би означавало узгој ових животиња.
Сточарство има дугу историју, почевши од неолитске револуције када су животиње први пут припитомљене, од око 13.000. п. н. е. надаље, претходећи узгоју првих усева. У време раних цивилизација као што су стари Египат, говеда, овце, козе ина фармама су се узгајале свиње.
Велике промене су се десиле у колумбијској размени када је стока из Старог света доведена у Нови свет, а затим у Британској пољопривредној револуцији из 18. века, када су расе стоке попут говеда Дишли Лонгхорн и оваца Линколн Лонгвул брзо побољшане од стране пољопривредника као нпр. Роберт Бејквел да даје више меса, млека и вуне. Широк спектар других врста као што су коњ, водени бивол, лама, зец и заморац се користе као стока у неким деловима света. Узгој инсеката, као и аквакултура риба, мекушаца и ракова је широко распрострањена. Савремено сточарство се ослања на производне системе прилагођене врсти земљишта на располагању. Узгој за самосталан живот се замењује интензивним сточарством у развијенијим деловима света, где се на пример говеда држе у товилиштима велике густине, а хиљаде пилића се могу узгајати у бојлерским кућама или батеријама. На сиромашнијем земљишту, као што је у висовима, животиње се често држе екстензивније и може им се дозволити да лутају нашироко, тражећи храну за себе.
Већина стоке су биљоједи, осим свиња и пилића који су свеједи. Преживари попут говеда и оваца су прилагођени да се хране травом; могу се хранити на отвореном или се могу хранити у потпуности или делимично оброцима богатијим енергијом и протеинима, као што су пелетиране житарице. Свиње и живина не могу да сваре целулозу из сточне хране и захтевају другу храну богату протеинима.
Етимологија Глагол муж, што значи „пажљиво управљати“, потиче од старијег значења мужа, које се у 14. веку односило на власништво и бригу о домаћинству или фарми, али данас значи „контролу или разумно коришћење ресурса“, а у пољопривреди узгој биљака или животиња.Merriam–Webster's Collegiate Dictionary Сматра се да се фармери и ранчери који узгајају стоку баве сточарством .
Историја
Настанак сточарства
лево|мини|Припитомљавање преживара, попут ових дебелорепаних оваца у Авганистану, обезбедило је номадима широм Блиског истока и централне Азије поуздан извор хране. Припитомљавање стоке било је вођено потребом да се храна има при руци када је лов био непродуктиван. Пожељне карактеристике домаће животиње су да треба да буде корисна припитомљењу, да може да напредује у његовом или њеном друштву, да се слободно размножава и да је лака за негу.
Припитомљавање није био један догађај, већ процес који се понављао у различитим периодима на различитим местима. Овце и козе су биле животиње које су пратиле номаде на Блиском истоку, док су говеда и свиње били повезани са насељенијим заједницама.
Прва припитомљена дивља животиња био је пас. Полудивљи пси, можда почевши од младих јединки, можда су били толерисани као чистачи и убице штеточина, а будући да су природни ловци на чопор, били су предиспонирани да постану део људског чопора и придруже се лову. Животиње плен, овце, козе, свиње и говеда, прогресивно су припитомљаване у раној историји пољопривреде.
Свиње су припитомљене на Блиском истоку између 8.500 и 8.000 година пре нове ере, овце и козе у или близу Плодног полумесеца око 8.500 пре нове ере и говеда од дивљих ауроха у областима модерне Турске и Пакистана око 8.500 пре нове ере.
Крава је била велика предност за мештана јер је давала више млека него што је њеном телету било потребно, а њена снага се могла искористити као радна животиња, вуче плуг за повећање производње усева и вуку санке, а касније и кола, да донесемо производе кући са њиве. Теглење животиње су први пут коришћене око 4.000 година пре нове ере на Блиском истоку, немерљиво повећавајући пољопривредну производњу. У јужној Азији, слон је припитомљен 6.000 година пре нове ере.Gupta, Anil K. in July 2004 59. Indian Academy of Sciences.
Фосилизоване пилеће кости из 5040. године пре нове ере пронађене су у североисточној Кини, далеко од места где су њихови дивљи преци живели у џунглама тропске Азије, али археолози верују да је првобитна сврха припитомљавања била за спорт борбе петлова.
У међувремену, у Јужној Америци, лама и алпака су биле припитомљене, вероватно пре 3.000 година пре нове ере, као вуне и звери. Ни један није био довољно јак да повуче плуг који је ограничио развој пољопривреде у Новом свету.
Коњи се природно јављају у степама централне Азије, а њихово припитомљавање, око 3.000 година пре нове ере у региону Црног мора и Каспијског мора, првобитно је било као извор меса; Уследила је употреба као товарне животиње и за јахање. Отприлике у исто време, дивљи магарац је био припитомљен у Египту. Камиле су припитомљене убрзо након тога, при чему су бактријска камила у Монголији и арапска камила постале теретне звери. До 1000. године пре нове ере, каравани арапских камила повезивали су Индију са Месопотамијом и Медитераном.
Древна цивилизација мини|Мужење стоке у старом Египту У старом Египту стока је била најважнија стока, а држале су се и овце, козе и свиње; живина, укључујући патке, гуске и голубове, хватана је у мреже и узгајана на фармама, где је насилно храњена тестом да би се товила.
Нил је био богат извор рибе. Медоносне пчеле су припитомљене барем из Старог краљевства, обезбеђујући и мед и восак.
У старом Риму, сва стока позната у старом Египту била је доступна. Поред тога, зечеви су припитомљени за храну у првом веку пре нове ере. Да би их истерали из јазбина, пор је припитомљен као твор, његову употребу описао је Плиније Старији.
Средњовековно сточарство У северној Европи, пољопривреда, укључујући сточарство, опала је када је Римско царство пропало. Неки аспекти, као што је узгој животиња, наставили су се током читавог периода. До 11. века привреда се опоравила и село је поново било продуктивно.
Књига Домесдај биљежи сваку парцелу земље и сваку животињу у Енглеској: „није било ни једне коже, ни јарда земље, штавише... није остало ни вола, ни краве, ни свиње, то није било записано у [краљевом] налогу“. На пример, краљевско имање Ерли у Беркширу, једно од хиљада села забележених у књизи, имало је 1086. године „2 риболова вредна [плаћања пореза] 7с и 6д [сваке године] и 20 јутара ливаде [ за стока]. Шума за [храну] 70 свиња“.
Побољшање сточарства у средњем веку у Европи ишло је руку под руку са другим развојем. Побољшања плуга су омогућила да се земљиште обради на већу дубину. Коњи су преузели од волова као главни даваоци вучне силе, развиле су се нове идеје о плодореду и учврстило гајење усева за зимску сточну храну. Грашак, пасуљ и грахорица постали су уобичајени; повећали су плодност земљишта кроз фиксацију азота, омогућавајући да се задржи више стоке.
Колумбијска размена Истраживање и колонизација Северне и Јужне Америке резултирало је увођењем у Европу усева као што су кукуруз, кромпир, слатки кромпир и маниока, док је главна стока Старог света – говеда, коњи, овце и козе – уведена у Нови свет за први пут заједно са пшеницом, јечмом, пиринчем и репом.
Пољопривредна револуција мини|Линколн Лонгвул расу је побољшао Роберт Бејквел у 18. веку. Селективни узгој за жељене особине је као научну праксу успоставио Роберт Бејквел током Британске пољопривредне револуције у 18. веку. Један од његових најважнијих узгојних програма био је са овцама. Користећи домаће стоке, могао је брзо да одабере велике овце, али са финим костима, са дугом, сјајном вуном. Линколн Лонгвул је побољшао Бејквел и заузврат је Линколн коришћен за развој следеће расе, назване Нови (или Дишлеј) Лестер. Био је без рогова и имао је четвртасто, меснато тело са равним горњим линијама. Ове овце су се широко извозиле и допринеле су бројним модерним расама. Под његовим утицајем, енглески фармери су почели да се размножавају говеда за употребу првенствено као говеда. Дугороге јунице су укрштене са биком Вестмореленд да би се створио Дишли Лонгхорн.
Полуприродним, неђубреним пашњацима формираним традиционалним пољопривредним методама у Европи се управљало испашом и косидбом. Како је еколошки утицај ове стратегије управљања земљиштем сличан утицају таквих природних поремећаја као што је шумски пожар, овај пољопривредни систем дели многе корисне карактеристике са природним стаништем, укључујући промоцију биодиверзитета. Ова стратегија данас у Европи пропада због интензивирања пољопривреде. Механизоване и хемијске методе које се користе доводе до опадања биодиверзитета.
Сточарство
Системи лево|мини|Хердвик овце у екстензивном систему узгоја на брдима, Дистрикт језера у Енглеској Традиционално, сточарство је било део начина живота пољопривредника, који је производио не само храну потребну породици, већ и гориво, ђубриво, одећу, транспорт и вучну снагу. Убијање животиње ради исхране било је секундарно питање, а где год је то било могуће, њени производи као што су вуна, јаја, млеко и крв (од стране Масаја ) су били убирани док је животиња још била жива. У традиционалном систему трансхуманације, људи и стока су се кретали сезонски између фиксних летњих и зимских пашњака; у планинским пределима летњи пашњаци су били горе у планинама, а зимски пашњаци у долинама.
Животиње се могу држати екстензивно или интензивно. Екстензивни системи укључују животиње које лутају по вољи или под надзором сточара, често ради заштите од предатора. Узгој стоке у западним Сједињеним Државама укључује велика стада стоке која се широко пасе на јавним и приватним земљиштима. Сличне станице за стоку налазе се у Јужној Америци, Аустралији и другим местима са великим површинама земље и малом количином падавина. Системи за узгој су коришћени за овце, јелене, нојеве, емуе, ламе и алпаке .
У висоравнима Уједињеног Краљевства, овце се у пролеће избацују на пашњаке и пасу богату планинску траву неодржавано, доводе се на ниже надморске висине крајем године, уз допунску исхрану зими. На сеоским локацијама, свиње и живина могу да добију велики део своје исхране сакупљањем, а у афричким заједницама кокошке могу да живе месецима без хране, а ипак дају једно или два јаја недељно.
Са друге стране, у развијенијим деловима света, животињама се често интензивно управља ; млечне краве се могу држати у условима нулте испаше са свом храном која им се доноси; говеда се могу држати у товилиштима велике густине; свиње могу бити смештене у климатизованим зградама и никада не излазе напоље; живина се може узгајати у шталама и држати у кавезима као птице носиље под условима контролисаним осветљењем. Између ова два екстрема налазе се полуинтензивна, често породична газдинства где стока пасе напољу већи део године, силажа или сено се праве да покрију доба године када трава престане да расте, и ђубриво, храна и други инпути се на фарму уносе споља.
Храњење лево|мини|Стока око хранилице на отвореном мини|Наредба неготинске општине која по налогу суда забрањује слободну пашу 1910. године