Петар Пајић (Ваљево, 6. октобар 1935 – Београд, 2. август 2017)Умро „српски Рилке”, песник Петар Пајић (Б92, 2. август 2017) био је српски песник, прозни писац и уредник Другог програма Радио Београда. Писао је поезију, прозу, књижевну критику и сатиру. Заступљен је у антологијама и зборницима савремене српске и југословенске лирике, а неке од песама налазе се и у ђачким читанкама. Припада неосимболистима српске књижевности. Био је члан управе Удружења књижевника Србије (2007), једно време члан жирија за награду „Десанка Максимовић”, као и члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, у коме се данас налази Легат Петра Пајића.

Биографија thumb|лево|Родитељи Петра Пајића, отац Лука и мајка Миланка|алт=|168x168пОтац Лука пореклом је из села Љештанско у околини Рогачице, а мајка Миланка из села Кланица у околини Ваљева. Имао је две сестре, старију Лепу и млађу Мирјану, и старијег брата који је преминуо пре него што се Петар родио. Отац и мајка радили су у државној пекари, све до 1959. када је Лука отворио приватну породичну пекару. Исте године његов отац купио је кућу у коју се породица потом преселила и у којој је Петар провео велики део живота.Архивска документација Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат". 2019. Званични сајт https://adligat.rs/.

У Ваљеву је завршио основну школу, а потом и Ваљевску гимназију, у којој је био ученик од 1950. до 1954. године. Своју прву песму објавио је 1952. године, када му је било седамнаест година, у ваљевском листу Речи омладине, а годину дана након тога објавиће и прву песму ван Ваљева, у недељном листу НИН.

Године 1954. из Ваљева одлази у Београд и тамо уписује југословенску и општу књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Због болести је паузирао годину дана студија, те дипломирао 1959. године. Током студија је објавио своју прву књигу песама „Дан” (1958).

thumb|Петар Пајић у младости|200пУбрзо након стечене дипломе, Пајић се враћа у Ваљево због обећања о запослењу у градској библиотеци „Љубомир Ненадовић". Међутим, на политичким основама не добија запослење, те поново одлази у Београд. Тамо ће неко време радити у листу Породица и домаћинство, а потом као новинар листа Младост. Већ почетком шездесетих година запослио се у Радио Београду, где је дуго година остао као уредник Другог програма. Године 1962. објавио је и другу књигу песама „Љубав у брдима“. Посебно се истиче песма у прози „Лице мога оца”, у којој ће Пајић, кроз слику оца која постаје оличење отаџбине, најавити и припремити читаву линију родољубивих и националних песама коју ће пратити током целог свог стваралачког опуса.

У овом периоду, Пајић је написао и своју чувену песму „Србија”, чији стихови неће бити објављени преко тридесет година. Редакција до редакције одбијале су штампање седмоделне песме, док се, с друге стране, она годинама усмено преносила и рецитовала у песничким круговима. Тек 2002. године објављена је у оквиру књиге песама „Србија је на робији", која носи име управо по најспорнијим стиховима из саме песме.

Петар Пајић уврстава се у осниваче неосимболизма у српској књижевности, заједно са Бранком Миљковићем, Божидаром Тимотијевићем, Живорадом Лазићем. Писао је поезију, прозу, књижевну критику и сатиру. Тематика родољубља и отаџбине провлачи се кроз велики број његових песама и прича. Критичари су за Пајића говорили да је „чист лирик, који на најбољи могући начин спаја традиционално и модерно, историјско, интимно и метафизичко, тежећи ка савршенству и беспрекорном језичком изразу, чистоти и хармонији”. Метафизичка нота његовог песништва посебно се истиче у још једној песми посвећеној оцу, „Опело за Луку Пајића" (Песме, 1967), коју је песник написао након смрти свога оца. Пајић пише: „Искуство твоје смрти у мојој крви; Помера ми сећање у време пре рођења” и још „Своју смрт победио си мојим животом; А ја сам свој живот обогатио твојом смрћу”. За Пајића и његову поезију Матија Бећковић рекао је „јавио [се] као довршен песник, па је тешко разликовати које је песме писао онда, а које сада”. Његове песме заступљене су у антологијама и зборницима савремене српске и југословенске лирике.

Преминуо је 2. августа 2017. године у Београду, а сахрањен је 5. августа на Новом гробљу у Ваљеву.

Иницирано је подизање споменика Петру Пајићу на планини Повлен у близини споменика Радовану Белом Марковићу.

Писмо Бранка Миљковића мини|Писмо Бранка Миљковића Редакцији Књижевних новина у вези са песмама Петра Пајића Петар Пајић написао је неке од најбољих родољубивих стихова и песама у 20. веку. Међутим, управо због такве тематике и јасних националних линија, у периоду када су настајале, песме су му често биле одбијане у новинским редакцијама. Са друге стране, песнички круг га је веома волео и поштовао и врло често рецитовао његове стихове. О томе, али и о квалитету Пајићеве поезије, сведочи и писмо Бранка Миљковића редакцији „Књижевних новина”. У њему Миљковић наводи да даје оставку у Редакцији због одбијених песама Петра Пајића. Овакав чин, за време када је у Србији било свега неколико значајних књижевних листова, неоспорно је указивао на значај Пајићеве поезије.

Писмо се данас налази у Музеју српске књижевности, у оквиру Удружења "Адлигат", у коме је и Легат Петра Пајића.

Награде мини|200пиксел|Награде Петра Пајића изложене у Музеју српске књижевности на Бањици, у оквиру Удружења „Адлигат” мини|200пиксел|Радни простор Петра Пајића са његовим столом и писаћом машином. Део спомен собе у Адлигату Добитник је више награда за поезију и прозу: Књижевна награда „Политикиног Забавника”, за књигу Машта свих Гавриловића, 1989. Књижевна награда „Невен”, за књигу Машта свих Гавриловића, 1989. Награда „Јован Хаџи Костић”, за новинску причу, 1998. Награда „Типар”, за дело Књига о Пубу, 2003. Награда „Бранко Ћопић”, за збирку поезије Најлепше песме Петра Пајића, 2004. Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 2006. Повеља Mopaвe, 2006. Награда „Златни беочуг”, 2006. Награда „Одзиви Филипу Вишњићу”, 2009. Награда „Жичка хрисовуља”, 2010. Награда „Радоје Домановић”, за укупан допринос српској књижевној сатири, 2010. Награда „Златни Орфеj”, за савремени печат и трајан допринос српској културној баштини, 2011. Награда „Заплањски Орфеј”, за песму „Сонет о Византији”, 2012. Награда „Десанка Максимовић”, 2014.

Дела мини|Петар Пајић, 2007. г. Књиге песама Написао је и објавио књиге песама: „Дан" (1958), „Љубав у брдима“ (1962), „Песме“ (1967), „Чисто доба“ (1968), „Светле горе уз мора“ (1978), „Ако порастемо до звезда“ (1981), „Ослобођење Ваљева“ (драмска поема, 1989), „Чисто доба“ (избор и нове песме,1990), „Србија је на робији“ (избор и нове песме, 2002), „Београдска јабука“ (избор и нове песме, 2003), „Најлепше песме Петра Пајића” (избор и предговор Слободана Ракитића, 2004) „Кад су Срби читали ушима“ (2009), „Петак у Јерусалиму” (поезија и поетика, 2013) и „Изабране песме” (2014).

Књиге приповедака Написао је и објавио књиге приповедака: „Погибије мога деде” (1978), „Машта свих Гавриловића” (старе и нове приче, два издања на српском и једно на македонском језику, 1989, 1990), „Слике из детињства” (1995), „Приче” (избор, 1998), „Приче о Пипу” (2001) и „Небески народ” (изабране и нове приче, поговор Марко Недић, 2009).

Друго Написао је и објавио две књиге сатиричних текстова: „Дневник нашег савременика” (1992) и „Ко је ко у Србији” (сатирични лексикон, 1998). Једну књигу за децу: „Како се греју пахуљице” (изашла је у више издања). Књигу малих есеја, разговора, колумни: „Нешто као” (2007).

Види још Легат Петра Пајића

Референце

Спољашње везе Удружење књижевника Србије Одабране песме Петра Пајића (Народна библиотека Србије: Задужбина "Десанка Максимовић", 2015) Жичка хрисовуља Петру Пајићу (Печат, 18. август 2010) Само песма не сме да закасни - интервју (Политика, 19. август 2010) Где су биле кафане сада царују банке (Вечерње новости, 5. октобар 2013) Имитирамо туђе, заборављамо своје (Вечерње новости, 10. мај 2014)

Категорија:Рођени 1935. Категорија:Умрли 2017. Категорија:Књижевници из Ваљева Категорија:Српски песници Категорија:Добитници Жичке хрисовуље Категорија:Чланови Удружења књижевника Србије Категорија:Оснивачи и чланови Адлигата Категорија:Добитници Награде Радоје Домановић Категорија:Добитници Књижевне награде Политикиног Забавника Категорија:Добитници Награде Бранко Ћопић