Десрбизација

Десрбизација или расрбљивање односно денационализација Срба је процес појединачног или колективног губљења етничког, односно националног идентитета Срба. Током историје, десрбизација је вршена у два основна облика: путем превођења појединаца или група из српског етничког корпуса у етнички корпус неког другог народа (на пример, десрбизација путем мађаризације, албанизације, исламизације, кроатизације, бугаризације, хеленизације, туркизације...), или у облику одвајања делова српског народа ради стварања посебних нација (на пример, десрбизација путем црногоризације, македонизације, бошњакизација ...).

Историја мини|десно|200п|Хрватски политичар српског порекла Анте Старчевић (1823-1896), идеолог десрбизације и хрватизације Срба у Хрватској и Славонији мини|220px|десно|Аустроугарски политичар мађарског порекла Бенјамин Калај (1839-1903), главни идеолог стварања посебне „босанске” односно „бошњачке” нације

Током османске владавине у српским земљама, од краја 14. до почетка 20. века, део православних Срба је, добровољно или принудно, преведен на ислам, чиме је отпочео процес њихове акултурације, која је започињала променом вере, а настављала се прихватањем обичаја својствених другој култури. Овај процес је био посебно изражен на подручју Косова и Метохије, где је упоредо са исламизацијом спровођена и албанизација и туркизације. Иако је део исламизованих Срба задржао свест о српском пореклу и припадности српском етничком корпусу, вековна акултурација је током 19. и 20. века, у време успона националних покрета, довела до идентитетског отклона који је након аустроугарског запоседања Босне и Херцеговине (1878) употребљен као средство за спровођење посебног политичког пројекта у виду стварања бошњачке нације.

У јужним српским областима, након укидања Српске патријаршије (1766) дошло је до покушаја хеленизације српских црквених установа од стране фанариота који су управљали Цариградском патријаршијом, што је у раздобљу од друге половине 18. до почетка 20. века довело до многих лоших последица, првенствено након стварања Бугарске егзархије, која је постала средство за спровођење десрбизације путем бугаризације. Интензивна десрбизација путем бугаризације спровођена је у источним и јужним српским областима за време бугарске окупације током Првог светског рата, у раздобљу од 1915. до 1918. године, а затим поново током Другог светског рата, у раздобљу од 1941. до 1944. године.

У исто време, на подручјима под хабзбуршком влашћу, десрбизација је од почетка 16. до почетка 20. века такође спровођена путем преверавања православних Срба и њиховог преобраћивања на римокатоличку веру, услед чега је долазило до њихове постепене акултурације путем мађаризације (у областима Угарске), односно хрватизације (у областима Хрватске и Славоније). Један од најизразитијих примера десрбизације путем унијаћења и хрватизације представља однарођивање жумберачких Срба.

Политика десрбизације, односно денационализације Срба попримила је геноцидне размере за време Другог светског рата (1941-1945), када је усташки режим на подручју Независне Државе Хрватске спроводио антисрпску политику по којој је једну трећину Срба требало побити, другу трећину протерати, а преосталу трећину покатоличити и похрватити. Ради што брже десрбизације и похрваћивања преосталих Срба, усташки режим је почетком 1942. године створио и такозвану Хрватску православну цркву. Већи део десрбизованих простора НДХ ушао је у састав Социјалистичке републике Хрватске, која се 1991. године прогласила независном Републиком Хрватском.

У исто време, на подручју Бачке и Барање, мађарске окупационе власти су спроводиле сличну политику денационализације Срба, путем мађаризације.

Политика десрбизације спровођена је и на подручју Црне Горе, након окупације у Другом светском рату (1941), када су сарадници окупатора, предвођени Секулом Дрљевићем, покушали да створе Независну Државу Црну Гору као квази-националну државу "црногорског" народа. Иста политика је настављена и за време комунистичке власти у Југославији. У раздобљу између два светска рата, Коминтерна се у својим програмским документима залагала за разбијање тадашње Краљевине Југославије и стварање посебне црногорске нације, тако да је истоветан став заузела и Комунистичка Партија Југославије. Главни заговорник десрбизације у Црној Гори био је црногорски комуниста Милован Ђилас, који је одлучно заступао став о самобитности црногорске нације, у чему су га отворено подржавали Едвард Кардељ и Јосип Броз Тито. Након успостављања комунистичке власти (1944-1945) и стварања Народне Републике Црне Горе као федералне јединице у саставу нове Југославије (1945), комунистички режим је озваничио посебну црногорску нацију, чиме је постављена основа за организовано спровођење процеса десрбизације и црногоризације.Вељко Ђурић-Мишина (2011): Расрбљавање Црне Горе и црногорчење Срба Идеолошку основу десрбизације у Црној Гори поставио је Милован Ђилас, који је у својим програмским чланцима из првих поратних година заступао тезу о историјској посебности "црногорске" нације.

Слична политика је током (Независна држава Македонија) и након Другог светског рата спровођена и на подручју новостворене Народне Републике Македоније, где је комунистички режим у склопу антисрпске политике изазвао црквени раскол, створивши посебну Македонску православну цркву, и тако створио основ за стварања македонске нације и даљу десрбизацију простора новоформиране Социјалистичке Републике Македоније, која се 1992. године прогласила независном државом БЈРМ Македонија 1991. године а од 2019. Северна Македонија.

У савременом добу, индивидуална десрбизација је присутна у српској дијаспори, а огледа се у постепеном губљењу етничког, односно националног идентитета путем акултурације, односно постепеног прихватања страних културних и идентитетских обележја (германизација, американизација, англиканизација, хиспанизација, италијанизација...). Постепена десрбизација је у савременом друштву додатно подстакнута процесом свеопште глобализације.

У литератури и публицистици на српском језику, поред појма десрбизација (или десрбизирање, односно десрбизовање), у истоветном значењу се употребљава и појам расрбљивање (или расрбљавање), као и израз однарођивање Срба (или однарођавање Срба), односно израз денационализација Срба (или денационализирање Срба, односно денационализовање Срба).

У литератури и публицистици на страним језицима, поред енглеског појма deserbisation, односно deserbization, такође се употребљавају: на немачком језику - појам deserbisierung,Transit: Europäische Revue, VII-VIII, 1994, 84. на француском језику - појам deserbisation,L'évolution de l'espace yougoslave на италијанском језику - појам deserbizzazione,La Questione del Kosovo: Tesi di laurea di Storia Contemporanea - Università di Bergamo 2015, 8. на шпанском језику - појам deserbización,Voces peregrinas: Los ciudadanos como constructores de paz, Bogota 1996, str. 334 на руском језику - појам: десербизация,Алексей Тимофеев, Истоки косовской драмы, Москва 1999, p. 65. на бугарском језику - појам: десърбизация,Български език: Орган на Института за български език при Българската академия на науките, т. 30 (1980), p. 128. на хрватском језику - појам desrbizacija,Mira Šuvar, "Vladimir Velebit - svjedok historije", Zagreb 2001, str. 407 а слични појмови се употребљавају и у литератури на другим језицима.

Види још 200px|десно|мини|Расколник Доситеј Стојковић, по рођењу православни Србин из Смедерева и јерарх Српске православне цркве, који се 1967. године самопрогласио за етничког "Македонца" и стао на чело расколничке "Македонске православне цркве" мини|220px|десно|Црногорски политичар и сепаратиста Мило Ђукановић, главни политички покровитељ десрбизације у Црној Гори након 1997. године

Србофобија Србизација Акултурација Културолошка асимилација Хрватизација Албанизација Бугаризација Мађаризација Црногоризација Бошњакизација Бошњачки интегрализам Босански интегрализам Фанариоти Бугарска егзархија Хрватска православна црква Македонска православна црква Црногорска православна црква (1993) Црногорска православна црква (2018)

Референце

Литература

Спољашње везе

Политика (2008): Новица Ђурић, Црногоризација српског језика Vreme (2009): Rasrbljavanje regiona Вељко Ђурић-Мишина (2011): Расрбљавање Црне Горе и црногорчење Срба Биљана Живковић (2013): Расрбљавање - циљ језикотвораца Политика (2017): Саво Штрбац, О „Хрватској православној цркви” Miroslav Zdravković (2018): Ekonomsko rasrbljivanje Crne Gore

Категорија:Срби Категорија:Културолошка асимилација

Десрбизација

Źródło i licencja