Биофидбек терапија () је безболна, неинвазивна техника примене биофидбек тренинга, којим се пацијент обучава да контролише одређене телесне физиолошке и мождане процесе који нису под контролом наше воље, као што је функција мозга, ритам рада срца, тонус глатких мишића, температура итд. Тако је нпр. биофидбек ЕЕГ мозга — неурофидбек.
Назив за ову врсту терапије потиче из енглеског језика biofeedback therapy што у преводу значи терапија повратним информацијама — о физиолошким функцијама.Krešimir Mudrovčić, Biofeedback Seminarski rad iz kolegija Sustav za praćenje i vođenje procesa Fakultet elektrotehnike i računarstva, Zavod za elektroničke sustave i obradbu informacija. Hrvatska. 2007. Историја Технологије релаксације датирају још из библијских времена, а бројни физиотерапеути и њихови претходници деценијама уназад су користили биофидбек уз помоћ својих руку као сензора.
Први биофидбек уређаји за третман уринарне инконтиненције датира из 1940-их година, а коришћени су и уређаји за рехабилитацију нарушене функције мишића, чија је активност праћена на осцилоскопима.
Савремена биофидбек терапија започела је шездесетих година 20. века (1961. године од стране Нил Милера) који је биофидбек користио да би описао лабораторијске процедуре у експерименталним истраживањима, попут промене активности мозга, крвног притиска, пулса и других телесних функција, које обично нису вољно контролисане.
У почетном историјском раздобљу научници су се надали да ће доћи дан када ће успети да остваре већу контролу над нашим телом, и да ћемо снагом воље присилити наше тело да ради под контролом наше воље. Неки су ишли толико далеко да су сматрали да ће биофидбек омогућити престанак лечења лекова, који често изазивају нежељена дејства.
Данас се многи научници слажу да су такве велике наде нереалне. Истраживања су показала да биофидбек може помоћи у лечењу многих болести и болних стања, јер човек може имати већу контролу над невољним физичким функцијама него што се првобитно мислило да је могуће. Међутим како природа ограничава обим такве контроле, научници сада покушавају да одреде колико тачно вољну контролу можемо да користимо у лечењу.
У будућности се предвиђа још шира примена биофидбека, јер се сваки дан повећава број болести и поремећаја везаних за стрес, а биофидбек се показао као одличан начин за третирање таквих проблема. Примена биофидбека у спорту, образовању и психологији, такође је постала сваким даном све више распрострањена, а уз примену савременијих сензора свакако треба очекивати и појаву нових начина примене.
Општа разматрања Биофидбек као терапија тренингом у свету се примењује више од педесет година. Она се може сматрати посебним обликом бихевиоралне терапије, иако њена сврха није промена понашања, него стварање одређених стања или утицаја на рад неких унутрашњих органа. Биофидбек је на неки начин и потекао од бихевиоралиста, који су експериментално проучавали различите врсте учења, од који је вероватно најпознатији класично условљавање. Овим експериментима отворене су могућности утицања на биолошке процесе у телу, на којима се и заснива биофидбек терапија.
Бројне студије, на глобалном нивоу показале су да је биофидбек изузетно корисна техника која се може применити како у лечењу деце и адолесцената тако и у лечењу одраслих, због објективности њених резултата.
Биофидбек терапија, није класичан облик лечења већ процес учења кроз континуирано тренирање „налик учењу било ког спорта или нове вештине”, само што се у овом случају тренингом пружа могућност да пацијент упозна неке од функција сопственог тело и ум, да схвати на који начин оно реагује у различитим ситуацијама и да научи да их контролише. Према томе кад биофидбек терапијом то савлада омна постиже значајно унапређује здравље и ефикасност уклањају тегобе. Наиме када је особа под утицајем стреса, њени унутрашњи процеси као што је нпр. крвни притисак постају веома активни (осцилирајући). У таквим условима особа вођена биофидбек терапеутом може научити како смањити крвни притисак техником релаксације и менталним вежбама. Када се особа успешно опусти и снизи крвни притисак, повратни биофидбек сигнали показују да је пацијент у томе успео, што делује као охрабрење и потврда његовог континуираног напора.
Научници и даље не могу тачно да објасне како функционише биофидбек, иако постоји бар један општа карактеристика да биофидбек користи већина људи који имају проблеме изазване стресом. Из тог разлога, многи истраживачи верују да је релаксација у основи успеха биофидбек терапије.
Циљеви биофидбек терапије Како током читавог живота човек учи из повратних информација, које га усмеравају како и на који начин нешто да ради тако и биофидбек терапија има за циљ да се особа са одређеним тегобама научи да контролише нарушене процесе који су под контролом воље, чак и она када она није способна да артикулише како је стекла то знање, и на тај начин устаљени образац функционисања замени новим, жељеним и адекватним.Biofeedback & relaxation therapy. (n.d.). Приступљено из
Како се ове активности могу регистровати електродама и бележити на папиру, односно евалуирати на монитору, могу се користити за праћење одређених функција у организму, и израду плана наредних биофидбек третмана у циљу постизања оптималних резултата, или се презентују пацијенту (родитељу ако се ради о детету).
Монитор корисник представља неку врсту повратних информација о унутрашњим процесима у његовом телу, тако да онда та особа може научити како користити те информације да преузме контролу над тим „невољним процесима”.
Ефикасност терапије биофидбек је још већа у комбинацији са другим техникама релаксације и когнитивне терапије. Посебно је утврђена ефикасност у лечењу многих поремећаја повезаних са стресом. Добре стране Неке од главних предности биофидбек терапије су: Смањивање или потпуна елиминација лекова у терапији Подршка пацијенту у ситуацијама када лекови не помажу Ставља пацијента у позицију да управља сопственим лечењем, пратите свој напредак и учење Смањење трошкова лечења Нема нежељених ефеката
Врсте биофидбека Многи различити облици биофидбека који се тренутно користе у клиничком окружењу укључују:
Електромиограф мини|„Muscle Whistler“, са површинским ЕМГ електродама, био је један од првих уређаја за биофидбек који су развили Хари Гарланд и Роџер Мелен 1971. године. Електромиограф (ЕМГ) користи површинске електроде за откривање мишићних акционих потенцијала из скелетних мишића који иницирају контракцију мишића. Клиничари снимају површински електромиограм користећи једну или више активних електрода које су постављене преко циљаног мишића и референтне електроде која је постављена унутар шест инча од било оје активне електрода. Површински електромиограм се мери у микроволтима (милионитим деловима волта).
Поред површинских електрода, клиничари такође могу да убаце жице или игле интрамускуларно да би снимили ЕМГ сигнал. Иако је ово болније и често скупо, сигнал је поузданији јер површинске електроде преузимају унакрсни одговор из оближњих мишића. Употреба површинских електрода је такође ограничена на површне мишиће, што интрамускуларни приступ чини корисним за добијање сигнала из дубљих мишића. Електрична активност коју покупе електроде бележе се и приказује на исти начин као и оне са површинске електроде. Пре постављања површинских електрода, кожа се обрије, очисти и ексфолира да би се добио најбољи сигнал. Сирови ЕМГ сигнали личе на шум чији напон флуктуира; стога се нормално обрађују на три начина: исправљањем, филтрирањем и интеграцијом сигнала. Ова обрада омогућава добијање уједињеног сигнала који се затим може упоредити са другим сигналима користећи исте технике обраде.
Биофидбек терапеути користе ЕМГ биофидбек када лече:
анксиозност и забринутост, хронични бол, поремећај повезан са рачунаром, есенцијалну хипертензију, главобољу (мигрена, мешана главобоља и главобоља тензионог типа), бол у доњем делу леђа, физичку рехабилитацију (церебрална парализа, непотпуне лезије кичмене мождине , и мождани удар), дисфункција темпоромандибуларног зглоба, тортиколис, анална инконтиненција, уринарна инконтиненција и бол у карлици.
Физиотерапеути такође користиле ЕМГ биофидбек за процену активације мишића и пружање повратних информација пацијентима.
Електроенцефалограф Електроенцефалограф (ЕЕГ) мери електричну активацију мозга са места на кожи главе који се налазе изнад људске коре (кортекса) мозга. ЕЕГ показује амплитуду електричне активности на сваком кортикалном месту, амплитуду и релативну снагу различитих таласних облика на сваком месту, и степен до којег се свако кортикално место активира у спрези са другим кортикалним местима (кохерентност и симетрија).
ЕЕГ користи електроде од племенитих метала за детекцију напона између најмање две електроде које се налазе на скалпу. ЕЕГ бележи и ексцитаторне постсинаптичке потенцијале (ЕПСП) и инхибиторне постсинаптичке потенцијале (ИПСП) који се углавном јављају у дендритима у пирамидалним ћелијама смештеним у макроколумнама, неколико милиметара у пречнику, у горњим слојевима кортекса. Неурофидбек прати и споре и брзе кортикалне потенцијале.
Спори кортикални потенцијали су постепене промене мембранских потенцијала кортикалних дендрита које трају од 300 мс до неколико секунди. Ови потенцијали укључују контингентну негативну варијацију (КНВ), потенцијал спремности, потенцијале везане за кретање и потенцијале П300 и Н400.
Брзи кортикални потенцијали се крећу од 0,5 Хз до 100 Хз. Главни фреквентни опсези укључују делта, тета, алфа, сензомоторни ритам, ниску бета, високу бета и гама активност. Прагови или границе које дефинишу опсеге фреквенција значајно варирају међу професионалцима. Брзи кортикални потенцијали могу се описати њиховим преовлађујућим фреквенцијама, али и од тога да ли су синхрони или асинхрони таласни облици. Синхрони таласни облици се јављају у правилним периодичним интервалима, док су асинхрони таласни облици неправилни.
Синхрони делта ритам се креће од 0,5 до 3,5 Хз. Делта је доминантна фреквенција од 1. до 2. године, а код одраслих је повезана са дубоким сном, критичним за памћење, когницију, одржавање сна и ментално здравље. Поремећаји који ометају сан као што су несаница, трауматске повреде мозга, опструктивна апнеја у сну и друга неуропсихијатријска стања такође су повезани са делта ритмом.
Синхрони тета ритам се креће од 4 до 7 Хз. Тета је доминантна фреквенција код здраве мале деце и повезана је са поспаношћу или почетком спавања, РЕМ спавањем, хипнагошким сликама (интензивне слике које се доживљавају пре почетка спавања), хипнозом, пажњом и обрадом когнитивних и перцептивних информација.
Синхрони алфа ритам се креће од 8 до 13 Хз и дефинисан је својим таласним обликом, а не фреквенцијом. Алфа активност се може приметити код око 75% будних, опуштених особа и замењена је десинхронизованом бета активношћу ниске амплитуде током кретања, сложеног решавања проблема и визуелног фокусирања. Овај феномен се назива алфа блокада.
Синхрони сензомоторни ритам (ССР) креће се од 12 до 15 Хз и налази се изнад сензомоторног кортекса (централни сулкус). Сензомоторни ритам је повезан са инхибицијом покрета и смањеним тонусом мишића.
Бета ритам се састоји од асинхроних таласа и може се поделити на ниске бета и високе бета опсеге (13–21 Хз и 20–32 Хз). Ниска бета је повезана са активацијом и фокусираним размишљањем. Висока бета је повезана са анксиозношћу, хипербудношћу, паником, врхунским перформансама и бригом.
ЕЕГ активност од 36 до 44 Хз се такође назива гама активност, која је повезана са перцепцијом значења и медитативном свешћу.
Неуротерапеути користе ЕЕГ биофидбек када лече:
зависност, поремећај пажње и хиперактивност (АДХД), сметње у учењу, поремећаје анксиозности (укључујући бригу, опсесивно-компулзивни поремећај и посттрауматски стресни поремећај), депресију, мигрену, генерализоване нападе.
Термометар са повратном информацијом