Nelegalno usvajanje dece je svako usvajanje dece koje se sprovodi van zakonski propisane procedure legalnog usvajanja kojom se stite najbolji interesi i bezbednost deteta, a koje sprovodi centar za socijalni rad. Usled izostanka stručnog postupka i drugih zakonskih propisa ilegalno usvojenje se karakterise kao zloupotreba deteta.
Nelegalni usvojitelji mogu imati potrebu da zasnuju celovitu porodicu i ostvare se u roditeljskoj ulozi. U ovakvim slučajevima, između nelegalnih usvojitelja i deteta se zaista uspostavlja roditeljski odnos, ali izostaje prethodni postupak koji garantuje zaštitu prava deteta. Stoga se ovaj način uspostavljanja nelegalnog usvojenja određuje kao krivično delo trgovine ljudima vođeno nekomercijalnim razlozima.
Kod ovakvog nelegalnog usvojenja roditeljska briga o detetu se ni po čemu ne razlikuje od uobičajene roditeljske brige, te je veoma teško u školi ili u okruženju posumnjati da je u pitanju nelegalno usvojeno dete. U školi se može posumnjati da se radi o nelegalnom usvojenju ako se uoči da postoje nejasnoće u vezi sa tim kako je dete došlo u porodicu, kada se prikriva dokumentacija deteta ili se na druge načine odaje utisak da porodica čuva neku tajnu koja prožima ponašanje svih članova porodice.
U nekim slucajevima, nelegalno usvojenje, osim zloupotrebe deteta dovodi i do njegove dalje eksploatacije. U takvim slucajevima je primarni motiv nelegalnog usvojenja deteta sticanje protivpravne imovinske koristi. Briga o detetu ne odgovara njegovim potrebama, a dete moze biti zanemarivano, zlostavljano ili eksploatisano u smislu trgovine ljudima na razlicite nacine: u vidu seksualne i radne eksploatacije, prosjačenja, prinudne udaje ili na druge nacine.
Usvajanje dece Usvojenje je institut porodičnog prava koji omogućava trajno zbrinjavanje deteta koje je ostalo bez roditeljskog i porodičnog staranja u porodičnom okruženju nove porodice. Kod usvojenja, između deteta i usvojioca se uspostavlja odnos deteta i roditelja koji je neraskidiv. Nadležnost za realizaciju usvojenja ima centar za socijalni rad kao organ starateljstva. Osnov zasnivanja usvojenja je stručna procena organa starateljstva da se radi o detetu za koje je usvojenje odgovarajući oblik zaštite njegovih najboljih interesa, te da usvojitelji koji žele da usvoje dete imaju određenu opštu podobnost za zasnivanje usvojenja maloletnog deteta. Tek nakon toga se ulazi u postupak pronalaženja odgovarajuće porodice za svako konkretno dete, čime se štite prava i interesi deteta.
Dešava se da se dete smatra usvojenim i kada je na neki drugi način došlo u novu porodicu, a da pre toga nije poštovana procedura usvojenja koja garantuje detetu zaštitu njegovih prava. Dete može biti preuzeto u drugu porodicu na osnovu dogovora majke deteta i druge porodice. Takodje, majka može biti placena za rađanje deteta kako bi ga predala drugim roditeljima, ali dete moze biti i oteto radi usvojenja, itd.
Ključna prava deteta prema konvenciji o pravima deteta Istovremeno se tumače i kao osnovni principi u zaštiti deteta: Pravo na zaštitu najboljeg interesa deteta, pravo na nediskriminaciju, pravo na život, opstanak i razvoj, pravo na participaciju. Konvencija o pravima deteta propisuje niz drugih osnovnih dečjih prava, koja uključuju, između ostalog, zaštitu deteta od svih vidova nasilja, eksploatacije i zanemarivanja, kao i pravo na fizički i intelektualni razvoj deteta. Konvencija podvlači važnost porodice u pružanju brige detetu, te je jedno od osnovnih prava i principa zaštite deteta pravo na život u porodici. Komitet za prava deteta UN je izdao niz komentara koji su ključni za zaštitu deteta i koji pomažu državama članicama da definišu svoje politike i procedure u zaštiti deteta.
Osnovni principi Osnovni principi zastite deteta su:
Najbolji interes deteta, Nečinjenje štete, Poverljivost, privatnost, participacija i sigurnost deteta, Humanost i dobrovoljnost, Nediskriminacija/pravednost, Poštovanje ličnosti deteta.
Indikatori za preliminarnu identifikaciju u školi Indikatori su obuhvaćeni u okvirima sledećih oblasti:
Ponašanje učenika u školi Ponašanje roditelja u školi Zdravstveno stanje učenika Izgled učenika Opšte ponašanje učenika Komunikacija i sadržaj komunikacije Uspostavljanje odnosa i društvo ucenika Porodični život-uslovi života učenika Samoidentifikacija
Obaveze obrazovne ustanove
Da formira tim za zastitu od nasilja koji se uključuje uvek kada je reč o drugom i trećem nivou nasilja. Broj i sastav članova tima zavise od specifičnosti ustanove (veličina organizacija rada, izdvojena odeljenja i drugo). U tim mogu da budu uključeni i predstavnici roditelja, učenickog parlamenta i lokalne zajednice, a u skladu sa potrebama i odgovarajući stručnjaci (socijalni radnik, policijski službenik, lekar i drugi);
Da obezbedi redovno izveštavanje o zaštiti od nasilja. Tim podnosi izveštaj direktoru dva puta godišnje, a direktor izveštava organ upravljanja, savet roditelja i učenicki parlament; Da prati i evidentira situacije nasilja na način koji odredi i koristi tu evidenciju za efikasnije reagovanje, analizu i planiranje i sprovođenje aktivnosti u vezi sa zaštitom; Da bez izuzetaka reaguje/interveniše kada se nasilje priprema, događa ili se već dogodilo bilo da je reč o nasilju deteta/učenika, zaposlenog, roditelja ili da nasilje/zlostaljanje/zanemarivanje vrši na dete neko treći; Da informiše u roku od 24h od saznanja, nadležnu školsku upravu o situacijama nivoa nasilja; Da radi na razvijanju kompetencija nastavnika, stručnih saradnika i direktora za efikasan i kvalitetan rad u ovoj oblasti;
U okviru Godišnjeg plana rada, ustanova ima program zaštite od nasilja/zlostavljanja/zanemarivanja koji se izrađuje u skladu sa analizom stanja bezbednosti, specifičnostima ustanove, različitim oblicima i intenzitetom nasilja/zlostavljanja/zanemarivanja u ustanovi.
Koje institucije treba da budu uključene kada se radi o nelegalnom usvojenju i trgovini ljudima uopšte Škola za svoje aktivnosti u vezi sa zaštitom dece i mladih od trgovine ljudima može da koristi usluge stručnjaka upravo iz sledećih institucija:
Centar za socijalni rad - ključni nosilac zaštite dece i koordinator zaštite u zajednici. Ima mandat i obavezu da donosi oduke o najboljem interesu deteta i da ih realizuje. Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima - republička ustanova zadužena za identifikaciju žrtava trgovine ljudima i koordinaciju podrške. Kada su deca u pitanju, koordinaciju realizuje zajedno sa nadležnim centrom za socijalni rad. Crveni krst i posebno obučeni volonteri za rad na vršnjackoj edukaciji. Policija - otkriva počinioce krivičnog dela, postupa po nalogu tužioca i osigurava bezbednost. Tuzilastvo i sud - sprovodi krivično gonjenje i kažnjavanje počinilaca, izriče zaštitne mere za žrtvu, odlučuje o naknadi štete. Zdravstvene ustanove - brinu o zdravlju. Druge ustanove socijalne zaštite - da pružaju smeštaj i podršku, Nevladine organizacije - obezbeđuju podršku u saradnji sa centrom za zaštitu žrtava trgovine ljudima kroz proces koordinacije, realizuju preliminarnu identifikaciju, bore se za zaštitu ljudskih prva zrtava, Medjunarodne organizacije - zavisno od svog delokruga: kontrola rada države na zaštiti ljudskih prava i gonjenju počinioca, podrška, edukacija... Drugi profesionalci i saradnici (psihoterapeuti, advokati, pomagači, volonteri i drugi): pružaju specifične i/ili opšte vidove podrške u okviru koordinacije podrške žrtvi.
Viktimizacija deteta Povređivanje deteta nekim vidom kriminalnog ponašanja. Može se javiti u nekoliko oblika: primarna viktimizacija, reviktimizacija i sekundarna viktimizacija.
Primarna viktimizacija Predstavlja situaciju u kojoj je dete izloženo nekom vidu kriminalnog ponašanja (npr. trgovini ljudima). Povređivanje kriminalnim ponašanjem se može odvijati na različite načine - uvrede, klevete, pretnje, proganjanje, fizicki napad, seksualna uznemiravanja, silovanje, pokusaj silovanja, nasilje u porodici, dzeparenje, provalna kradja, razbojnistvo, iznuda novca, saobracajni prekrsaj, maltretiranje na poslu, skoli...
Reviktimizacija Predstavlja ponovnu viktimizaciju, tj. situaciju u kojoj je dete ponovo direktno izloženo nekom kriminalnom ponašanju (istom ili različitom).
Sekundarna viktimizacija Podrazumeva sva negativna iskustva koja dete/žrtva doživljava od društva nakon preživljene viktimizacije. Nastaje kao rezultat nesenzitivnog tretmana policije kroz ponovljeno nesenzitivno ispitivanje, nedovoljnu zaštitu, nedovoljan protok informacija između svih aktera, izostanak blagovremene i adekvatne reakcije države (sistemi podrške ne čine ništa, čine pogrešno ili kasno) i neadekvatan odnos pomagača: ignorisanje, ispitivanje, neverovanje, otkrivanje pred drugima, itd
Trgovina ljudima Trgovina ljudima, posebno decom i ženama, predstavlja problem svetskih razmera i jednako pogađa kako slabo razvijene, tako i industrijski razvijene zemlje.
Trgovina ljudima je višeslojan, kompleksan i dinamičan društveni fenomen koji zahteva sveobuhvatni pristup problemu te je Republika Srbija izradila Strategiju borbe protiv trgovine ljudima. Ova strategija izrađena je prema Smernicama za nacionalne planove akcije Pakta stabilnosti, u skladu sa Programom za izradu i realizaciju sveobuhvatnog nacionalnog odgovora na problem trgovine ljudima i na iskustvima najbolje prakse u regionu. Program je pripremljen od strane Međunarodnog centra za razvoj migracionice politike (ICMPD). Strategija predstavlja nacionalnu politiku borbe protiv trgovine ljudima u Republici Srbiji i prvenstveno se bazira na zaštiti ljudskih prava žrtava.
Trgovina ljudima je ozbiljan društveni problem, zločin protiv čovečnosti i teška povreda ljudskih prava. Milioni dece, žena i muškaraca suočavaju se sa trgovinom ljudima na različite načine, a posebno je vazno sirenje svesti da svako može postati žrtva. Trgovina ljudima se svrstava među 3 najprofitabilnije kriminalne aktivnosti (uz trgovinu drogom i oružjem).
Što se tiče kršenja ljudskih prava, ovo delo se izdvaja po težini posledica koje ostavlja na pojedinca i društvo, u celini. Često se kaže da je trgovina ljudima visoko profitabilna i nisko rizična aktivnost - dobit koja se njome ostvaruje je ogromna, a šanse, da trgovac bude priveden pravdi i sankcionisan, su male.
Danas postoje brojni oblici trgovine ljudima, a stalno se iznalaze noviji, sve nehumaniji, brutalniji i svirepiji oblici cije su posledice teze za pojedinca/zrtvu i za sami zajednicu. U opstem smislu, trgovina ljudima je zloupotreba ljudskih bića i povreda njihovih osnovnih, ljudskih prava radi sticanja materijalne koristi.
Najčešći oblici trgovine ljudima su: seksualno iskorišćavanje, radna eksploatacija, prinudni brak, lažno usvajanje, prinudno prosjačenje, korišćenje u oružanim sukobima, prinuda na vršenje krivičnih dela, trgovina organima.
Prema Statutu Međunarodnog krivičnog suda, (usvojen u Rimu 17. jula 1998.godine, a stupio na snagu 1. jula 2002. godine, a Republika Srbija je obavezana Statutom od 6. septembra 2001. godine) trgovina ljudima nije obično krivično delo transnacionalnih razmera vec se može svrstati među "najteže zločine koji se tiču čitave međunarodne zajednice" (tzv.delicta iuris gentium) tj. rec je o kategoriji zločina protiv čovečnosti
Da li dete vidi sebe kao žrtvu Dete može, ali i ne mora da prepozna da je postalo žrtva trgovine ljudima. Deca često postaju žrtve kriminalnog ponašanja odraslih koje prepoznaju i sa kojima ih povezuje određeni odnos poverenja i bliskosti, usled čega ne mogu da prepoznaju svrhu njihovog ponašanja. Počinilac može zauzeti takav stav u odnosu na dete da dete poveruje da sve što se dešava i treba da se desi, da ono mora da vrati dug na taj način ili da ga se dete toliko plaši da ne želi da razmišlja o situaciji u kojoj se nalazi.