Постчињеничка политика (такође називана и постистинитна и постреална) је политичка култура у којој је дебата претежно усмерена тако да утиче на емоције, а не на политику, и у којој чињенице бивају игнорисане без обзира на аргументе. Постчињеничност се разликује од традиционалног оспоравања и фалсификовања чињеница тако што занемарује чињенице и стручна мишљења као споредне у односу на емоције. Иако је ово сматрано савременим проблемом, неки аутори га описују као дуготрајан део политичког живота који се није толико примећивао пре изума интернета и с њиме повезаним друштвеним променама.
Од 2018. политиколози примећују пораст постчињеничке политике у многим државама, поготово у САД, Великој Британији и Русији. Заједно са другим областима дискусије, ово је условљено комбинацијом двадесетчетворочасовног циклуса вести, неравнотеже у извештавању и повећане свеприсутности друштвених медија. Постчињеничност је 2016. изабрана као реч године оксфордског речника, због своје распрострањености у контексту референдума о Брегзиту и медијског покрића за председничке изборе у САД.
Историја
Судећи по оксфордском речнику термин је први пут употребљен 1992. у есеју покојног српско-америчког драматурга Стива Тешича, објављеном у часопису The Nation. Тешич је писао да заједно са срамном истином о Вотергејту, прикривање истине о афери Иран-Контра и Заливском рату показује да смо ми као слободни људи одлучили да желимо да живимо у постчињеничком свету. 2004. Ралф Киз искористио је термин “постчињеничка ера” у својој књизи под истим насловом. Исте године је амерички новинар Ерик Алтерман, у својој анализи варљивих изјава Бушове администрације након напада 11. септембра, говорио о “постчињеничком политичком окружењу” и сковао термин “постчињеничко председништво”. У својој књизи Постдемократија, из 2004. Колин Крауч је употребио израз “постдемократија” као назив за модел политике где “избори свакако постоје и могу променити владе” али “је јавна изборна расправа стриктно контролисан спектакл којим управљају супарнички тимови стручњака за технике убеђивања и који узимају у обзир мали опсег проблема”. Крауч приписује “маркетиншки индустријски модел” политичке комуникације кризи поверења и оптужбама за неискреност које су неколико година касније други повезивали са постчињеничком политиком.
Термин постчињеничка политика сковао је блогер Дејвид Робертс у објави за Грист 1. априла 2010. када га је дефинисао као “политичку културу у којој је политчки систем(јавно мњење и медијске објаве) постао скоро потупно одвојен од политике(материја закона)”. Термин је почео широко да се употребљава током кампање за председничке изборе у САД 2016. и референдума Велике Британије о чланству у Европској унији 2016. Оксфордски речник објавио је да је “постчињеничност” реч 2016. године, јер је доживела пораст од 2000% у употреби у поређењу са 2015.
Џенифер Хокшилд, Х. Л. Џејн, професор устава на Харварду описао је пораст постчињеничности као повратак на 18овековно и 19овековно вођење политике и медија у САД, након чега је уследио период у 20. веку када су медији били релативно избалансирани, а реторика умањена. (Не нужно толико у Британији и другде; на пример, 1957. научница Кетлин Лонсдејл запазила је да је “за многе људе искреност у политици постала пародија…ко год слуша радио у друштву људи који критички размишљају зна колико дубоко је укорењен овај цинизам.”). (1957).
Рат памфлетима који је изникао из пораста штампања и писмености на почетку 17. века описан је као рани облик постчињеничке политике. Клеветнички и заједљиви памфлети штампани су јефтино и нашироко дељени, раскол који су створили довео је до ратова и револуција попут Енглеског грађанског рата и Америчког рата за независност. Опис мини|250px|A Vote Leave poster with a contested claim about the EU membership fee, cited as an example of post-truth politics. Дефинишуће својство постчињеничке политике је то да присталице упорно понављају аргументе који искључују било које друго гледиште, чак и када медији и независни стручњаци исте виде као неистините. На пример, током кампање за британски ЕУ референдум, Гласај за излазак су понављали тврдњу да чланство у ЕУ кошта 350 милиона фунти недељно, иако су касније почели да користе цифру као нето количину новца која се шаље директно Европској унији. Ову своту, која је игнорисала британски рабат и друге факторе, британски Завод за статистику описао је као потенцијално варљиву, а Институт за фискалне студије као недовољно прецизну и Би-Би-Си, Канал 4 и Full Fact су је одбили приликом провере података. Без обзира на ово, Гласај за излазак су наставили да користе своту као централни део кампање све до дана референдума, након чега су умањили јачину тврдње рекавши да је била само пример и истичући да је само предложена као могућа алтернативна употреба нето фондова који се шаљу у ЕУ. Тори МП и присталица кампање за излазак, која је напустила групу протествујући током кампање, критиковала је њену “постчињеничку политику”. Мајкл Дикон, парламентарни карикатуриста за Дејли телеграф, сажео је суштинску поруку постчињеничке политике као “Чињенице су негативне. Чињенице су песимистичне. Чињенице нису патриотске.” Додао је да постчињеничка политика такође може подразумевати одбијање партизанства и негативне кампање. У овом контексту присталице могу инсистирати на утопијској “позитивној кампањи” чије оповргавање се може одбацити као дискредиторско и застрашивање јавности и опозиције.
У својој најекстремнијој варијанти, постчињеничка политика може искористити завереништво. У овом облику, лажне гласине(као што су “биртхер” или “муслиман” теорије завере о Бараку Обами) постале су велика нова тема. У случају “пицагејт” завере, последица је био човек који је ушао у Comet Ping Pong пицерију и пуцао из АР-15 пушке.Kang, Cecilia, A. D. A. M. Goldman, and WASHINGTON—Edgar M. Welch. 5 (2016).
За разлику од једноставног говорења неистина, писци попут Џека Холмса из Esquire (magazine), описују овај процес као нешто другачије:”Дакле, уколико не знаш шта је истина, можеш рећи шта желиш и неће бити лаж”. Покретачи
Џејсон Харсин, стручњак за медије и политику, сковао је 2015. термин “режим постчињеничке политике”, који обухвата многе њене аспекте. Он тврди да су услови за настанак постчињеничког друштва последице скупа конвергентних догађаја као што су: повезаност когнитивне науке са политичком комуникацијом (што подразумева мешање у перцепцију и веровања одређеног дела популације микротаргетингом(коришћењем гласина) и сличним техникама), фрагментарна контрола приступа модерним, централизованим мас медијима, који увелико користе туђе извештаје и ексклузиве, презасићеност економије информацијама и убрзањем, садржај прилагођен корисницима, све мање поузданих људи на власти који би правили разлику између истине и лажи, тачног и нетачног, алгоритми који управљају оним што се појави на друштвеним мрежама и претраживачима приказујући шта корисник жели, а не шта је чињеница, новине уништене скандалима о плагијаторству, преварама, пропагандом, променом вредности вести. Ови догађаји су се збили у позадини економске кризе, умањујући и усмеравајући трендове ка традиционалнијим таблоидним причама и стилу писања познатом као таблоидизација и инфотеинмент (кованица енглеских речи које значе “информација” и “забава”).
Иако неки од ових догађаја (попут таблоидизације новина) могу заличити на повратак у прошлост, ефекат њихових спајања је социо-политички феномен, који превазилази раније форме новинарства у намерној искривљености и борби. Много је сајтова који преиспитују чињенице и поспешују гласине, али они нису у стању да уједиње подељену публику (подељену по пажњи) и њихово поверење/неповерење у друге. Харсин је употребио термин “режим постчињеничке политике” уместо само “постчињеничка политика”. Професионална пан-партизанска политичка комуникација супарнички манипулише комуникацијом.
Велико медијско тржиште
За перципирани успон постчињеничке политике окривљено је неколико трендова из области медија. Један од фактора је и ширење државних новинских агенција у САД попут Си-Си-Ти-Ви, Русија данас и Глас америке, који утичу на западњачку публику. Петер Померантсев, британско-руски новинар који је радио за Ти-Ен-Ти у Москви, сматра да је један од њихових главних циљева делегитимизација западњачких институција, укључујући и структуру владе, демократију и људска права. Од 2016. поверење у популарне медије у САД је на историјски ниском нивоу. Сугерисано је да под овим условима проверавање чињеница од стране медија није добило на популарности међу широм јавношћу и да се политичари окрећу драстичнијој реторици.
Многа медијска тржишта воде политику непристрасности или макар настоје да буду непристрасни. Многи аутори истичу да, у одређеним случајевима, ово води до неуравнотежености, навике придавања подједнаке важности неподржаним и дискредитованим тврдњама, без испитивања њихове чињеничке основе.* Robert S. Eshelman, The danger of fair and balanced , Columbia Journalism Review (May 1, 2014). Peter Preston, Broadcast news is losing its balance in the post-truth era, The Guardian (September 9, 2012). Margaret Sullivan, He Said, She Said, and the Truth, New York Times (September 15, 2012): "Simply put, false balance is the journalistic practice of giving equal weight to both sides of a story, regardless of an established truth on one side." Paul Krugman, The Post-Truth Campaign, New York Times (December 23, 2011): "[I]f past experience is any guide, most of the news media will feel as though their reporting must be 'balanced,' which means that every time they point out that a Republican lied they have to match it with a comparable accusation against a Democrat — even if what the Democrat said was actually true or, at worst, a minor misstatement." Katrina vanden Heuvel, The distorting reality of 'false balance' in the media, Washington Post: "False equivalence in the media — giving equal weight to unsupported or even discredited claims for the sake of appearing impartial — is not unusual. But a major media organization taking meaningful steps to do something about it is." Двадесетчетворочасовно кружење вести такође значи да се новинске куће константно баве истом јавном личношћу, што политичари који разумеју пи ар користе, јер представљање и личност могу више утицати на јавност од самих чињеница. Истовремено, тврдње праћене против-тврдњама обезбеђују вишедневни материјал за насловне странице науштрп дубље анализе случаја.
Друштвене мреже и интернет
Друштвене мреже креирају додатну димензију, јер комуникација наглашава уверења, поготово ако је праћена изолацијом у којој алгоритам претпоставља које информације желимо. Овде доминира једно политичко гледиште и не успева надзор тврдњи, што допушта да се развије паралелни медијски екосистем сачињен од сајтова, издавача и канала који могу понављати постчињеничке тврдње без оповргавања. У оваквој околини постчињеничке кампање могу игнорисати проверу података и одбацити их као предрасуде. Главна уредница Гардијана, Катарина Винер пребацила је део кривице на пораст кликбајтова, чланака сумњиве садржине са варљивим насловима, дизајнираних да се шерују. Она каже да долази до јурњаве за јефтиним кликовима на рачун тачности и истинитости, што умањује значај новинарства и истине. 2016. Дејвид Микелсон, кооснивач snopes.com, сајта која испитује чињенице и открива лажне тврдње, описао је појаву first1=Rory|друштвених мрежа и лажних вести као прекретницу рекавши: “Нисам сигуран да бих ово назвао постчињеничким добом, али…дошло је до отварања бране и све се излива. Којештатије навире брже него што можете да је пумпате назад”.