Teorija spirale ćutanja je teorija političke nauke i masovne komunikacije koju je prva predložila nemački politikolog Elizabet Noel Njuman, koja tvrdi da individua ima strah od izoloacije, što proizilazi iz ideje da socijalna grupa ili društvo uopšteno može da izoluje, zanemari ili isključi članove zbog njihovog mišljenja. Ovaj strah od izolacije dovodi do utišavanja umesto do izražavanja mišljenja. Mediji su bitan faktor koji se odnosi i na dominatnu ideju i na ljudsku percepciju dominantne ideje. Procena nečije socijalne sredine nije uvek u skladu sa stvarnošću.
Pozadina Prema Šeli Nejl, prvi put predstavljena u 1974.godini, Teorije Spirale Ćutanja... istražuje hipoteze da utvrdi zašto neke grupe ostaju tihe dok su druge mnogo više vokalne na forumima javnog obelodanjivanja. Ova teorija predlaže da " ljudi koji veruju da je njihovo mišljenje u manjini što se tiče javnih pitanja, uglavnom će ostati u pozadini gde se njihova komunikacija može ograničiti nego oni koji vjeruju da je njihovo mišljenje većinsko - oni će biti mnogo više ohrabreni da govore. "
Ova teorija objašnjava formiranje socijalnih normi i na mikro i na makro nivou. 'Kao mikro-teorija, spirala ćutanja istražuje ispoljavanje mišljenja, kontrolisanje ljudskih predispozicija kao što je strah od izolacije i demografske varijable koje utiču na volju ljudi da javno iznesu svoje mišljenje o pitanjima kao što je recimo poljoprivredna agrotehnologija. Spirala ćutanja se dešava na makro nivou ukoliko sve više i više članova koji su u manjini ostaje u tišini. Drugim rečima, ljudsko individualno opiranje da izrazi svoje mišljenje, jednostavno je zasnovano na tome šta svi drugi misle, na bitne posledice na socijalnom nivou. Kako jedno mišljenje dobija na popularnosti u društvu, manjina oseća pretnju i strah od izolacije iz društva. Kako to isto mišljenje dostiže vrhunac, manjina se nastavlja osećati ugroženom i sve više pada u tišinu. To se nastavlja sve dok manjina ne prestane da se protivi i na kraju to mišljenje većine postaje socijalna norma.
Spiralni model Spiralni model je analogija koja se koristi da vizuelno opiše teoriju. Kraj spirale se odnosi na broj ljudi koji ne izražavaju javno svoje mišljenje zbog straha od izolacije. Individua će vrlo verovatno krenuti niz spirale ukoliko se njeno mišljenje ne slaže sa mišljenjem većine. Naredni koraci objašnjavaju kako funkcioniše proces: Možemo da razlikujujemo polja gde su mišljenja i ponašanja statična i polja gde su ta mišljenja i ponašanja podložna promenama. Gde su mišljenja relativno konačna i statična- npr. "običaji"- pojedinac mora da se ponaša u skladu sa ovim mišljenjem ili da rizikuje izolaciju iz društva. U sredini u kojoj se o mišljenjima razgovora, osoba će pokušati da sazna koje mišljenje može da ispolji bez opasnosti da bude izolovana. Indivudue koje, kada posmatrajući svoju sredinu , primete da se njihovo lično mišljenje širi i da ga preuzimaju ostali – pre će izjasniti svoje mišljenje u javnosti. Sa druge strane, individue koje primete da njihovo mišljenje gubi na težini, prihvatiće više rezervisan stav kad iznose svoje mišljenje u javnosti. Iz ovoga proističe da, dok predstavnici prvog mišljenja pričaju više a predstavnici drugog mišljenja često ćute, postoji definitivan uticaj sredine: Mišljenje koje se iznosi na ovaj način izgleda jače nego što zapravo jeste, dok mišljenje koje je potisnuto izgleda slabije nego što zapravo jeste u stvarnosti. Rezultat spiralnog procesa navodi ostale individue da doživljavaju promene mišljenja dok jedno mišljenje ne postane prihvaćeno kao preovladavajuće mišljenje, a drugo da ne bude odbačeno od strane svih ostalih, osim onih pojedinaca koji se čvrsto drže svojih mišljenja.
Ovo je proces formiranja, promene i pojačavanja javnog mišljenje. Tendencija jednih da se izjasne a drugih da ćute započinje spiralni proces koji ubrzo uspostavlja jedno mišljenje kao dominatno. S vremenom, ove promene percepcije uspostavljaju jedno mišljenje predominantno i ono prelazi u čvrstu normu.
Dalje, Noel- Njuman opisuje spiralu ćutanja kao dinamički proces u kojem predviđanja o javnom mišljenju postaju činjenica kako medijsko prenošenje globalnog mišljenja postaje status kvo, i za manjinu postoji sve manja verovatnoća da se izjasni.
Epistemologija Javna Naučnici su dugo raspravljali o konceptu reči “javno” unutra "javnog mišljenja". Upotreba reči javno I “javnost” ne podržava mnoga propratna značenja. Postoje tri značenja reči “javno”. Prvo značenje se odnosi na pravni smisao reči “javno” - u smislu otvorenosti. Npr. javni prostor ili put. Drugo značenje naglašava javna prava. Treće, unutar fraze javno mišljenje, reč javno je povezana ali sa različitom definicijom. Javno u ovom smislu, može biti okarakterisano kao socijalna psihologija. Naučnici su zapanjeni koliku moć javno mišljenje ima prilikom nastanka regulacija, normi i moralnih pravila koja pobeđuju iznad pojedinaca bez brige pravnika, vlade ili suda.
Mišljenje "Common opinion" je izraz koji je prvi put iskoristio škotski filozof Dejvid Hjum u svom delu iz 1739. godine, pod nazivom "Rasprava o ljudskoj prirodi". Slaganje i zajednički osećaj je ono što je osnova engleske i francuske reči "mišljenje". Prilikom istraživanja te reči u nemačkom jeziku, reč “meinung” je istraživače odvela do Platonove države. U Platonovoj državi, Sokrat zaključuje da mišljenje zauzima srednji položaj. Immanuel Kant je smatrao mišljenje nedovoljnom procenom, istovremeno subjektivnom i objektivnom.Prilikom istraživanja te reči u nemačkom jeziku, reč “meinung” je istraživače odvela do Platonove države. . Imanuel Kant je smatrao mišljenje nedovoljnom procenom, istovremeno subjektivnom i objektivnom. . Izostavljeno je koliko bitno može biti mišljenje, međutim, i dalje je uzeto u obzir da je to ujedinjeno slaganje populacije ili dela populacije.
Javno mišljenje Termin “javno mišljenje” se prvi put pojavio u Francuskoj tokom 18. veka. Oko definicija javnog mišljenja se uvek razglabalo. Nije bilo mnogo napretka u odabiru jedne klasifikacije fraze "javnog mišljenja". Herman Onken, nemački istoričar, rekao je :
Ko god želi da shvati i definiše koncept javnog mišljenja, brzo će prepoznati da se nosi sa Proteusom, bićem koje se pojavljuje istovremeno u hiljadu obličja, istovremeno vidljiv i kao fantom, impotentan i iznenađujuće efikasan, predstavlja se u bezbrojnim transformacijama i zauvek promiče kroz naše prste čim pomislimo da smo ga dobro razumeli. Ono što pluta i plovi ne može biti shvaćeno pretvaranjem u formulu. Ipak, pitani, svi znaju sta znači javno mišljenje.
Rečeno je da "dikcija koja pripada muzeju istorije ideja, može biti samo od istorijskog interesa."
Kontradiktorno tom citatu, termin javno mišljanje izgleda ne prestaje da se upotrebljava. Tokom ranih 1970-ih, Elizabet Noel Njuman je kreirala spiralu ćutanja. Ona je pokušavala da razjasni otkriće iz 1965.godine koje je pokazivalo da se namere glasanja ne bi promenile ali ipak očekivanja da će jedna strana pobediti, nastavljala su da rastu. Noel - Njumanova je počela da se zapitkuje da li je zaista shvatala šta je javno mišljenje. "Spirala ćutanja” je možda jedna od formi prikazivanja javnog mišljenja, ali je to možda i proces tokom kojeg se nova, mlada, javna mišljenja razvijaju ili trasnformišu značenje starih mišljenja.
Američki sociolog Edvard Ros je opisao javno mišljenje 1898. godine koristeći reč "jeftino". Jednačina "javnog mišljenja" sa "vladajućim mišljenjem" se stalno provlači kao nit kroz mnoge definicije. Ovo potpomaže činjenicu da nešto što je vezano za javno mišljenje tera individualce na delo, čak iako je to protiv njihove volje."
Mnoga moguća značenja i definicije ovog termina su istražena. Naučnici su razmatrali sadržaj javnog mišljenja, pretpostavljajući da se sastoji od javnih pitanja. Oni su istakli da bitnost javnog mišljenja zavisi od otvorenog javnog diskursa više nego od discipline koja je nametnuta od strane dominantne većine dovoljne da uplaši one koji možda poržavaju ili ne akcije koje su u javnom interesu. Takođe su razmotrili čija mišljenja uspostavljaju javno mišljenje i pretpostavljaju da su to osobe iz zajednice koje su spremne da izraze svoje mišjenje odgovorno o pitanjima koja su bitna za javnost. "
Naučnici su takođe obratili pažnju na forme javnog mišljenje, one koje su javno izražene i dostupne, javna mišljenja, posebno u medijima. Kontraverzije koje okružuju ovaj termin okružuju obe reči koje kombinacijom čine ovu frazu.
Mediji i javno mišljenje Masovni efekti medija kako na javno mišljenje tako i na percepciju javnog mišljenja su ključni za teoriju spirale ćutanja. Jedan od najranijih radova koji je ukazao na vezu između medija i formiranja javnog mišljenja bila je knjiga "Javno mišljenje", pisca Voltera Lipmana izdata 1923.godine. Lipmannove ideje koje se tiču medijskog efekta su inspirisali teoriju spirale ćutanja. Dok je gradila ovu teoriju, Noel-Njumanova je izjavila : "Čitalac može samo upotpuniti i objasniti svet korišćenjem svoje svesti koja je u velikoj meri kreirana od strane masovnih medija.”
Teorija uspostavljanja javnog reda je još jedan rad koji Noel-Njumanova bazira na efektu javnog mišljenja. Ova teorija opisuje vezu između medija i javnog mišljenja implicirajući da bitnost nekog javnog pitanja zavisi od njegove izloženosti u medijima.
Zajedno sa uspostavljanjem javnog reda, mediji dalje određuju bitna pitanja kroz stalnu bitku sa drugim dešavanjima koja se pokušavaju izboriti za svoje mesto u javnom redu.
Mediji se bave ovim alternativama vesti kreiranjem "pseudo-kriza" i "pseudo-novina". Medijske karakteristike, kao alat komunikacije, dalje utiču na ljudsku percepciju njihovih ideja vezanih za javno mišljenje. Prema Noel Njumanovoj, mediji su: "jednostrana, indirektna forma komunikacije, u kontrastu sa najprirodnijom formom ljudske komunijacije-razgovorom. . Ove karakteristike medija dalje zatrpavaju individualne ideje.
Dok neke teorije o medijskoj komunikaciji prisvajaju pasivnu publiku kao što je model potkožne inekcije, spiralni model prisvaja aktivnu publiku koja konzumira produkte medija u zavisnosti od svih ličnih i socijalnih ciljeva. Znanje dobijeno iz masovnih medija može ponuditi municiju ljudima da izraze svoje mišljenje i ponude argumente za svoje stanovište. Ho i Al ističu da je mnogo veća šansa individua koje obraćaju mnogo pažnje na medije - oni koji imaju manji strah od izolacije ponude argumente za svoje mišljenje, nego oni koji imaju veliki strah od izolacije.
Noel - Njumanova posmatra medije kao ključne za formulaciju spirale ćutanja dok pojedini naučnici raspravljaju da li dominantna ideja iz okoline jedne individue može da prevlada dominantnu ideju koju predstavlaju mediji kao standardnu normu. Neki empirijski podaci se slažu sa ovom perspektivom, predlažući da "mikro-klima" jedne individue preovladava efekte medija. Drugi članci dalje predlažu da je pričanje sa drugima primaran način razumevanja klime mišljenja.
Pretpostavke Strah od izolacije Strah od izolacije je centrifugalna sila koja je ubrzala spiralu ćutsnjs. Suštinski, ljudi se plaše da budu socijalno izolovani i prema tome preduzimaju mere potrebne da bi se izbeglo tako nešto, kao što je demonstrirao psiholog Salomon Ašč u ekperimentima Asch konformiteta.Ljudi se osećaju prijatnije kada se slažu sa tuđim mišljenjem za koje znaju da je pogrešno umesto da govore drugima svoje sopstvene ideje.
Procene klime Ova procena predlaže da bi se izbegla socijalna izolacija i da se ne bi izgubila popularnost i poštovanje, ljudi konstantno veoma pomno posmatraju svoju okolinu. Oni pokušavaju da otkriju koja su dominantnija mišljenja i načini ponašanja i koja postaju sve više popularna. Zatim se ponašaju i izražavaju shodno tome u javnosti. Zatim pokušavaju da odluče da li su u većini- da li se većina slaže sa njima. Ako osete da su u manjini, uglavnom se trude da ćute.
Kvazi-statistički osećaj