Улична фотографија је уметнички и истраживачки жанр фотографије, коју одлукује овековечавање спонтаних, случајних сусрета и догађаја у јавном простору. Улична фотографија не подразумева постојање улице или урбане средине. Иако су људи најчешћи субјекти фотографија, под уличном фотографијом такође подразумевамо фотографије објеката и средина које пројектују људски карактер и естетику.Colin Westerbeck. Bystander: A History of Street Photography. 1st ed. Little, Brown and Company, 1994.
Кадрирање и прави моменат су кључни аспекти ове вештине. Фотограф тежи да направи фотографију у кључном тренутку.
Улична фотографија може се фокусирати на људе и њихово понашање у јавности, тиме бележећи тренутке у људској историји. Ова тежња подразумева размишљање и о законима о поседу, приватности и сигурности. У овом домену, улична фотографија је слична новинској фотографији, која такође настаје у јавном простору, али чији је циљ фотографисање догађаја вредних пажње. Постојање сервиса као што су Гугл Стрит Вју, који фотографише јавни простор на великом нивоу, и растући тренд селфија, додатно компликују етичка питања која се огледају у ставовима о уличној фотографији.
Већина онога што се, стилски и субјективно, сматра истинском уличном фотографијом, створено је у периоду од краја 19. века до касних 1970-их, када су се појавили преносиви фотоапарати који су омогућили спонтану фотографију у јавним просторима.
Историја Кроз историју уметности, приказивање свакодневног живота људи заступљено је у скоро свим правцима, почевши од праисторије, код Сумера, Египћана, и у раној будистичкој уметности. Уметност која се бави животом на улици, појављује се на западу, у ренесанси северне Европе, бароку, рококоу, романтизму, реализму, импресионизму и постимпресионизму. С обзиром да је тема свакодневног живота кроз историју одавно заступљена у другим медијима, логично је било да ће и фотографи наставити ту традицију чим им технологија омогући.
Претходници у 19. веку мини|Луј Дагер: „Boulevard du Temple” (1838. или 1839. година) У 1838. или 1839. години, Луј Дагер је начинио прву фотографију субјеката на улици, једну од две дагеротипије, настале фотографишући поглед са свог прозора у улици Булевар ду Темпл (Boulevard du Temple) у Паризу. Једна од фотографија, настала у подне, приказује пусту улицу, док је друга настала око 8 часова ујутру, и по речима Боуман Њухола, америчког историчара уметности, „Булевар, иначе увек преплављен мноштвом пешака и кочија, био је у то време потпуно пуст, са изузетком појединца који је застао да му се исчеткају чизме. Стопала су му, наравно, била потпуно статична неко време, једно на кутији, друго на земљи. Последично, његове чизме и ноге су јасно дефинисане, али је без тела или главе, јер је био у покрету”.
Шарл Негр био је први фотограф који је 1851. године успео да достигне техничу софистицираност неопходну за фотографисање људи у покрету на улицама Париза. Ужен Адже се сматра зачетником, не зато што је био први фотограф такве врсте, већ као резултат популаризације његових фотографија париских улица насталих касних 1920-их од стране Беренис Ебота, који је инспирисан Аджеом започео сличан пројекат на улицама Њујорка. Како се град развијао, Адже је помогао да се париске улице представе као вредни субјекти фотографија. Од 1890-их до 1920.их година, фотографисао је највише архитектуру, степенице, вртове и прозоре. Фотографисао је и раднике на улицама, али људи нису били његов примарни фокус.
Шкот Џон Томпсон, који је радио са новинаром и друштвеним активистом Адолф Смитом, издао је пре Аджеа књигу „Улични живот у Лондону”, 1877. године. Томпсон је одиграо кључну улогу у популаризацији свакодневног живота на улици као значајног фотографског жанра.
Фотографи двадесетог века
Уједињено Краљевство Пол Мартин се сматра пиониром уличне фотографије. Он је у касном 19-том и раном 20-том веку правио спонтане фотографије људи на улицама Лондона и у приморским градовима, како би документовао живот тих градова. (pdf). Getty Images. Retrieved 28 April 2015. Мартин је први фотограф у историји за којег се зна да се бавио тиме.
„Масовна посматрања”, настала 1937. године, била је организација која се бавила друштвеним истраживањима у циљу бележења свакодневног живота у Британији и посматрањем реакција људи на улици на абдикацију краља Едварда VIII 1936. године, како би се венчао са Волис Симпсон, кога је на трону заменио Џорџ VI. Фотографије улица града Болтона је правио Хамфри Спендер, док је филмски творац Хемфри Џенингс правио филмске записе у Лондону у оквиру истог истраживања. Начелници организације „Масовна посматрања”, антрополог Том Херисон у Болтону и песник Чарлс Меџ у Лондону, као резултат истраживања издали су књигу „Мај дванаести: масовна анкета са преко 200 посматрача”, 1937. године.
Одлучујући тренутак Анри Картије-Бресон био је француски фотограф 20-тог века чији се поетични стил фокусирао на понашање људи у времену и простору. Одговоран је за идеју насталу 1950-их о прављењу фотографије у, како је он то у својој истоименој књизи из 1952. године назвао, „одлучујућем тренутку, када се форма, садржај, композиција и визија спајају у једну целину”.O'Hagan, Sean (18 April 2010). "Why street photography is facing a moment of truth". The Guardian. Retrieved 15 February 2015. Ово је инспирисало генерације фотографа да, вођени Бресоновом филозофијом, праве уличне фотографије, док овај приступ није изашао из моде у естетици постмодернизма.Jobey, Liz (15 August 2014). "Street photography". Financial Times. London. Retrieved 28 April 2015.
Европа лево|мини|189x189пиксел|Чистач прозора на Котбусер капији, Берлин, Елса Тиман, око 1946. Картије-Бресон је био повезан са послератном хуманистичком школом чији су фотографи проналазили своје субјекте на улици или у бистроу. Углавном су радили са црнобелим филмом и природним светлом, користећи неку од популарних малих фотоапарата тог времена, откривајући оно што је Пјер Мак Орлан (1882-1970) назвао „друштвеним феноменима улице”.In the preface by Pierre Mac Orlan to Ronis, Willy (1954), Belleville-Ménilmontant, Arthaud, retrieved 29 February 2016 Стил фотографа тог времена верно је приказивао романтични и поетични живот грађана Европе, нарочито Париза. Између 1946. и 1957. године, „Група петнаесторице”, париско фотографско удружење, сваке године је излагало овакве радове. Улична фотографија је била и тема две изложбе аутора Едвард Стајкена, у Музеју модерне уметности у Њујорку: „Пет француских фотографа: Брасаи, Картијер-Бресон, Дуену, Ронис, Изис”, у периоду од 1951 до 1952 године, и „Фотографија послератне Европе”, 1953. године.Jacob Deschin, 'European Pictures: Modern Museum Presents Collection by Steichen', (31 May 1953), X13; US. Camera Annual 1954, ed. Tom Maloney, New York: U.S. Његова изложба „Породица човечанства” из 1955. године, која је проглашена емпатичном представом глобалне породице која путујући светом инспирише фотографе, изазвала је велику пажњу европских и америчких фотографа-хуманиста.
Америка мини|Алфред Стиглиц, „Терминал”, 1892. Вокер Еванс радио је од 1938. до 1941. године на серији фотографија у њујоршком метроу, како би вежбао истинску фотографију-спонтане портрете људи који би несвесно ушли у кадар. Користио је скривену камеру,Walker Evans, 'The unposed portrait', Harper's Bazaar 95 (March 1962), 120-5, in Greenough, Walker Evans, 127. Контакс аналогни фотоапарат формата 35mm сакривен испод капута, привезан за груди и повезан дугом жицом кроз десни рукав.Walker Evans, 'Twenty thousand moments under Lexington Avenue: A superfluous word', unpublished draft, Greenough, Walker Evans, 127. Ипак, Евансов рад има мали савремени утицај због његове осетљивости на приватност својих субјеката и оригиналност пројекта. Из тог разлога, није објављен све до 1966. године, када су радови издати у форми књиге „Многи су прозвани”Evans, Walker; Agee, James; Sante, Luc; Rosenheim, Jeff L; Metropolitan Museum of Art (New York, N.Y.) (2004). (First Metropolitan Museum of Art/Yale University Press ed.). New Haven Yale University Press New York Metropolitan Museum of Art. , са предговором написаним 1940. године од стране Џејмс Ејнџа. Рад је излаган под називом „Фотографије подземне железнице Вокер Еванса и остале недавне набавке”, у Националној галерији уметности између 1991. и 1992. године.
Хелен Левит, тада учитељица, била је повезана са Евансом од 1938. до 1939. године. Она је бележила цртеже кредом који су били део дечије уличне културе Њујорка у то време, као и децу која су их цртала. Јула 1939. године, Музеј модерне уметности, МоМА, излагао је њене радове у оквиру свечаног отварања одељења за фотографију овог музеја.Hopkinson, Amanda (April 3, 2009). "Obituary - Helen Levitt: Award-winning New York photographer noted for street scenes and social realism". The Guardian. 1943. године, Ненси Њухол је организовала изложбу „Хелен Левит: Фотографије деце” у МоМА-и. Фотографије су, напокон, издате 1987. под називом „Улице Њјујорка: Цртежи и поруке кредом, 1938-1948”.. San Francisco Museum of Modern Art
Почеци уличне фотографије у САД се могу повезати са почецима џеза, иза оба уметничка правца стоји идеја слободног уметничког описивања свакодневног живота. Ова веза је видљива у Њујоршкој школи фотографије. Књига Роберт Френка „Американци” из 1958. године је „веома значајна; фотографије су сирове и често ван фокуса, преиспитују мејнстрим фотографију тога времена, и супротстављају се сви формалним правилима постављеним од стране Хенри Картијер-Бресона и Вокер Еванса” и „контрирају чистом и неисквареном стилу фотожурнализма америчких магазина као што је Тајм”. Мејнстрим фотографска заједница у Америци је оштро одбацила Френков рад, али је књига касније „променила природу фотографије, како и шта се са њом може рећи”. Био је то камен темељац за појаву нових фотографа који су желели да се ослободе правила старог стила. Френкова књига је остала „можда најутицајнија књига 20-тог века”.
Посебни приступи у касном 20-том и раном 21. веку мини|225x225пиксел|„Крафтс изложба паса 1968”, Тони Реј Џоунс Инспирисани фотографом Роберт Френком, 1960.тих година Гери Виногранд, Ли Фрајдлендер и Џоел Мејеровиц почињу да фотографишу на улицама Њујорка.Jobey, Liz (10 February 2012). "Paul Graham: 'The Present'". Financial Times. London. Retrieved 28 April2015. Фил Кумс, новинар Би-Би-Си Њуз-а, 2013. године пише: „За нас које занима улична фотографија постој неколико фотографа који се издвајају, међу којима је Гери Виногранд”.Coomes, Phil (11 March 2013). "The photographic legacy of Garry Winogrand". BBC News. Retrieved 17 January 2015. Критичар Шон О'Хејген, новинар Гардијана, о Виногранду пише: „1960-тих и 1970-тих, Гери је дефинисао уличну фотографију као став и стил”.O'Hagan, Sean (15 October 2014). "Garry Winogrand: the restless genius who gave street photography attitude". The Guardian. Retrieved 17 January 2015.
Вративши се из Сједињених Америчких Држава у Уједињено Краљевство 1965. године, где је упознао Виногранда и прихватио уличну фотографију, Тони Реј Џоунс је кроз свој уврнути хумор приказивао често надреалне скупине Британаца на одморима и фестивалима. Оштри, комични стил Реј Џоунса инспирисао је фотографа Мартин Пара.
Техника Већина типова преносивих фотоапарата се користи за уличну фотографију, као што су дигитални и аналогни SLR апарати, компактни „упери и сликај” фотоапарати и фотоапарати без огледала.
веза=https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Cartier-Bresson's_first_Leica.jpg|мини|Пример често коришћене преносне камере, Лајка I Најчешће се користе објективи жижне даљине од 28 до 50 mm, највише због широког угла који дају и повећане дубинске оштрине, али и због тога што омогућавају да субјекат фотографије не буде свестан да је у кадру. Ипак, не постоје ограничења по питању опреме која се користи.