250px|мини|Највећа и најпознатија воскарско-свећарска радња у Нишу је радња покојног Ђуре Никодијевића Шојке, која се Ова занатска радња традиционално производи свеће преко једног века, а занат се учио и преносио са колена на колено млађим члановима породице у породичном кругу.Ива Трајковић, Воскарски занат у Нишу, Зборник, Народни музеј Ниш, 2013. бр 22 pp. 84 250px|мини|Воскарска радионица почетком 20. века у Србији Воскарски занат у Нишу припада групи веома старих и стратешких заната, у оквиру кога су први нишки воскари (мумџије) почев од периода средњег века и периода Отоманске империје израђивали, продавали и извозили свеће преко основаних државних воскарница у већим административним центрима ондашње Србије.
Историјат Још од периода средњег века воскарски занат у Нишу траје и заступљен је као облик занатске производње током кнежевине и краљевине Србије, старе и нове Југославије, све до данашњих дана.
Данас се у Нишу производњом свећа на традиционалан начин бави неколико воскара, који производи све врсте свећа и продају их „на мало” у својим радњама, али и „на велико” купцима са стране, јер је црква почела за своје потребе сама да производи свеће. Већина воскара користи старе алате, технику и технологију за прераду воска и израду свећа, а појединци су увели и машинску производњу. Како у време верских презника, светковина, обреда и обичаја, стално раста производња и данас, може се закључити да ће воскарко-свећарски занат, као један од старијих очуваних заната опстајати и у догледној у будућности. Значај воскарског заната Прошло је много времена од прве употребе свеће.Вукотић, Ратислава, Старији начин осветљења у Србији према музејској збирци, Гласник Етнографског музеја у Београду, књ. 18, Београд, 1955, стр. 157–177. Иако нису више главни извор светлости, њихова популарност и употреба се повећавала и тако је остало све до сада. Данас свеће представљају незаобилазни елемент славља, романтике, опуштања чула. Оне одређују верску и обредну церемонију и стављају акценат на кућни и туристички декор.
Свеће у Србији посебно имају значајно место у верском животу српског православног становништва. Пале се у великом броју у црквама за живе чланове породице и покојнике, свецима на славама и заветинама, али и доминантно у оквиру култа мртвих, када се пале на одру покојника, подушјима и опелима. Умирућем се ставља упаљена свећа у руке да би му „био осветљен пут до онога света”. Свештеници их користе на литургијама током обреда, процесијама, литијама и опелима, приликом венчања и крштења, при освећењу кућа и пословних простора, свећењу водице.
Значајно место свеће су имале у прошлости до проналаска електричне енергије, у осветљавању јавних објеката, тргова, улица, домова. У новије време све више се користе и украсне свеће, које се пале на рођенданима, забавама, у ресторанима, спаваћим собама и другим местима и приликама ради стварања посебне атмосфере. Перманентна употреба свећа до наших дана имала је пресудан значај у очувању овог старог заната, који се у Нишу одржао до данашњих дана.
Мумџијски занат као претеча воскарског заната у Нишу
По попису становништва Ниша из 1498. године помиње се један занатлија свећар који је свеће правио од лоја, а не воска. Хришћанско и муслиманско становништво је за сопствене потребе самостално израђивало свеће и лојанице у својим домовима, користећи животињски лој који је сагоревао испуштајући непоријатан мирис. Истраживачи који се баве овом проблематиком сматрају воскарски занат настављачем мумџијског заната - у оквиру кога занатлије од лоја праве свеће. На наше просторе мумџијски занат је дошао преко немачких воскара из „Прека”, јер су називи свих алата и предмета који се користе при изради свећа и технолошки процес — „тунковање” немачки.
Први писани трагови о воскарском занату у Нишу Собзиром на то да су свеће употребљаване у верским православним обредима и обичајима током литургија, венчања, крштења, прославама крсних и других слава и светковина, као и у култу мртвих, а сигурно су коришћене и за осветљавање просторија и јавних објеката у Нишу, први архивски подаци о воскарском занату у овом граду, налазе се у средњем веку, у турским пописима становништва из 15. века. У њему је евидентирана и једна таква воскарница у Нишу која је радила све време отоманске владавине.Д. Бојанић, Историја Ниша, књига прва, Ниш, Ова воскарница је једина имала право да од бројних произвођача меда откупљује пчелиње саће и восак, и израђује свеће различитих величина и намена и продаје их, док други дућани у граду тиме нису смели да се баве, јер је приход од нишке воскарнице до осамдесетих година 15. века припадао зеамету нишког заима, а након припајања Ниша смедеревском Санџаку, приход је ишао у хасу смедеревског санџакбега. Као посебан трошак нишка воскарница је имала и трошкове закупа, који је до 1516. године износио 400 аспри годишње, а од 1528. године 1.000 аспри. Приход од закупа ишао је у царски хас.
У нишким воскарницама, у централном делу варошице, прво су радили Турци, јер су се малобројни хришћани са периферије града углавном бавили баштованством, сточарством, земљорадњом и винограрством.Д. Бојанић, Ниш у раздобљу турске власти - 1428-1878. Историја Ниша, књига прва, Ниш, 1983, 1pp. 156.
Све до ослобођења Ниша од Турака 1878. године нишке занатлије су пословале у складу са турском еснафском уредбом, а привилеговано муслиманско становништво је могло да бира лакше и профитабилније занате којима ће се бавити, тако да је овај занат у турско време био под државном контролом као стратегијски значајан, и не постоје сачувани подаци о алатима и технологији прераде воска и израде свећа у време Османлијског царства.
Сматра се да је у Србији, па и у Нишу по одласку Османлија, воскарски занат наставио традицију израде свећа од мумџијског заната, што говори да су нишки мајстори овај занат прихватили од немачких мајстора из Војводине, а не од Османлија који су се вековима бавили и имали монопол над овим занатом на простору данашње Србије. На то указује чињеница да већи број алата за прераду воска и производњу свећа на традиционалан начин има немачка имена, а не турска.
Оснивање првих воскарских еснафа у Нишу након ослобођења од Османлија У страху од ратних дејстава или нових власти, из града се након ослобођења одселила већина муслиманског становништва. Од предратних 18 и више хиљада, град остаје без 5 хиљада житеља, међу њима и турских воскара, које замењују воскари православног живља.
Међутим за разлику од турских воскара, са сигурношћу се може тврдити, да су нишки воскари а касније и воскари-лицидерери, на основу немачких назива алата, учили занат од немачких мајстора из Војводине или индиректно преко српских мајстора немачких ученика, а не од Турака. Еснафско удруживање
У ослобођеном Нишу воскарски занат се еснафски уређује самостално или мешовито са сапунџијским занатом до краја 19. века, па су тако 1885. године, заједно са сапунџијама, воскари формирали воскарско-сапунџијски еснаф. У њему је 1900. године било 15 сапунџија и 2 воскара.Никола Вучо, Распадање еснафа у Србији, књига прва, Београд, 1954, 71.
Еснафску славу славили су заједно, сви мушки чланови еснафа нишких воскара — лицидера и сапунѕија, у присуству свештеника, никако и жене, иако су многе помагале својим мужевима - мајсторима код израде и продаје производа, и као удовице саме настављале да обављају занат, у неком од нишких ресторана, кафана или хотела. До Првог светског рата слава је била Спасовдан. Након рата члнови еснафа су за свог патрона узели Светог Тодора, који се увек пада у прву суботу Ускршњег поста. Сваке године за славу, један од мајстора је припремао колач, жито, вино и свећу и носио изјутра у цркву на резање.Ива Трајковић, Лицидерски занат у Нишу, Зборник Народног музеја Ниш, 2013, 27. Славило се током целог дана, а трошкове славља једнако су плаћали сви учесници. Тога дана радње овог еснафа нису отваране. Тачан број воскарских радњи пре Првог светског рата није познат, а након рата их је било десет и то: Воскарско-сапунџијска (1),Љиљана Тојага Васић, Сапунџијски занат у Нишу, Зборник народног музеја у Нишу, бр. 10, Ниш, 2001, 42 Воскарска (1), Воскарско-лецидерска (2), Свећарска (1), Воскарско-свећарска (2), Воскарско-медичарска (2), Воскарско-свећарска и медичарска (1).ИАН, Ниш, Удружење занатлија за град и срез нишки, Ниш. Регистар радњи 1935—1945; књ. бр. 12, 237, 238.
У сачуваним књигама, и другим документима, за одређене календарске године између два светска рата, помиње се да је у Нишу био следећи број воскарско-лицидерско-сапунџијских радњи: 1926. осамнаест 1929. петнаест, 1931. шест.Севделин Андрејевић, Економски развој Ниша од 1830-1946; Ниш, (1970). стр. 122-124; ИАН, ЗЕН; кутија 23, 1932, док. 1886 Према истраживањима Љиљане Тојаге Васић, а по казивању мајстора Ђуре Никодијевића Шојке, воскарско-сапунџијске радње у Нишу су углавном биле у данашњој Обреновићевој улици (Победина ул.) — девет радњи и у улицама у њеној близини: Душановој, Обилићевом Венцу, Синђелићевом тргу и Тргу краља Александра — десет.Ива Трајковић, Воскарски занат у Нишу, Зборник, Народни музеј Ниш, 2013. бр 22, pp. 82
Законом је било предвиђено да удовице могу да наставе са радом у занатској радњи, јер се сматрало да су оне дугогодишњим радом у потпуности овладале занатом. Иако им је закон био наклоњен, обичајна пракса није дозвољавала да присуствују слави.
Оснивање воскарско-медичарско-лицидерских радњи Од треће до шесте деценије 20. века воскари, поред свог посла, производе и лицидерске колаче и медењаке, као сезонски летњи посао и тако допуњавали своју зараду. У „старој” Србији то се десило када су ова два заната као обједињени пренети из Војводине.О. Ковачев, Прилог проучавању историјата лицидерског заната у Војводини, Рад војвођанских музеја 35, Нови Сад, 1993, 219. Лицидерски занат се као еснафски уређен, заједно са воскарским, у Нишу јавио релативно касно, тек у трећој деценији 20. века. Самостално није обављан, јер је сматран сезонским летњим занатом који није обезбеђивао потпуну егзистенцију. Био је допуна воскарском занату који је у Србији такође био сезонски, али зимски. Оба заната је обављао исти мајстор у својој мешовитој воскарско-медичарско-лицидерској радњи. Према историјским изворима у Нишу је 1927. године, на Обилићевом венцу број 5 регистрована прва воскарско-лицидерска радња мајстора Радомира Игњатовића, мада има сазнања да су воскари и пре протоколисања лицидерских радњи производили колаче. Убрзо потом и своју воскарско лицидерску радњу отвара Купчевић Божидар, на Тргу краља Александра број 11. Воскар-медичар Павловић-Васић Божидар 1935. године протоколише своју радњу у Обреновићевој улици број 110.
Набавка воска и израда воскарских производа 250px|мини|Воштано саће, који су као основ за израду свећа у средњем веку све до данашњих дана користили воскари у Нишу Прве занатлије воскари у Нишу у средњем веку, почеле су да користе восок за израду свећа, чији је промет био под контролом Отоманска империја. Восак, се сматрао стратешким производом и користио се примарно за израду свећа, а оне за осветљавање станова, дућана, сакралних и јавних објеката и уличну расвету.
Да је восак био на цени у средњовековном Нишу говори податак из друге половине 15. века, када је ока воска вредела 12 аспри, колико је коштало једно лукно јечма (138—140 кг). У том раздобљу у нишкој околини се производио квалитетан восак који не само да је подмиривао потребе нишке воскарнице, већ су вишак откупљивали дубровачки трговци и извозили га, у време мира, уз државно одобрење.
И док данас нишки воскари восак купују од произвођача меда у погачама, а парафин и боје у трговинама, у прошлости су восак набављали од восковарџија, путујућих откупљивача - печалбара, најчешће Пироћанаца, који су током лета коњима обилазили села по Србији и од мештана, произвођача меда, откупљивали саће - воштину или восковарину из које је извађен мед, а пчеле побијене, или „помрле” од глади и болести.