Неуспела држава је политичко тело дезинтегрисано до те мере да врховна влада не може испуњавати основне услове и обавезе (погледати крхка држава или државни колапс). Такође, када нација ослаби и њен животни стандард опадне, настаје могућност тоталног колапса државе.
Фонд за мир наводи следеће карактеристике неуспеле државе: Губитак контроле над својом територијом, или монопола над употребном физичке силе Ерозија легитимног ауторитета да доноси колективне одлуке Неспособност омогућавања јавних служби Немогућност интеракције са другим државама, као члана међународне заједнице
Честа карактеристика неуспеле државе подразумева владу толико слабу или неспособну да повећа порезе или неки други облик подршке, као и готово никакву контролу над већим делом територије, због чега јавне службе нису у употреби. Када се ово догоди, може доћи до повећане распрострањености корупције и криминала, интервенције недржавних актера, појаве избеглица и нехотичног кретања становништва, као и оштрог економског пада.
Ниво контроле владе потребан да се избегне стање неуспеле државе значајно се разликује међу властима. .
Осим тога, изјава да је држава пропала је контроверзна и када је заснована на ауторитету може имати значајне геополитичке последице.
Дефиниције и проблеми Према политичким теоријама Макса Вебера, држава је дефинисана кроз одржавање монопола над легитимном употребом физичке силе унутар својих граница. Када је ово нарушено (на пример. кроз доминантно присуство војних лидера, паравојних група, наоружаних банди или тероризма) постојање државе постаје неизвесно и држава постаје неуспела. Тешкоћа одређивања да ли влада одржава монопол над легитимном употребом силе, што укључује проблем дефиниције 'легитимног', значи да се не може прецизно рећи када је држава неуспела.
Проблем легитимитета може бити решен разумевањем шта је Вебер подразумевао под тим. Вебер објашњава да само држава поседује неопходна средства за производњу физичког насиља. То значи да држава не захтева легитимитет за остварење монопола над поседовањем средстава насиља (де фацто), али ће јој бити потребан уколико жели да их користи (де јуре).
Обично, термин значи да се држава показала као неефикасна и није способна да примени своје законе равномерно и обезбеди основна добра и услуге својим грађанима због (различито) високе стопе криминала, побуне, екстремне политичке корупције, непробојне и неефикасне бирократије, судске неефикасности, мешања војске у политику, културних ситуација у којима традиционални лидери имају већу моћ од државе на одређеном подручју. Други фактори перцепције могу бити укључени. Изведен концепт „неуспелих градова” такође је покренут, на основу идеје да док држава може функционисати у глобалу, политика се може срушити у погледу инфраструктуре, економије и социјалне политике. Одређене области и градови чак могу пасти изван контроле државе, постајући де фацто независан део државе.Braathen, Einar: Brazil: Successful country, failed cities? ().
Не постоји консензус око дефиниције „неуспеле државе”, субјективна природа индикатора који се користе за мерење неуспеха државе довели су до двосмисленог разумевања овог појма. Неки научници се фокусирају на капацитет и ефикасност владе како би утврдили да ли је држава неуспела или не. Други показатељ, попут Индекса крхких држава Фонда за мир наглашава демократски карактер државних институција да би утврдили ниво неуспеха. Најзад, други научници фокусирају свој аргумент на легитимитет државе, природу државе, пораст криминала у држави, економске институције које извлаче државу, или на способност државе да контролише своју територију. . Роберт Бејтс се односи према неуспеху као према компресији државе где се држава претвара у плен и ефективно губи свој монопол над средствима силе.
У оквиру расправе о дефиницији неуспеха државе, Чарлс Т. Кол(2010) покушава одбацити концепт неуспеха државе у потпуности, јер, како тврди, он промовише нејасно схватање о томе шта државни неуспех значи. . Заиста, један од главних доприноса теорији 'неуспеле државе' јесте „празан оквир”, развијен од стране Кола(2010). Овај оквир гради се на његовој претходној (2008) критици 'неуспеле државе', као концепт коришћен као свеобухватни појам са различитим проблемима и као основ и објашњење за универзалне прописе у политици. . Он раздваја концепт 'неуспеле државе' фокусирајући се на три празнине које држава није у стању да обезбеди када је у процесу неуспеха: капацитет, када државне институције нису способне да ефикасно обезбеде основна добра и услуге својим грађанима; безбедност, када држава није у стању да обезбеди сигурност својим грађанима у случају претње наоружаних група; и легитимитет, 'када значајан део политичких елита и друштва одбацује правила која регулишу моћ и акумулацију, као и дистрибуцију богатства. Изгледа да је „празан оквир” кориснији од других дефиниција. Уместо покушаја одређивања степена неуспеха државе, празан оквир обезбеђује тродимензионално поље корисно за анализу интеракције између владе и друштва на више аналитички начин. Кол наводи да није нужно да државе које се суочавају са изазовима у оквиру ових празнина треба идентификовати као неуспеле државе, уместо тога, представља идеју празнине као алтернативу концепту неуспеха државе. Мада Кол признаје да концепт празнине сам по себи има ограничења, пошто се државе суочавају са најмање два изазова, његов концептуални предлог представља користан начин за прецизнију идентификацију изазова у оквиру друштва и прописа у политици који ће вероватно бити ефикаснији за спољне и међународне актере који ће их извршити.
Даља критика начина на који је концепт 'неуспеле државе' схваћен и операционализован доноси напредак у истраживању Мортена Боаса и Кејтлин М. Џенингс, који су, истражујући пет студија случаја - Авганистан, Сомалија, Либерија, Судан и Нигер, тврдили да је употреба епитета 'неуспела држава' у суштини политичка и заснована, пре свега, на западним перцепцијама безбедности и интереса запада. Даље наводе да су западни творци политике приписали 'неуспех' оним државама у којима се сматра да су укидање и информализација државе претња западним интересима. Осим тога, ово указује на лицемеран приступ у име западних твораца политике, због чињенице да ће карактеристике које би означиле неке државе као неуспеле бити прихваћене у другим државама, где су ове карактеристике у складу са западним интересима. Заправо, ова карактеристика функционисања државе није само прихваћена, већ и у одређеној мери олакшана, јер ствара погодно окружење за пословни и међународни капитал. Ови случајеви нису означени као 'неуспеле државе'.
Значајан допринос на пољу неуспелих држава дао је Џ. Голдстон у свом делу „Пут до неуспеха држава”. Он дефинише неуспелу државу као ону која је изгубила ефикасност и легитимност. Ефикасност подразумева способност извршавања државних функција као што су пружање сигурности или наплаћивање пореза. Легитимитет подразумева подршку значајних друштвених група. Држава која одржава један од ова два аспекта није пропала као таква; међутим, у великој је опасности од неуспеха, ако се ништа не уради. Он наводи пет путева до неуспеха државе:
Ескалација конфликата јавних група (етичких или верских). Примери: Сирија, Сомалија, Мјанмар, Нигерија, Ирак, Јемен, Турска, Демократска република Конго, Централноафричка република, Руанда, Либерија, Југославија, Либан, Пакистан, Авганистан, Судан, Јужни Судан Државе предације (корупција или барикада средстава на рачун других група). Примери: Руска Федерација, Никарагва, Венецуела, Бразил, Филипини, Судан, Јужни Судан, Еритреја, Зимбабве, Јужна Африка, Северна Кореја, Саудијска Арабија Регионална или герилска побуна. Примери: Либија, Сирија, Ирак, Пакистан, Авганистан, Јемен, Турска, Конго, Колумбија, Вијетнам Демократски колапс (што води до грађанског рата или преврата). Примери: Нигерија, Мадагаскар, Непал Сукцесија или реформа кризе у ауторитарним државама.
Примери: Индонезија под Сухартом, Иран под Шахом, Совјетски Савез под Горбачовим Иако Голдстон наводи путеве до неуспеха државе, брзо упозорава на поједностављивање проблема. Често обнова легитимитета или ефективности подразумева компромис са другим аспектом државе. Пошто овим државама недостаје један од стубова стабилности, опасно је покренути такав компромис, јер је потребно време да се поново изгради поверење становништва. Иако су бројни научници деценијама проучавали неуспех државе остаје споран концепт осетљив на политички, идеолошки и економски програм рада.
Мерење Методе мерења неуспеха држава су уопштено подељени на квантитативни и квалитативни приступ.
мини|Рањиве државе према "Индексу рањивих држава 2015."
Квантитавни приступ Квантитативно мерење неуспеха држава значи креирање индекса и рангирања, подвлачећи одређене индикаторе. Да се измери неуспех држава „Индекс рањивих држава” (ИРД), претходно назван „индекс неуспелих држава”, „индекс рањивости” (ИР) и „индекс рањивости држава” (ИРД) су нарочито важни. Међутим бројни други индекси се користе да опишу слабости државе, често се фокусирајући на степен развоја државе. Примери су: Индекс слободне куће (FHI), Индекс друштвеног развоја (HDI) ili Индикатори управљања Светском банком. Додатно регионална процена може дати конкретне детаље о између осталог, нивоу демократије као што је Извештај о демократском развоју у Латинској Америци(Informe de desarrollo democrático de América Latina).see: Konrad-Adenauer-Foundation & Polilat 2013, see Report for Latin America. Ипак Индекс рањивих држава изазвао је упоредиво много више пажње од своје прве објаве 2005. припремљен од магазина Спољна политика, рангирање испитује 178 земаља заснованом на аналитичком истраживању Алат система процене конфликта (КАСТ) фонда за мир.Fund for Peace (FFP), 'The Methodology Behind the Index',
ФСИ објавио је свој 11. годишњи извештај 2015, припремљен од стране фонда за мир и објављеног од стране часописа Спољна политика. Индекс сврстава државе у 4 категорије, са варијацијама у свакој категорији. Алармантна категорија обележена је тамно црвеном, упозоравајућа наранџастом, стабилна жутом, а одржива зеленом бојом.
Укупни збир ФСИ сачињен је од 120, а у 2015. било је 178 држава које су чиниле рангирање. ФСИ је најпре рангирао 75 држава у 2005. ФСИ користи 2 критеријума према којима се квалификује држава како би била укључена на листи: најпре, држава мора бити, држава чланица УН, а затим мора постојати значајан узорак садржаја и података доступних за ту земљу како би се обезбедила смислена анализа. Постоје три врсте груписања: социјална, економска и политичка са укупно 12 индикатора.
Социјални индикатори: Демографски притисци Избеглице или интерно расељена лица Жалба у групи Људски лет и одлив мозгова
Економски индикатори: Неуједначени економски развој Сиромаштво и економски пад
Политички и војни индикатори: Државни легитимитет Јавне службе Људска права и владавина права Сигурносни апарати Факторизоване елите Спољна интервенција
Индикатори се обрачунавају на 10, све до 120. Међутим, да би се дошло до 120, индикатори се заокружују до најближег децималног места. У индексу за 2015. годину, Јужни Судан је рангиран бројем један, Сомалија бројем два, а Централна Афричка Република бројем три. Финска је тренутно најстабилнија одржива земља на листи.