Мукополисахаридозе скраћено МПС је група ретких наследних метаболичких болести које карактерише накупљање различитих продуката у ткивима због недостатка лизосомских ензима који учествују у разградњи гликозаминогликана (ГАГ). Због поремећене разградње гликозаминогликани се таложе у лизозомима, у којима доводе до поремећене функције ћелија, ткива и органа. У литератури је описано 11 типова и подтипова мукополисахаридоза, који се међусобно разликују у односу на ензим чија је функција неадекватна.
Симптоми мукополисахаридоза најчешће се манифестују у детињству, али не тако често приписују се другим болестима, због недовољних знања о овим ретким болестима и кашњења са дијагнозама, што може имати озбиљне последице по здравље пацијената и дужину њиховог живота. Како је данас, значајно унапређена дијагностичка техника, омогућено је брже одређивање ензимске активности и постављање ране дијагнозе, што болесницима од мукополисахаридозом омогућава квалитетнији и дужи живот.
Клинички, болест може варирати од благих телесних промена праћених нормалним интелектуалним развојем и нормалним животним веком до тешких оштећења многих органа и система и скраћеним животним веком.
Не постоји одговарајући лек, али за одређене типове мукополисахаридоза постоји ензимска заменска терапија која је за сада доступна за МПС тип 1, МПС тип 2 и МПС тип 6. Како ензим не пролазе крвно-мождану баријеру, ензимска терапија у лечењу нема дејство на централни нервни систем. Описани су почетни резултати лечења матичним ћелијама и лечења редукцијом супстрата, али то захтева даља истраживања и бројне студије. Епидемиологија Фреквенција Преваленце мукополисахаридоза су следеће: мукополисахаридоза тип I H, 1-2 случајева на 100.000 становника; мукополисахаридоза типа I S, 1 случај на 250.000 становника; мукополисахаридоза типа II, 1 случај на 100.000 становника; мукополисахаридоза тип III, 1 случај на 25.000-75.000 становника; мукополисахаридоза типа IV, 1 случај на 40.000-200.000 становника. Преваленције мукополисахаридозе типа VI, VII и IX / С нису познате, али преваленца мукополисахаридозе тип IX / С приближава се типу мукополисахаридозе I-S.
Према америчким националним институтима за здравље, и студије из Канади процењено је да се 1 од 100.000 беба рођа са Хурлеровим синдромом.
Процена за Hurler-Scheie синдрома је 1 у 115.000, а код Scheie синдрома је 1 на 500.000.
Извршена епидемиолошка студија мукополисахаридоза у западној Аустралији која је користила више извора утврдила је следећу процене стопа инциденце за период 1969-1996. годину: отприлике 1 случај код 107.000 живорођених са мукополисахаридозом типа I-H (Хурлеровфенотип); 1 случај код 320.000 живорођених (1 у 165.000 мушких живорођених) за мукополисахаридозу тип II (Хунтеров синдром); 1 случај у 58.000 за мукополисахаридозу тип III (Санфилипов синдром); 1 случај у 640.000 за мукополисахаридозу тип IV-A (Morquio синдром тип A); и 1 случај у 320.000 за мукополисахаридозу тип VI (Maroteaux-Lamy syndrome). Укупна инциденца код свих врста мукополисахаридозе је била приближно 1 случај код 29.000 живорођених.
Murphy са сарадницима вршио је процену инциденције (2001—2006) и преваленције (према попису из 2002. године) мукополисахаридозе типа I у Републици Ирској користећи популационе податке. Инциденца за овај период је била 1 случај у 26.206 рођених, са учесталошћу од 1 случај у 81 рођених. Напомињемо да су 19 (73%) пацијената од 26 са Хурлеровим синдромом били Ирски путници. Међу Ирским путницима, инциденција је била 1 случај код 371 особа, са носиоцем учесталости од 1 случаја код 10 особа. Ово је највећа забележена инциденција широм света.
Према студији о учесталости за период од 1975. до 2004. године у Шведској и Данској, од 1979. до 2004. и Норвешкој, инциденца свих мукополисахаридоза била је 1,75 случајева у Шведској, 3,08 случајева у Норвешкој и 1,77 случајева у Данској на 100 000 новорођенчади, са инциденцом МПС типа I у све три земље, која је била: 0,67, 1,85 и 0,54 случајева на 100. 000 новорођенчади, за мукополисахаридозу тип II, учесталост је била 0,27, 0,13 и 0,27 случајева. Код пацијената са другим типовима мукополисахаридозе, инциденца се значајно разликовала. Преваленца свих поремећаја мукополисахаридозе била је 4,24, 7,06 и 6,03 случаја на милион становника у Шведској, Норвешкој и Данској.. Тренутно нема познатих случајева Scheie синдрома у Шведској, али постоји неколико особа са овом формом МПС у Норвешкој и Данској. Међутим можда има особа у Шведској са овим синдромом који нису прецизно дијагностиковани.
Етиопатогенеза Мукополисахаридозе су група наследних метаболичких болести узрокованих одсуством или нефунмкицоналним деловањем одређених ензима потребних за разградњу молекула званих гликозаминогликани - дугих ланаца угљених хидрата у свакој од наших ћелија који помажу у изградњи кости, хрскавице, тетива, рожњаче, коже и везивно ткиво. Гликозаминогликани (раније названи мукополисахариди) такође се налазе у течности која „подмазује” наше зглобове.
Особе са мукополисахаридозом или не производе довољно једног од 11 ензима потребних да разградњу наведених шећерних ланаца у протеине и једноставније молекуле или производе ензиме који не функционишу исправно.
Током времена, продукти неразграђшених гликозаминогликани се сакупљају у ћелијама, крви и везивним ткивима, што резултује сталним, прогресивним оштећењем ћелија, и променом: изгледа појединца, физичке способности, функционисања органа и органских система, когнитивног развоја — у већини случајева.
Генетика Процењује се да ће нпр. само у САД рађа 1 од 25.000 беба са неки обликом мукополисахаридоза. National Institute of Neurological Disorders and Stroke 15. 11. 2017. Већина мукополисахаридоза су аутозомни рецесивни поремећаји, што значи да су погођене само особе које наслеђују дефектни ген од оба родитеља. (Изузетак је МПС тип II, или Хантеров синдром, у којем само мајка преноси сину дефектни ген)
Када обоје у пару имају дефектни ген, свака трудноћа носи са собом једну четврту могућности да ће дете дете оболети од мукополисахаридоз. При томе треба имати у виду да родитељи, браћа и сестре оболелог детета не морају имати никакав знак поремећаја. Неограничени број браће и родитељи детета са једним од мукополисахаридозе који у себи носе рецесивни ген, исти могу преносити на своју децу. Фактори ризика Уопштено, следећи фактори могу повећати шансу за настанак или генско преношење болести: Породична историја генетске болести. Родитељи који су уско повезани или су део различитог етничког или географског круга. Родитељи који не показују симптоме болести, али у себи носе ген болести. Мукополисахаридозе су класификоване као болести лизозомског складиштења, јер се код овог поремећаја уместо да се велики број молекула нормално разграђује или деградира у мање делове у интрацелуларним јединицама названим лизозомима, они гомилају у штетним количинама у ћелијама и ткивима тела, посебно у лизозомима.
Типови мукополисахаридоза До данас је познато да једанаест различитих лизозомских ензимских аномалија узрокује 7 различитих и признатих фенотипова и неколико подтипова МПС, који су приказани на овој табели: + Главни типови мукополисахаридозаMarks, Dawn B.; Swanson, Todd; Sandra I Kim; Marc Glucksman (2007) Biochemistry and molecular biology. Wolters Kluwer Health/Lippincott Williams & Wilkins, Philadelphia. Tип Назив Дефицијенција ензима Производ акумулације Знаци и симптоми МПС I Хурлеров синдромHurler-Scheie синдромScheie синдром Алфа-L-индуронидаза хепаран сулфат дерматин сулфат Ментална ретардација Микронација Макроглосија Дегенерација ретине Корнеална замућеност Кардиомиопатија МПС II Хантеров синдром Индуронат сулфатаза хепаран сулфат дерматин сулфат Ментална ретардација (симптоми слични Харлеровом синдрому, само блажи) МПС III Санфилипов синдром A Хепаран N-сулфатаза дерматин сулфат Кашњење у развоју Тешка хиперактивност Моторна дисфункција Смрт у другој деценији живота Санфилипов синдром B Алфа-N-ацетилглукозаминидаза хепаран сулфат Санфилипов синдром C Ацетил CoA: алфа-глукозаминид ацетилтранфераза хепаран сулфат МПС IV Morqui синдром N-ацетилгалактозамин-6-сулфатаза кератин сулфат 6-хондроитин сулфат Тешка скелетна дисплазија Низак раст Моторна дисфункција МПС VI Maroteaux-Lamy синдром N-ацетилгалактозамин-4-сулфатаза дерматин сулфат Тешка скелетна дисплазија Низак раст Моторна дисфункција Кифоза Срчани поремећаји МПС VII Sly синдром Бета глукуронидаза хепаран сулфат дерматин сулфат 4,6-хондроитин сулфат Хепатомегалија Скелетна дисплазија Низак раст Корнеална замућеност Кашњење у развоју MPS тип I H Мукополисахаридозе тип I H (скраћено MPS тип I H) позната и као — Хурлеров синдром, Hurler-Scheie синдром, Scheie синдром је тежак облик мукополисахаридозе тип I болести из група наследних поремећаја узрокованих недостатком специфичних лизозомских ензима укључених у деградацију гликозаминогликанa (скраћено GAGs ) или мукополисахарида. Акумулација делимично деградираних продуката ГАГ-а изазива сметње у ћелији, ткиву и нарушава функције појединих органа.
Недостатак алфа-Л-идуронидазе може довести до широког спектра фенотипског ангажовања са три главна призната клиничка субјекта: Хурлеров синдром (MПС тип I H; 607014), Hurler-Scheie синдром (МПС I H-S; 607015), и Scheie синдром (MPS тип I S). Хурлеров и Scheie синдром представљају два различита фенотипа МПС тип I синдрома — на тежем (МПС I H) и лакшем (МПС тип I S) крају клиничког спектра, док је Hurler-Scheie синдром (MPS тип I S-H) трећи или интермедијерни облик у фенотипској експресији., 1972.
МПС тип II — Хантеров синдром МПС II, Хунтеров синдром, је узрокован недостатком ензима идуронат сулфатазе. Иако је првобитно био подељен у две групе на основу тежине симптома, МПС II се сада сматра континуираним спектром болести, и једином од мукополисахаридоза у којој само мајка може пренети дефектни ген на сина. Инциденца МПС II синдрома је процењена на 1 случај на 100.000 до 150.000 живорођене мушке деце. Тежи облик Деца са тежим облицима МПС II имају многе истоветне клиничке карактеристике као оне код тешког облика МПС I, али са нешто блажим симптомима. Почетак болести је обично између 2 и 4. године. Назадовање детета у развоју се обично примећује између 18 и 36 месеци, након чега следи прогресиван губитак вештина. Остале клиничке карактеристике укључују: грубе особине лица, неправилности скелета, опструктивне промене у дисајним путевима и респираторне компликације, низак раст, чврстоћу (контарктуру) у зглобовима, дегенерацију мрежњаче (али без њеног облагања), комуницирајући хидроцефалус, хронични пролив (дијареју), увећану јетру и слезину, и прогресиван губитак слуха. Беличасте кожне лезије могу се наћи на горњим партијама руку и ногу и на леђима. Смрт код ове болести настаје због опструкције горњих дисајних путева или кардиоваскуларне инсуфицијенције и обично се јавља до 15 године живота. Лакши облик Физичке карактеристике деце са лакшим облицима Хантеровог синдром су мање очигледне а напредак болести је далеко спорији. Дијагноза се често поставља у другој деценији живота. Интелект и друштвени развој нису погођени, а оштећења скелета могу бити мање озбиљни. Може се јавити синдром карпалног тунела на шакама и контрактура зглобов које могу ограничити кретање и раста, па је висина детета нешто мања од нормалне. Остали клинички симптоми укључују: губитак слуха, слабу периферну видљивост, пролив апнеју у току сна. Иако респираторне и срчане компликације могу допринети превременој смрти, у начелу особе са лакшим обликом МПС II — Хантеровог синдрома могу да доживе до 50 година или дуже.
МПС тип III — Санфилипов синдром