Јон Креанга, такође познат као Ника ал Луи Штефан а Петреи, Јон Торкалау и Јоан Штефанеску (; Хумулешти, 1. март 1837. или 1839 — Јаши, 31. децембар 1889), био је познати румунски књижевник, приповедач и наставник. Главна фигура и класик румунске књижевности 19. века, најпознатији је по свом аутобиографском делу Сећања из детињства (Amintiri din copilărie), по својим романима, кратким причама и бајкама, као и по бројним анегдотама. Креангин главни допринос фантастици и књижевности за децу укључује наративе структуиране око епонимних протагониста (Харап Алб, Иван Турбинка, Данила Препелеац, Стан Пацитул), као и бајке које су задужиле конвенционалне форме (Прича о свињи, Коза и њено троје деце, Мајка са три снахе, Ћерка старца и ћерка старице). Виђени као ремек-дела румунског језика и локалног хумора, његови радови заузимају средишње место између колекције фолклорних извора и оригиналног доприноса књижевном реализму руралне инспирације. Оне су пропраћене низом доприноса еротској књижевности, познатој под називом „корозиви”.
Рашчињени румунски православни свештеник са неконвенционалним стилом живота, Креанга је имао рани утицај као иновативни едукатор и аутор уџбеника, док се у кратком периоду бавио националистичком политиком, када је радио са Слободном и независном фракцијом. Његов књижевни првенац дошао је релативно касно, приближно пратећи његово блиско пријатељство са Михајем Еминескуом, националним румунским песником, и њиховом заједничком припадношћу утицајном конзервативном књижевном друштву Junimea (Жуњима). Иако су га многе колеге посматрале са резервом, а првенствено цењен због својих бележења усмене традиције, Кренге је помогао у пропагирању културних смерница групе у приступачном облику. Каснији критичари, међу којима су и писци попут Еминескуа, Јона Луке Карађалеа и Јоана Славичија, често су га описивали као једног од најистакнутијих представника јунимистичке књижевности.
Јон Креaнгa је постхумно добио неколико признања и комеморација од бројних институција, што у Румунији, тако и у суседној Молдавији. То укључује и кућу Бојдеука у Јашију, која је 1918. године отворена као прва меморијална кућа у Румунији. Његов директни потомак био је Хорија Креaнгa, један од водећих румунских архитекти у међуратном периоду.
Биографија мини|Споменик посвећен писцу Јону Кренгеу Позадина и породица Јон Креанга је рођен у Хумулештију у Кнежевини Молдавији, у некадашњем селу које је до данас спојено и представља саставни део општине Таргу Њамц. Рођен је као син православног трговца Штефана син Петра Чиуботариула и његове жене Смаранде.Vianu, Vol. II, p. 206–207 Његово место рођења, на граници са шумовитим подручјима, налазило се у источном подножју Карпата и представљало је део тадашње Кнежевине Молдавије. Становништво околног региона сачувало је архаичан начин живота, којим су доминирали пастирско сточарство, производња текстила и слична занимања, а познато је по очувању старих облика локалног фолклора. Још једна карактеристика ове области, која је оставила утисак на породичну историју Креанге, била је везана за трансхуматску праксу и везама између етничких румунских заједница са обе стране планина, у Молдавији и Трансилванији: са његове мајчинске стране, писац потиче од сељака из Марамуреша,. See also Vianu, Vol. II, p. 206 док, према историчару Георгеу Калинескуу, порекло његовог оца може бити даље на југозападу, у Трансилванији.
Породица је достигла значајну позицију у својој заједници: Штефан син Петар је остваривао стални приход од своје путујуће трговине вуном, док је његова супруга била потомак Креанге из Пипирига, породице вођа заједнице. Чланови потоње породице укључују молдавског митрополита Јакоба Стаматија, као и Смарандиног оца, Ворника Давида, и њеног ујака Киубука Клопотарула, монаха у манастиру Њамц. Поносна на ову традицију, она је инсистирала на томе да њен син настави каријеру у цркви.Vianu, Vol. II, p. 206–207
Датум рођења није тачно прецизиран. Према сопственом сећању писца, он је рођен 1. марта 1837. године — што је био датум који је још од тада оспораван. У другим изјавама, Креанга помиње датуме 2. март 1837. или непознати датум 1836. године. Тачност других извештаја подједнако је непоуздана: општински регистри из тог периода, као и књига из Хумулештија које је објавио Ђ. Унгуреану, дају као датум 10. јун 1839. године и помињу још једно дете истог имена које су његови родитељи добили 4. фебруара 1842. године (што је вероватнији датум рођења Кренгеовог млађег брата Захеија). Непрецизност дотиче и друге аспекте његовог породичног живота: уочивши непоклапања у подацима, Калинеску је одлучио да није могуће знати да ли су родитељи писца били у браку (и ако јесу, да ли им је то био први брак), нити колико су деце имали заједно. Према неким изворима, Кренге је имао седам браће и сестара: Захеија, Марију, Екатерину, Илијану, Теодора, Васила и Петра. Захеи, Марија и Илијана умрле су 1919. године, а остали у детињству. У време када породична имена нису била законски обавезна и када су људи били познати првенствено по разним надимцима и патронимима, дечак је у заједници био познат као Ника, хипокоризам формиран од имена Јон, или формалније као Ника ал луи Штефан а Петреи („Ника од Штефана од Петра”, повремено и као Ник-а луи Штефан а Петреи).Vianu, Vol. II, p. 206
Детињство, младост и рукоположење мини|Кућа у Хумулештију (Casa din Humulești), слика Аурела Баешуа Након идиличног периода, који је описан у првом делу његових Сећања из детињства (Amintiri din copilărie), Јон Креанга је послат у основну школу, институцију која је у то време била у служби власти православне цркве, где је постао познат по свом бунтовном ставу и по својим изостајањима. Међу његовим колегама била је и ученица Смарандица (касније позната и као Смарадна Посеа), према којој је касније развио приврженост која је трајала и током његовог одраслог доба, деценијама током којих се њих двоје нису никад видели. Luminița Marcu, , in România Literară, Nr. 21/2000 Креанга је био подучаван читању и писању на ћирилици помоћу техника вршњачког подучавања, пре него што је учитељ који их је надгледао, Василе а Илиоаиеи, био врбован и регрутован од стране молдавске војске негде пре 1848. године. Након што је још један учитељ, кога Сећања приказују као пијанца, умро од колере крајем 1848. године, Давид Креанга је повукао свог унука из локалне школе и одвео га у сличну установу у Броштенију, предајући га на бригу средовечној жени Иринуки. Креанга је провео неколико месеци у кући Иринуке у удаљеном подручју поред реке Бистрице, пре него што је близина коза довела до тога да се он разболи од шуге, те је убрзо отишао у Пипириг, где се излечио екстрактом брезе, народним леком који је направила његова бака Настасија.
Након повратка у школу крајем 1849. и почетком 1850. године, Креангу је из исте извукао његов отац који је имао финансијских проблема, те је писац наредни период провео упредајући вуну, те је због тога касније добио радни надимак Преља (Torcălău). Четири године касније, он се вратио у трећи разред, када је послат у јавну школу у Таргу Њамцу, новоосновану институцију коју је отворио принц Григоре Алекандреску Гика као део реформе Органских регуламената. Као колега будућег филозофа Василеа Конте и у класи свештеника и теолога Исаије „Попа Духу” Теодорескуа, Креанга је 1854. године био послат на семинар у Фалтиченију.Vianu, Vol. II, p. 207 Након што се регистровао као Јоан Штефанеску (варијанта његовог имена и презимена која се базира на патрониму), адолесцентски студент је на крају усвојио мајчино презиме Креанга. Према Калинескуу, ово је учинио из „естетских разлога” (с обзиром да је његово ново име дословно значило „грана”, „звучи добро”) или због могућих открића да Штефан није био његов прави отац. Дан Градинару, истраживач Кренгеовог рада, сматра да је писац имао посебну наклоност према облику имена Јоан, која су чешће коришћена у научним круговима, уместо варијанте Јон, коју су његови биографи користили.
Након што је, према његовој властитој тврдњи, сведочио равнодушности и земаљским бригама својих колега, Креанга је признао да га је брига за образовање, подвргавајући се култури опијања, исмејавању својих колега, па чак и крађи у локалним продавницама, док је у то време имао аферу са ћерком локалног свештеника. Према његовој властитој изјави, он је био љубавник кога је, још у раној младости, ухватила и омирисала катринца (сукња румунске традиционалне ношње). Gabriela Ursachi, , in România Literară, Nr. 50/2004 Током августа 1855. године, околности су га поново присилиле да промени школу: суочен са затварањем школе Фалтичени, Креанга је прешао у Централно богословље у манастиру Соколи, у главном граду Молдавије, Јашију.Vianu, Vol. II, p. 207 Смрт његовог оца 1858. године оставила га је без средстава, те је тражио да буде директно рукоположен, али, како није имао довољно година, уместо тога му је уручена потврда која потврђује његово похађање школе. Убрзо након тога се, након кратког удварања, оженио петнаестогодишњу Илеану, ћерку свештеника Јоана Григориуа из цркве четрдесет светаца у Јашију, где је вероватно учио за наставника. Церемонија венчања одржала се августа 1859. године, неколико месеци након уједињења Молдавије и Влашке, изазваног избором Александруа Јоана Кузе за домнитора. Како је био запослен као кантор у цркви свог таста, Креанга је убрзо био рукоположен у децембру те године, а додељен му је положај ђакона у цркви Светог Тројства, те се, маја 1860. године, вратио у црвку четрдесет светаца.
Односи између Креанге и Григориуа били су изузетно напети. Само неколико недеља након венчања, младожења, који се венчао вероватно само зато да би наследио Григориуа, Z. Ornea, , in Dilema Veche, Vol. V, Nr. 26, January 2008 послао је жалбу митрополиту Софронију Миклескуу, осудивши свог таста као убицу, тврдећи да га је злостављао и да га је преварио у вези са жениним миразом, захтевајући да му се дозволи да се разведе. Одговор на његов захтев био је супротан од његових жеља: Дикастерије, врховни црквени суд, наредио му је да иде у изолацију, дозвољавајући му да оде слободан само ако се помири са Григориуом.
Учитељски почеци и сукоб са православном црквом мини|200п|Јон Креанга као ђакон Године 1860, Креанга је започео студије на Теолошком факултету, делу новооснованог Универзитета у Јашију, и, децембра исте године, добио је сина Константина. Његов живот још увек није био стабилан, и он је одлучио да се исели из Григориуове парохије и оде у цркву Барбои, пре него што је престао да добија надокнаду за свој посао ђакона и пре него што су његове ствари избачене из привременог смештаја 1864. године. Размишљао је о напуштању града, па чак је и званично затражио нови задатак у удаљенијем Билгород-Дњистровском. Од јануара 1864. године, када је Теолошки факултет у Јашију затворен, он је похађао редовну школу у манастиру Три јерарха у Јашију (Trisfetite or Trei Sfetite), где се по први пут сусрео са младом културном фигуром Титуом Мајорескуом, који је у то време био учитељ и супервизор. Креанга је јуна 1865. године дипломирао као први у својој класи., p. 233–234, 235. See also Vianu, Vol. II, p. 32, 207 Огорчен властитим искуством са образовним системом, Креанга је постао ентузијастични промотер Мајурескуових идеја о реформи образовања и модернизацији, а посебно нових метода подучавања читања и писања. Током и након завршетка нормалне школе, била му је додељена позиција учитеља у манастиру Три јерарха.Vianu, Vol. II, p. 207 Док је био тамо, Креанга је стекао репутацију захтевног наставника (посебно по његовим пратећим извештајима у којима је своје студенте карактеризовао као „идиоте”, „дрске” или „завидне”). Извештаји из тог периода наводе да је он користио телесно кажњавање у дисциплиновању својих ученика, па чак и премашивао стандарде насиља који су били прихватљиви у то време.