мини|Лезбијски пар са својом децом

Истополно родитељство је родитељство деце од стране истополних парова које углавном чине хомосексуалне или бисексуалне особе, које су често у грађанским партнерствима, животним партнерствима, грађанским унијама или истополним браковима.

Противници истополног родитељства тврде да оно има негативан утицај на децу. Међутим, научна истраживања доследно показују да су лезбијски и геј родитељи једнако способни и подобни као и хетеросексуални родитељи, те да су деца коју одгајају истополни родитељи једнако психолошки здрава и добро прилагођена као и она коју одгајају хетеросексуални родитељи. Главна струковна удружења лекара, психолога, психијатара, психоаналитичара, педијатара, терапеута и социјалних радника нису идентификовала веродостојна емпиријска истраживања која би сугерисала супротно.

Облици мини|Геј пар са својом децом на Паради поноса у Сан Франциску 2008. године 200px|десно|мини|„Ема” (Emma), епизода пропагандног филмског серијала Позив (The Calling) из 2021. године, коју је објавила Војска Сједињених Држава. Кратки филм приказује војникињу која препричава своје детињство током којег су је одгајале мајке лезбијке, а који је био широко критикован од стране конзервативних политичких и медијских личности. ЛГБТ особе могу постати родитељи путем различитих средстава, укључујући тренутне или бивше везе, кородитељство, усвајање, хранитељство, донаторску инсеминацију, реципрочну вантелесну оплодњу (IVF) и сурогат мајчинство.Berkowitz, D & Marsiglio, W 69 (May 2007): 366–381 Геј мушкарац, лезбијка или трансродна особа која транзитира касније у животу могу имати децу у оквиру везе са особом супротног пола, као што је брак мешовите оријентације, из различитих разлога.

Нека деца не знају да имају ЛГБТ родитеља; питања аутовања варирају и неки родитељи можда никада не открију својој деци да се идентификују као ЛГБТ. Сходно томе, начин на који деца реагују на аутовање својих ЛГБТ родитеља има мало везе са њиховом сексуалном оријентацијом или родном идентификацијом, већ више са тим како било који од родитеља реагује на чин аутовања; тј. да ли долази до раскида партнерства или родитељи одржавају здраву, отворену и комуникативну везу након аутовања или током транзиције у случају транс родитеља.

Многе лезбијке, геј мушкарци, бисексуалне и трансродне особе су родитељи. У попису становништва САД из 2000. године, на пример, 33 процента домаћинстава женских истополних парова и 22 процента домаћинстава мушких истополних парова пријавило је најмање једно дете млађе од 18 година које живи у кући.. Америчко психолошко удружење, July 28 & 30, 2004.  Retrieved on 04-06-2007. Према проценама из 2005. године, око 270.313 деце у Сједињеним Државама живи у домаћинствима која воде истополни парови.

Усвајање

десно|мини|450px|Правни статус усвајања од стране истополних парова широм света: Заједничко усвајање од стране истополних парова легално је у 35 земаља и на неким субнационалним територијама. Неке од држава укључују Аргентину, Бразил, Колумбију, Шведску и Сједињене Државе. Такође, неке субнационалне територије укључују Кајманска острва, Мексико Сити и Пуеблу. Штавише, две земље (Естонија и Сан Марино) и једна субнационална јурисдикција или зависна територија (Хонгконг) су легализовале или дозволиле неки облик усвајања пасторчади (детета партнера). Усвајање пасторчади дефинише се као партнер који усваја дете свог партнера. Међутим, усвајање пасторчади није легално нити признато у неким земљама, укључујући Италију.

Институционални хетеросексизам (дефинисан као неједнаки и неправични ставови и поступци унутар институционалног одлучивања и процесуирања – школе, болнице, итд.) може се приметити у политикама усвајања у многим деловима света: неке земље или државе изричито забрањују усвајање отворено квир појединцима, укључујући лезбијке, геј мушкарце или бисексуалне особе. Друге јурисдикције доносе одлуке о томе да ли ЛГБТ особе могу да усвајају на основу појединачних случајева, уз велику варијабилност између агенција у зависности од фокуса агенције (деца са посебним потребама, бебе, итд.), верске припадности агенције ако постоји, и расположења локалних надзорника и социјалних радника.

Такође постоје правне препреке за међународна усвајања, јер тренутно ниједна земља која је активно укључена у међународно усвајање (нпр. Кина, Гватемала) не дозвољава усвајање отворено идентификованим лезбијкама и геј мушкарцима. Бисексуалне, трансродне и транссексуалне особе обично нису изричито именоване, али се претпоставља да су укључене у ове забране.

Значајно је да су права на ЛГБТ усвајање препуштена судском одлучивању. Противници ЛГБТ усвајања тврде да ЛГБТ појединци нису спремни да одгајају децу и да имају негативне ефекте на васпитање и развој деце. Постоје препреке присутне међу ЛГБТ породицама у процесу усвајања, укључујући дискриминацију од стране агенција у свакој фази, стигму од стране социјалних радника, биолошких родитеља, судија и адвоката, као и других чланова биолошке породице. Значајно је да је усвајање генерално први избор за формирање породице код ЛГБТ појединаца, а последње уточиште за хетеросексуалне појединце. Такође, истраживања потврђују да су ЛГБТ родитељи једнако способни за родитељство као и хетеросексуални родитељи и да су у стању да одгајају физички и емоционално здраву и добро прилагођену децу. Постоји велики друштвени притисак повезан са квир усвојитељским родитељством, укључујући уклапање у хетеронормативне родне улоге, што даље промовишу и подстичу агенције за усвајање, посебно у Сједињеним Државама. Квир особе су приморане да крију или умањују своју сексуалну оријентацију како би се уклопиле у ове родне норме и појавиле као „подобнији” и „легитимнији” кандидати за усвајање. Могао би постојати обострано користан однос између агенција за усвајање и ЛГБТ+ појединаца када би се уклонила стигма, а тиме и смањио главни стресор код ЛГБТ појединаца током овог анксиозног периода. Ипак, истраживања подржавају став да „ЛГБТ особе треба сматрати веома вредним ресурсом система дечје заштите и агенција за усвајање”. Стога је усвајање сложен систем.

Пресуде

Године 1968, Бил Џоунс из Калифорније постао је један од првих геј мушкараца који је усвојио дете. Касније је учествовао у покрету за геј права са Меморијалном црквом Глајд.

Санди Шустер и Мадлен Ајзаксон, које су се упознале у својој пентекосталној цркви, добиле су прву битку за старатељство у корист лезбијског пара у Америци 1978. године.

У јануару 2008. године, Европски суд за људска права пресудио је да се иначе правно квалификован и подобан кандидат не сме искључити из усвајања на основу своје сексуалне оријентације.

Године 2010. суд на Флориди је изјавио да „извештаји и студије показују да нема разлика у родитељству хомосексуалаца или прилагођавању њихове деце”, стога је „Суд задовољан што је питање толико ван спора да би било ирационално тврдити супротно”.

Године 2021, Врховни суд Сједињених Америчких Држава пресудио је у случају Fulton v. City of Philadelphia да је влада Филаделфије у Пенсилванији прекршила права из Првог амандмана католичке агенције за хранитељство одбијањем да обнови уговор са агенцијом осим ако она не пристане да сертификује венчане истополне парове као хранитеље. Суд је пресудио да је одбијање града због политике агенције према истополним паровима прекршило Клаузулу о слободном испољавању вере.

Сурогат мајчинство

Неки ЛГБТ парови одлучују да имају децу путем сурогат мајчинства. Сурогат мајка је особа која носи јајну ћелију оплођену спермом са изричитом намером да бебу преда неком другом на одгајање. И јајну ћелију и сперму могу дати сурогат мајка, донатор или један од намераваних родитеља. Гестацијски носиоци су облик сурогат мајке која носи фетус са којим нема генетску везу. Једна студија сугерише да гестацијски носиоци имају веће стопе успеха од носилаца који користе сопствене ооците.

Неке особе постају сурогат мајке због новца, друге из хуманитарних разлога или због оба разлога. Родитељи који користе услуге сурогат мајчинства могу бити стигматизовани, а процес сурогат мајчинства суочава се са критикама. Journal of Family Strengths: Vol. 17 : Iss. 2, Article 2. Available at: Пријављени су случајеви родитеља који су били обманути о томе колико је њихова сурогат мајка плаћена, што доводи до питања о етици комерцијалног сурогат мајчинства.

Инсеминација

Инсеминација је релативно неинвазивна метода зачећа. За парове где један или оба партнера имају материцу и јајнике и немају проблема са неплодношћу, инсеминација донаторском спермом може бити приступ првог избора за зачеће. Инсеминација је када се партнер са материцом и јајницима оплоди донаторском спермом. Инсеминација се може десити интравагинално код куће, или као процедура попут интраутерине инсеминације (IUI) у медицинској установи.

Донаторска сперма може доћи из банке сперме, од члана породице, пријатеља или познаника. Парови који одлуче да зачну користећи сперму познатог донатора могу бити у обавези да саставе правне уговоре са донатором у којима се наводе родитељске обавезе и права (или недостатак истих) донатора родитеља. У Сједињеним Државама, ово варира од државе до државе. Док неке државе захтевају да донатор изврши донацију путем медицинске установе како би се одрекао родитељских права, друге захтевају само јасан, писани споразум пре зачећа.

Неки људи који производе сперму донирају је из хуманитарних разлога, други због новца или оба разлога. У неким земљама донатор може изабрати да буде анониман (на пример у Шпанији), док у другима идентитет не може бити сакривен (Уједињено Краљевство). Студија о искуству лезбијског родитељства истиче ово за жене у Грчкој, наводећи: „У Грчкој лезбијкама није дозвољен приступ вантелесној оплодњи (IVF), док је самој („сингл”) жени приступ дозвољен из медицинских разлога.”

Парови који зачну користећи донаторску инсеминацију могу искусити препреке у дељењу законског старатељства над својом децом. Историјски гледано, судови су генерално фаворизовали генетског родитеља у односу на негенетског родитеља у случајевима старатељства. Међутим, легализација истополних бракова омогућила је неким државама да примене одредбе о очинству засноване на браку и на истополне лезбијске парове. Према овим одредбама, претпоставља се да оба партнера имају законско родитељство над децом зачетом током брака. Алтернативно, негестацијски родитељ може проћи кроз усвајање детета партнера како би постао законски родитељ детета. Такође, више судова је користило доктрине као што су психолошко родитељство, правично родитељство и de facto родитељство како би небиолошким, неусвајачким родитељима доделили старатељство над њиховом децом.

Реципрочна вантелесна оплодња

Реципрочна вантелесна оплодња (IVF), такође названа ко-IVF или ROPA метода, може омогућити паровима да деле биолошко родитељство. Реципрочна IVF се користи код парова у којима најмање један партнер има јајне ћелије, а други има материцу. У реципрочној IVF, један партнер даје своје јајне ћелије. Овај партнер пролази кроз хормонску стимулацију и праћење, поред вађења ооцита. Гестацијски партнер прима ембрион. Овај партнер такође може проћи кроз хормонски третман и праћење, сонографско праћење и један или више трансфера ембриона.

Парови могу изабрати своју улогу даваоца ооцита или гестацијског родитеља у зависности од бројних фактора, укључујући биолошке разлоге као што је неплодност и личне разлоге као што је жеља за трудноћом.  У неким случајевима, оба партнера могу проћи кроз процес дељења ооцита, након чега се ооцити мешају, оплођују и затим имплантирају. Овај приступ омогућава паровима да имају биолошко дете без знања који је партнер дао генетски допринос. Поред тога, парови могу планирати да покушају зачеће код оба партнера, при чему оба партнера планирају да на крају зачну и изнесу трудноћу. Један специфичан тип зачећа код оба партнера укључује понављање процеса реципрочне IVF два пута, са заменом улога за сваки покушај, тако да сваки партнер има и гестацијску и генетску везу са својом децом.