300px|мини|Синајске планине у којој је основана посебна група духовника — по њој названа синаити Синаити у средњовековној Србији су посебна група духовника, чије име се везује, посредно или непосредно, за Синајску гору, где се Мојсије срео са Богом, која је још из периода Светог Саве успоставила везе православног Истока са српским земљама. Путујући у Свету гору, Свети Сава је у њој градио и даривао манастире, па су се ове духовне везе наставиле и касније, нарочито током владавине кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. Српски монаси одлазили су у Палестину, али је далеко већи број монаха синаита преко Свете горе долазио у Србију.
Синаити који су били ризнице знања, што због читања многобројне литературе, што због личних дела упућених јавности, одиграли су значајну улогу у ширењу не само духовности већ и знања на простор средњовековне Србије.
Српска црква, у знак почасти према овим духовницима и њиховом делу — стилу живота и духом изузетној вери и самопожртвовања, а истовремено скривеног молитвеног живљења, које се дубоко урезао у народно памћење, прославља синаите 19. маја.
Историја Синаита Синајска гора (скраћено Синај) је од давнина била привлачна за пустињаке, као место богојављења и тајанственог сусрета између Бога и Мојсија у купини неопалимој. Још од времена цара Константина у 4. веку, а посебно од времена цара Јустинијана, када је основан чувени манастир на Синају, Синај је постао један од најзначајнијих духовних центара хришћанске васељене.Јован Лествичник Византијска и старо српска књижевност, Београд, 1968.Јован Лествичник Лествице Јована Лествичника (Београд, 1963).Пανηγυρικός τόμος επὶ τη̃ 1400 'αμφιετηρίδι τη̃ς 'Ιερα̃ς Μονη̃ς του̃ Σίνα ε̉ν Αθη̉ναίς 1971, 15-22.
Синајски монаси и пустињаци, који су били у сталној духовној вези са Палестином и њеним духовним центрима, као и са египатском пустињом, пребогатом монашким насеобинама од најранијих времена, временом су стекли посебан углед и постали носиоци синајских духовних предања и искуства, која су личним додиром или преко списа писаних од стране синаитских подвижника била прихваћена и извршила велики утицај како на Истоку тако и на Западу.
Поред Анастасија Синаита и Нила Синаита, Филотеја Синаита и других синајских подвижника и писаца, посебну улогу је одиграо преподобни Јован Лествичник са његовом „Лествицом”,Св. Јован Лествичник - Лествица (Ман. Хиландар) која је веома рано била преведена и на старословенски језик и послужила као најбоља спона словенских земаља са синајским духовним предањима.
Везе Синаита са Србијом 250px|мини|Свети Сава, је био први српски духовник који је духовни утицај Палестине и Синаја пренео у Србију и продужио кроз цео немањићки период Бројни српски рукописи о Србима, посебно они међу старословенским рукописима чуваним на Истоку, који потиче из 14. века, потврђују присуство Срба монаха у Палестини и на Синају. Неки од тих рукописа су донети на Исток са Балканског полуострва, неки су писани на Синају, а неки у Палестини. Има их доста и из 15. века, а јављају се све до 18. века. Све то потврђује непрекидне везе Срба са Палестином и Синајем.Душан Глумац, Српске задужбине у Палестини, Гласник СПЦ 1946, бр. 10, 11, 12, pp. 239.
Везе Срба са Синајем, почињу у време Светог Саве, који је током другог путовања на Исток дао богат прилог за обнову Каломонијског манастира у Зајорданској пустињи, који је служио као одмаралиште за поклонике Синаја.Ср. Стева Димитријевић, Поклоничка (хаџијска) путовања, Београд, 1933, pp. 44;Житије Светог Саве Теодосија Хиландарца, изд. Ђ. Даничић, приредио Ђ. Трифуновић, Београд, 1973, pp. 190-192. Такође Свети Сава је на Синајској гори проводи Свету Четрдесетницу у посту и молитви.Др. Душан Глумац, Српске задужбине у Палестини, Гласник СПЦ 1946, бр. 10, 11, 12, с. 240.Житије Светог Саве од Доментијана, изд. Ђ. Даничића.158М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд,
И након Светог Саве, везе Србије са Синајем и духовни утицај Палестине и Синаја на њу продужили су се кроз цео немањићки период, о чему сведочи и брига краљице Јелене и њених синова Драгутина и Милутина о Синајском манастиру:
Јаке везе Србије са Синајем постојале су и у време цара Душана, а и после његове смрти. Душанову повељу Богородици Синајској потврђује и цар Урош 24. априла 1357. године „под Призреном на Рибници”.Ђорђевић, Српске светиње у Палестини, Скопље,
Везе Србије са Синајем од времена Светог Саве по правилу су ишле преко Палестине. У Палестини је, поред сталног прилива поклоника, постојало неколико српских метоха (метох Св. Ђорђа у Акри и метох Св. Јована Богослова на Сиону у Јерусалиму, које је откупио још Свети Сава за српске монахе и поклонике), да би нешто касније чак и Лавру Светог Саве Освећеног држали у својим рукама монаси српског порекла.Др. Душан Глумац, Српске задужбине у Палестини, Гласник СПЦ 1946, бр. 10, 11, 12, pp. 246-247.
Посебне везе, владале су између манастира Светих Арханђела, задужбине краља Милутина у Палестини, и Синајске Горе. Рукописне књиге српске рецензије из 13. века у Синајском манастиру сведоче о присуству у то време српских монаха на Синају, нпр. псалтир Српске рецензије 13. века из манастира св. Катарине на Синају, у коме је наведена Херувимска песма писана ћирилицом, вероватно записана нешто касније од настанка самог псалтира. Овај ћирилски текст требало је да послужи српским калуђерима који су ту живели или хаџијама, који су посећивали Синај. Повод за сељење монаха из Синаја, Палестине и Бугарске у Србију Непосредни повод за пресељавање монаха, прво из Палестине и са Синаја, били су ратови између мисионарских мемелука и династије Јејубита, који су беснели у Сирији и Палестини половином 14. века, а потом провала Монгола у Сирију Крајем 14. и у 15. века.
Што се тиче повода за досељавање светогорских исихаста и монаха ученика Григорија Синаита из Бугарске у српске крајеве, то је био марички пораз (1371) и несигурност због сталних упада разбојника у пароријске и друге области. После Маричке битке, каже се у житију преподобног Ромила...многи Светогорци и пустињаци, од страха агарјанског, от Светије Гори избегоше.Вл. Розов, Свети Сава и Срби у Светој земљи и на Синају, Мисао, 1928, књ. 28, св. 5 и 6, стр. 336;П. А. Сырку, Монаха Григория Житие преп. Ромила, Памятники древней письмености и искусства, 136 (Санктпетербургь, 1900), стр. 32.
Тешке прилике на југу Србије утицале су да дође и до померања монаха из старих краљевских и царских лаври према заклонитијим местима и повученијим пределима Моравске Србије. Средиште српског монаштва се преноси са Косова и Метохије, Ибра и Рашке, на обале Велике и Западне Мораве, до Саве и Дунава.
Духовно седиште синаита у Србији у 14. веку 250px|мини|У Манастиру Раваница, око 1326. године Григорије Синаит, основао је прво синаитско духовно средиште у Србији Око 1326. године у Србију је дошао Григорије Синаит, који је постао један од утемељивача синаитског начина живота међу монасима, који ће у највећем броју доћи после Маричке битке 1371. Њихово духовно средиште постало је Раваница, око које су саградити своје скитове, мале манастире у којима су живели пустињачким животом. У истом веку таква монашка станишта настала су и око манастира Љубостиње, Мојсиња, Горњака, Пећке патријаршије, Дечана Синаита је највише било у Моравској Србији, од Мораве и Млаве до Дунава и Баната, али их је било и по другим српским крајевима, особито у Метохији, око Призрена, у Балшићкој Зети, па, све до Метеора у Тесалији. Тако, на пример, поред Григорија испосника и преписивача у околини Призрена, о њиховом присуству у области Истока у Метохији сведочи и назив „Синаје”, са рушевинама неколико цркава.Вл. Розов, Синайцы въ Сербии въ. XIV въкъ, стр. 16.В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, стр. 296.
Српски синаити Од Срба монаха који су стално или привремено боравили на Синају и тиме стекли право на назив „синаита”, до данас је остало сачувано мало имена. Међу тим именима је сачувано и неколико имена преписивача синаита словенског (српског) порекла, који су се због свог усамљеничког начина живота, бавили интензивно, не само читањем него и писањем и преписивањем књига.
Народно предање које је забележио М. Ђ. Милићевић, говори о светом броју „седам Синаита”, који су побегли с Истока и станили се сви од источне Мораве до Дунава.М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, књ. II, стр. 787. Њих је било, међутим, много више, особито ако њихову појаву и број посматрамо у једном ширем историјском контексту, или у склопу овог јединственог синаитско светогорског исихастичког покрета. По народном предању тај назив се првенствено односи на ученике преподобног Ромила Раваничког и преподобног Григорија Млађег Синаита (Горњачког), чије су духовне матице биле манастир Раваница и манастир Горњак.
Бројни манастири у Моравској Србији и пустињска места и данас чувају њихове мошти и света предања о њима. Због боравка на скривеним местима и у смиреном начину живљења многима од њих не знамо не само порекло него ни име. Некима је народно предање запамтило име и место упокојења; сачувано је само пуно житије преподобног Ромила Раваничког и нешто више података историјских, али не увек сигурних, о преподобном Григорију Синаиту Млађем, писцу Ромиловог житија.Вл. Розов, Синайцы въ Сербiи въ XIV въкъ, Byzantinoslavica I, Praha, 1929, стр. 1620;Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево, 1965, стр. 195-202;Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, СКЗ, 1980, стр. 202-203;В. Марковић, Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, С. Карловци, 1920, стр. 1261-29;В. Розов, Серби в Палестинъ и на Синае, Труды IV Създа русского академ. орг. 1, 1928/9;Архим. Леонид, Изъ истории югославянского монашества, Москва, 1871;Втори международен симпозиум "Ученици и последователи на Евтимий Трновски, Велико Трново, 1976; Х. Војиновић, Синаити, Браничевски весник. Синајски монах Никодим Никодим се помиње у дубровачким рачунским књигама под датумом 6. јуна 1354. године, који је за време кнеза Николе Барбадина, сагласно уговору између Дубровчана и цара Душана о манастиру у Стону, добио свој депозит.Сперанский, Славьянская письменность XI-XIV вв на Синае и в Палестине, Известия отделия русского язика и словесности Академии наук СССР, XXXII, Ленинград 1927, стр. 64. Или по мишљењу митрополита Амфилохија Радовића није ли то можда један од оних монаха који су се преселили у Палестину после уступања Стонског манастира по Душановој повељи Дубровчанима?
Поп Јован Синаит Приликом свог путовања на Синај, Порфирије је пронашао три рукописа писана руком преписивача синаита, поп Јована Синаита: Еванђеље, псалтир и зборник назван „Словеса душеполезна”.Порфирiй Успенский, Первое путешествiе въ Синайскiй монастиръ въ 1845, Москва, 1856, стр. 215. Успенски сматра да је поп Јован 1481. године био још увек жив, а В. Розов, пун одушевљења, сматра да је зборник „Словеса душеполезна” његово оригинално дело и убраја га у оригиналне српске писце 14. века.В. Розов, Поп Јован из Синајске горе, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. X, Београд, 1930, 54. Како је утврђено да се овде ради о уобичајеним зборницима преведених духовних текстова, највероватније поп Јован Синаит спада у носиоце синаитског препородитељског покрета 14. и 15. века, који је код свих православних народа, па и код Срба, био плодоносан.М. Н. Сперанский, Славянская письменость. XI-XIV.в.в. на Синае и в Палестине, Известия отделия русского языка и словесности Академии Наук СССР Ленинград, 1927, том XXXII, стр. 112-113, 258-260.Ђорђе Сп. Радојичић, Стари Српски писац Јован из Синајске Горе и рукописни зборник "Словеса душеполезна", Књижевна збивања..., стр. 255-256.
Ромил Раванички Ромил, рођен је у Видину од оца Грка и мајке Бугарке, ученик Григорија Синаита био је један је од најзначајнијих синаита у Србији. Рано се замонашио и отпочео пустињачки живот, селећи се из скита у скит и ширио учење синаита.