Херцеговачки устанак (1852—1862), у историографији познат и као Вукаловићев устанак, представљао је дуготрајан оружани отпор српског народа у Источној Херцеговини против османске власти. Устанак је покренуо и током читаве деценије предводио херцеговачки војвода и пушкар Лука Вукаловић.
Узроци и повод Главни узроци устанка лежали су у тешком економском положају хришћанског становништва, присилној наплати заосталих пореза и сталном притиску локалних османских власти. Непосредни повод у зиму 1852. године био је покушај реформи Омер-паше Латаса, који је наредио принудно одузимање оружја од пограничних племена. Становници племена Зубци, традиционално познати по пушкарском занату и дотадашњој самоуправи, одбили су ову наредбу и подигли се на оружје.
Избијање устанка и сабор у Грахову (1852) Устанак је избио 1852. године у области источно од Требиња, дуж саме границе са Црном Гором. Како би организовали заједнички отпор против прикупљања оружја и заосталих пореза, херцеговачки прваци су одлучили да координишу своје акције.
Главари Бањана, Рудињана, Корита, Гацка и Невесиња састали су се 24. априла 1852. године у Грахову. На овом сабору донета је одлука да се затражи савет од црногорског књаза Данила. Књаз Данило им је саветовао потпуну непопустљивост, услед чега су устанички главари одбили све позиве османских власти из Мостара на преговоре.
Црногорско заузимање Жабљака послужило је као повод да Порта званично објави рат Црној Гори. Током лета 1852. године, Порта је предузела веће операције против херцеговачких устаника, ангажујући регуларну војску и нерегуларне арбанашке трупе. Суочени са надмоћношћу, устаници су брзо потучени, те је у марту 1853. године проглашена амнестија, након чега се Омер-паша Латас обрачунао са Црном Гором.
Друга фаза и битка на Граховцу (1857—1858) Након привременог затишја, Лука Вукаловић је подигао нов устанак децембра 1857. године у Ораховици. Овај покрет је уследио на основу договора главара Бањана, Пивљана, Дробњака, Шаранаца, Никшића, Рудињана, Гацка и Голије, који је постигнут у септембру те године. Устанак је поново захватио племена источне Херцеговине, у непосредној близини црногорске границе.
Јануара 1858. године, уз црногорску помоћ, успешно је одбијен турски напад. У међувремену, Аустрија је затворила границе устаницима, отежавајући им снабдевање. Порта је одлучила да се обрачуна најпре са Црном Гором, те је предузела поход са 10.000 војника. Међутим, у знаменитој битки на Граховцу (1. мај 1858), отоманска војска је тешко потучена. На интервенцију Великих сила рат је прекинут, а устанак привремено умирен.
Херцеговачки устаници су тражили међународну гаранцију за извршење реформи и паралелно разоружање муслимана и хришћана. Један такав споразум покушан је у Дубровнику, али је пропао под тим условима јер је било извесно да ће османска власт опстати. Услед тога, становници граничне области су почели признавати црногорску власт, а књаз Данило је именовао Вукаловића за војводу Зубаца, Крушевице и Драчевице.
Паралелни догађаји: Пецијина буна (1857) Синхроно са догађајима у Херцеговини, децембра 1857. године избила је и буна у Босанској Посавини и Крајини. Овај покрет је, по имену свог вође Петра Пеције Петровића, у историографији остао упамћен као Пецијина буна.
Трећа фаза, слом и мировни уговор (1861—1863) Нови херцеговачки устанак избио је 1861. године. Лука Вукаловић је тада подигао устанак још ширих размера, имајући снажну подршку новог књаза Николе и војводе Мирка Петровића. Међутим, Омер-паша Латас покреће снажну офанзиву и наноси одлучујући пораз Црногорцима, након чега је закључен Мир у Ријеци Црнојевића.
Пораз Црне Горе и пресецање логистике натерали су и Вукаловића да септембра 1863. године отпочне преговоре са османским властима у Дубровнику. Вукаловић је изјавио покорност султану, а заузврат су договорени следећи услови: Султан га је поставио за бимбашу (заповедника) у делу источне Херцеговине, уз годишњу плату од 1.800 форинти. Добио је званично право да држи одред од 500 плаћених пандура за одржавање реда. Област обухваћена устанком била је потпуно ослобођена пореза на 5 година, уз значајне пореске олакшице за даљи период.
Овај уговор о миру је нешто касније и званично потврђен у Мостару, уз непосредно посредовање аустријског конзула.
Устанички кадар и континуитет са 1875. Овај десетогодишњи сукоб послужио је као главна војна школа за нову генерацију херцеговачких главара. Иако је устанак 1862. војно угушен, а Лука Вукаловић приморан на емиграцију, језгро његових најближих сарадника остало је у Херцеговини или Црној Гори, чувајући устаничку мрежу која ће тринаест година касније покренути Невесињску пушку (1875). Управо у овом периоду (1852—1862) своје прве ратничке кораке и револуционарно искуство почео је да стиче и кнез Продан Рупар. Иако је центар борби био у јужној Херцеговини, искуство четовања, сукоба са турским пашама и војне организације које је Рупар развио током ове деценије, омогућило му је да касније израсте у главног стратешког визионара, покретача и вођу великог устанка 1875. године у Невесињу. Тиме је остварен директан кадровски и идеолошки континуитет између изворног Вукаловићевог покрета и коначног ослобођења Херцеговине.
Исход и значај Устанак је окончан у августу 1862. године, када је суочен са војничким поразом и унутрашњим раздорима међу главарима, Лука Вукаловић у Мостару потписао споразум са османским властима. Иако су обећане амнестија и пореске олакшице, Порта није у потпуности испунила одредбе уговора, због чега је Вукаловић касније емигрирао у Русију где је и преминуо.
Упркос неуспеху, овај сукоб је имао огроман међународни одјек, покренуо је Источно питање и у коначници директно обликовао револуционарну структуру која ће срушити отоманску власт у Босни и Херцеговини током Велике источне кризе.
Референце
Литература
Група аутора; Историја српског народа, књига 5, том 1, друго издање, Београд 1994.
Спољашње везе др Горан Васин - „Лука Вукаловић: Херцеговачки устанак 1852–1862” (КЦНС, јул 2024)
Категорија:Историја Босне и Херцеговине под Османским царством Категорија:Српски устанци Категорија:Историја Херцеговине Категорија:Османско царство Категорија:1852. Категорија:1862.