Дејан Огњановић (Ниш, 30. јануар 1973) српски је књижевник, књижевни критичар и филмски критичар, уредник, преводилац и есејиста. Делује претежно у домену хорор жанра.
Први је у Србији и у региону одбранио докторску дисертацију у целости посвећену хорор жанру – поетици хорора. Важи за водећег познаваоца хорор жанра на Балкану, што у књижевности што у кинематографији.
Биографија
Живи у Нишкој Бањи, где је завршио основу школу Иван Горан Ковачић (1980—1988). У Нишу је, такође, завршио гимназију Стеван Сремац, смер Инокореспондент-сарадник (1988—1992). Звање дипломираног филолога стекао је на Филозофском факултету у Нишу, где је студирао енглески језик и књижевност.
Постдипломске студије уписао је на истом факултету, на Департману англистике, и све испите положио пре него што је био принуђен да се одазове служењу обавезног војног рока. Додељен му је ВЕС телефонисте, за шта се обучавао од децембра 1998. до марта 1999. године, у касарни на Топчидеру, у Београду. Пре завршене обуке, почетком марта месеца, послат је на територију Косова и Метохије, најпре у Ђаковицу, две недеље касније у Приштину. Тамо је, као преводилац при Команди приштинског корпуса, провео све време НАТО бомбардовања СРЈ. Остатак војног рока одслужио је, такође, при Команди приштинског корпуса, која је измештена у Лесковац.
По завршетку војног рока, Огњановић је почео да ради на Филозофском факултету у Нишу, у звању асистента-приправника, при Департману англистике, на предмету Америчка књижевност. На том радном месту провео је десет година, од 1999. до 2009. године.
У периоду од августа 2003. до јула 2004. године, био је на стручном усавршавању у САД, из области Америчких студија, на Универзитету Калифорнија, у Берклију, као стипендиста Junior Faculty Development Program (JFDP), организације American Councils for International Education (ACIE).
Неслагања са предметном професорком, а уједно и менторком, на Филозофском факултету у Нишу, довели су до тога да Огњановић новембра 2009. године напусти Филозофски факултет.
Огњановић је претходно, ипак, код поменуте предметне професорке магистрирао са темом Готски мотиви у делу Е. А. Поа, у мају 2009. године.
Звање доктора наука Огњановић је стекао на Филолошком факултету Универзитета у Београду, одбранивши докторску дисертацију под насловом Историјска поетика хорор жанра у англо-америчкој књижевности у фебруару 2012. године, под менторством водећег англисте, проф. др Зорана Пауновића.
Огњановић је, заједно са Мичом Дејвисом, у оквиру филмског фестивала Фантазија у Монтреалу 2010. био ко-селектор програма Субверзивна Србија. Био је гост-учесник тог фестивала и, у оквиру њега, лично је представио одабране српске жанровске филмове, у форми предавања о хорору у српској кинематографији. Најавио је свих седам одабраних филмова, учествовао у дискусији са присутним гостима и ауторима неких од филмова. Поврх тога, о пуштеним филмовима је написао текстове који су уврштени у каталог фестивала. На фестивалу, Огњановић је, уједно, дао и неколицину интервјуа, током којих је указао на потенцијале и достигнућа жанровске кинематографије у Србији, што је, скупа, било највеће целокупно представљање српске фантастичне и хорор продукције у иностранству до тада и од тада. Непосредно након тога, написао је и приредио темат о новим српским жанровским филмовима, са нагласком на Српском филму, за престижни светски магазин Rue Morgue, након чега постаје његов стални сарадник.
Центар за научна истраживања Српске академије наука и уметности и Нишки културни центар објавили су крајем 2011. године пети том Енциклопедије Ниша, посвећен култури. На енциклопедији је, током година, радило више од шездесет сарадника. У овој књизи налази се и одредница о Огњановићевом дотадашњем културном раду.
Књижевно стваралаштво
Огњановићево прво објављено прозно дело јесте роман Наживо (Просвета, Ниш), објављен 2003. године. Укратко, у роману се приповеда о чудним збивањима у Нишу и Приштини, лета 1995. године, која на индиректан начин одражавају друштвене и психолошке тензије изазване ратом. Роман је објављен док је Огњановић боравио у САД, те је тако намерно лишен промоције, које није било ни након његовог повратка у Србију. Премда скромног тиража, од само три стотине примерака, роман је стекао култни статус и наишао на позитиван одзив код књижевне критике и публике. Роман Наживо је доживео и друго издање, као самиздат (Свен, Ниш) 2010. године, у још три стотине примерака. Сви примерци су одавно распродати и књига се више не може наћи у продаји. У припреми је треће издање.
мини|десно|Друго издање романа Заводник, на гробљу у селу Шпај Свој други роман, Заводник, Огњановић је најпре објавио 2014. године (Свен, Ниш), а потом и 2015. године, у сарадњи са Орфелин издаваштвом из Новог сада. За разлику од Наживо, у Заводнику се у први план постављају елементи фолклора и народних веровања, а радња у целости смешта у готово напуштено село Шпај, у југоисточној Србији. Заводника је Огњановић замислио као роман у којем је, у српском културном кругу, на нов, оригиналан начин, прерађена основна премиса новеле Окретај завртња Хенрија Џејмса, и филмске адаптације те новеле у режији Џека Клејтона, под насловом Невиност, из 1961. године.
Кратке приче Огњановић је објављивао у часописима Градина (Ниш), Улазница (Зрењанин), Политикин забавник (Београд), Балкански књижевни гласник (Београд) и другим, као и у књишким антологијама Градске приче 3: фантастика (Албос, Крушевац, 2008), Алиса у земљи прича: Најлепша остварења са В конкурса за најкраћу кратку причу (Алма, Београд, 2006), Изван коридора - Вранац, Најбоља кратка прича 2010 (Карвер, Подгорица, 2010), Бели шум (Паладин, Београд, 2008), Истините лажи (Паладин, Београд, 2009), Апокалипса јуче, данас, сутра (Паладин, Београд, 2011), Тајанствени путник (НКЦ, Ниш, 2012), У знаку вампира – Мушке приче о крвопијама (Паладин, Београд, 2012), Нова српска приповетка (Паладин, Београд, 2014), ХААРП и друге приче о теоријама завере (Паладин, Београд, 2014) и У врзином колу (Страхор, Београд, 2017).
Године 2021. је објављен роман Проклетије (који се надовезује на неке ликове и дешавања из романа Наживо). Три године касније, 2024, је објавио роман Задушнице. У припреми је роман Црно дете (преднаставак романа Заводник).
Филмска и књижевна критика и есејистика на српском језику
Огњановић се филмском критиком професионално бави од 1996. године, када је прве приказе филмова објавио у листу Нишки аналитичар. Недуго затим, почео је сарадњу са студентским, (касније, „академским”) листом Pressing, у којем је, поред редовних приказа филмова, краћих есеја и томе сличног, уредно објављивао текстове у својој рубрици Култ хорор, у периоду од 1997. до 2009. године.
Почетком 21. века, Огњановић почиње да објављује филмске критике и есеје у београдским магазинима FAMA, OK, Evropa, Znak sagite, Polaris и у културним додацима дневних листова Политика, Вечерње новости, Дневник и Данас (Beton). Објављивао је и у лесковачком магазину Think Tank и у културном додатку Култ нишког дневног листа Народне новине.
Огњановићеви прикази књига и филмова могли су се пронаћи и на интернет порталу Popboks, од 2008. до 2009. године, када је портал угашен.
У периоду од 2009. до 2016. године, Огњановић је био заменик главног и одговорног уредника нишког филмског часописа Филаж, где је објавио бројне критике, есеје и интервјуе.
Избор из Огњановићевих филмских критика објављен је у специјалном издању часописа Yu film danas, који је посвећен Нишком филмском критичарском кругу, под насловом Светло са Тврђаве (2010), који је приредио Северин М. Франић.
Огњановићев есеј о жанровском филму у Србији објављен је у двојезичном издању Увођење младости (Youth Rising) 2008. године (Филмски центар Србије), а 2009. године и у специјалном издању интернет магазина КиноКултура бр. 8 на енглеском језику, као Genre Films in Recent Serbian Cinema.
Огњановић је, уједно, повремени сарадник филмске ревије Екран из Словеније.
Огњановић је објављивао радове на теме књижевности и филма, књижевне и филмске критике, у часописима Књижевна историја, Летопис Матице Српске, Philologia, Зборник ФДУ, Philologia Mediana, Поља, Градина, Северни бункер, Плима плус, Улазница и тако даље.
Филмска и књижевна критика и есејистика на енглеском језику
Огњановићеви радови о филму објављени су у стручним зборницима у САД и Уједињеном Краљевству – у антологији Speaking of Monsters: A Teratological Anthology 2012. године (Palgrave Macmillan) и у Digital Horror: Haunted Technologies, Network Panic and the Found Footage 2015. године (IB Tauris).
Огњановићеви есеји су, у иностранству, објављени и у књигама 100 European Horror Films 2007. године (BFI), 501 Movie Directors 2007. године (Quintet) и 101 Horror Movies, 101 SF Movies, 101 Gangster Movies i 101 War Movies You Must See Before You Die 2009. године (свака у издању ABC Books).
На енглеском језику, Огњановић је 2017. године публиковао књигу The Weird World of H.P. Lovecraft у издању часописа Rue Morgue. Књига је посвећена поетици, значају и медијском животу Хауарда Филипса Лавкрафта.
Од 2010. године, Огњановић је стални сарадник часописа Rue Morgue из Канаде, водећег светског часописа посвећеног хорор жанру. За Rue Morgue је досад писао приказе књига, филмова, чланке и интервјуе. За чланке овог часописа је, у два наврата – 2016. и 2017. године – доспео у најужи избор за престижну жанровску награду Рондо Хатон.
Огњановићеви интервјуи са великанима хорор жанра, попут Кристофера Лија, Стјуарта Гордона, Жаума Балагера, Серђа Стивалетија, објављени су у књизи Horror Movie Heroes у издању часописа Rue Morgue 2014. године.
Приказе књига и филмова на енглеском језику Огњановић је писао и за неколико иностраних интернет страница, од којих већина више није активна – Kung Fu Cult Cinema, Twitch, Beyond Hollywood, Unearthed i Quiet Earth.
Уредник
Огњановић је, као уредник, приредио критичку антологију најбољих прича Хауарда Филипса Лавкрафта – Некрономикон, најпре, 2008. па и 2012. године у издању сад угашене издавачке куће Everest Media. Некрономикон, поред Лавкрафтових приповедака и новела, садржи општи увод, специјалне уводе у свако књижевно дело, те исцрпне завршне напомене, биографију аутора, његову анотирану библиографију и садржајан поговор.
Као ко-уредник, заједно са Иваном Велисављевићем, Огњановић је радио на зборнику Нови кадрови: скрајнуте вредности српског филма, који је објавила издавачка кућа Clio из Београда, 2008. године. Зборник је посвећен новом сагледавању слабије истраживаних тема, аутора, жанрова и поетике у српској кинематографији.
Огњановић је приредио и темате о америчким писцима Емброузу Бирсу 2008. године (Градина бр. 25), Хауарду Филипсу Лавкрафту 2009. године (Градац бр. 171-172) и Вилијаму Бароузу 2010. године (Градац 173-174). Приредио је, такође, и избор српских прича фантастике 2005. године (Pressing br. 47).
При Орфелин издаваштву, као уредник едиције Поетика страве, Огњановић је приредио критичка издања и антологије изабраних дела Алџернона Блеквуда, Хауарда Филипса Лавкрафта, М. Р. Џејмса, Шеридана Ле Фануа, Ширли Џексон, Артура Макена, Томаса Лиготија, Вилијама Хоупа Хоџсона, Роберта Ејкмана и других, која садрже његове фусноте, напомене, исцрпне поговоре и детаљне биографије и библиографије тих аутора. У едицији Поетика страве досад је уредио следећа издања:
А. Блеквуд – Врбе Х. Ф. Лавкрафт – Шаптач у тами М. Р. Џејмс – Зазвижди и ја ћу ти доћи Р. Ејкман – Хладна рука у мојој Ш. Џексон – Уклета Кућа на брду Ш. Ле Фану – Кармила и друге приче страве А. Макен – Велики бог Пан Т. Лиготи – Писар таме А. Блеквуд – Древна светла В. Х. Хоџсон – Глас у ноћи Х. Ф. Лавкрафт – У планинама лудила
У припреми су и роман Роланда Топора, Станар, збирка приповедака Роберта Ејкмана Море боје црног вина, роман Хауарда Филипса Лавкрафта Случај Чарлса Декстера Ворда и збирка приповедака Томаса Лиготија Дневник ноћи.