Италијанска инвазија Египта () 9-16. септембра 1940. била је почетак Рата у пустињи (1940—1943) на Северноафричком фронту у Другом светском рату. Рат је почео у септембру 1940. италијанском инвазијом Египта; операција Компас, британска петодневна офанзива у децембру 1940. довела је до уништења италијанске 10. армије. Позадина Либија мини|Италијанске танкете L3/33. Киренајка (Либија) била је италијанска колонија од Италијанско-турског рата (1911–1912). Са Тунисом, делом Француске Северне Африке на западу и Египтом на истоку, Италијани су се спремали да бране обе границе у Северноафричком Главном штабу, под командом гувернера Италијанске Либије, маршала ваздухопловства, Итала Балба. Главни штаб имао је на располагању италијанску 5. армију (генерал Итало Гариболди) и 10. армију (генерал Марио Берти) које су средином 1940. имале 9 дивизија из метрополе са по 13.000 људи, 3 дивизије добровољаца (Црних Кошуља) и две либијске колонијалне дивизије са по 8.000 људи. Италијанске регуларне дивизије реорганизоване су крајем 30-их година, са по 3 пука на само 2, а резервисти су мобилисани 1939. уз уобичајени позив регрута.
Године 1936. генерал Алберто Париани је именован за начелника штаба италијанске војске и започео је реорганизацију дивизија за борбу у "муњевитом рату", у складу са мишљењем да брзина, покретљивост и нова технологија могу револуционарно изменити војне операције. Године 1937. тројне дивизије (3 пука на сваку дивизију) почеле су да се мењају у бинарне (од 2 пука), као део десетогодишњег плана реорганизације стаће војске у 24 бинарне, 24 тројне, дванаест планинских, три моторизоване и три оклопне дивизије. Ефекат промене био је повећање административних трошкова војске, без одговарајућег повећања ефективности; нове технологије, тенкови, моторна возила и бежичне комуникације су споро стизале и биле су лошијег квалитета од оних потенцијалних непријатеља. Разређивање официра по штабовима у додатним јединицама погоршано је политизацијом војске и додатком милиције - Црнокошуљаша. Реформе су такође промовисале фронтални напад, искључујући друге теорије, са нагласком на брзом мобилном рату уз подршку артиљерије.
Морал је сматран високим и армија је имала свеже борбено искуство. Италијанска морнарица напредовала је под фашистичким режимом, који је дао новац за брзе, квалитетне и добро наоружане бродове и велику подморничку флоту, али морнарици је недостајало искуство и увежбаност. Ваздухопловство је било спремно за рат још 1936, али је до 1939. било у стагнацији и од Британаца није сматрано способним за веће операције. 5. армија са 8 дивизија била је смештена у Триполитанији, западној половини Либије према Тунису, а 10. армија са 6 пешадијских дивизија држала је Киренајку на истоку. Када је рат објављен, 10. армија је распоредила 1. либијску дивизију Сибеле на границу од Јагбуба до Сиди Омара, и 21. корпус од Сиди омара до обале, Бардије и Тобрука. 22. корпус пребацио се југозападно од Тобрука, спремајући се за противнапад. Пре објаве рата, Балбо је изложио своје сумње Мусолинију,
и тражио је више опреме, укључујући 1.000 камиона, 100 цистерни за воду, више средњих тенкова и противтенковских топова, које италијанска ратна економија није могла да произведе, или појачање војском из других крајева. Маршал Италије Пјетро Бадољо, тада начелник штаба у Риму, умјесто тога је обећао: "Кад имаш седамдесет средњих тенкова, доминираћеш ситуацијом", док се Балбо спремао да нападне Египат 15. јула. Након што је Балбо убијен, Бенито Мусолини га је заменио маршалом Родолфом Грацијанијем, са наредбама да нападне Египат до 8. августа. Грацијани је одговорио да 10. армија није била правилно опремљена и да напад не би могао успети; Мусолини је наредио Грацијанију да ипак нападне. Египат Британци су држали војску у Египту од 1882, али она је јако умањена након Англо-египатског споразума из 1936. Мала британска посада држала је Суецки канал и обалу Црвеног мора. Канал је био виталан за британске комуникације са колонијама на Далеком истоку и у Индијском океану. Средином 1939. генерал Арчибалд Вејвел постављен је за врховног команданта нове команде за Средњи исток, која је обухватила средоземно, блиско-источно и афричко ратиште. До примирја Сила Осовине са Француском 22. јуна 1940, француске дивизије у Тунису угрожавале су италијанску 5. армију на западној граници Либије. Краљевска италијанска војска у Либији имала је око 215.000 људи, а у Египту Британци су имали око 36.000 бораца, са још 27.500 необучених људи у Палестини.
мини|Крстарећи тенк Мк I. Британске снаге обухватале су Египатску Моторизовану Дивизију (генерал Перси Хобарт), једну од само две британске оклопне јединице у формирању, која је средином 1939. преименована у Египатску Оклопну дивизију (16. фебруара 1940. постала је 7. Оклопна дивизија). Египатско-либијску границу бранио је Египатски Гранични одред, а у јуну 1940. штаб британске 6. пешадијске дивизије (генерал Ричард О'Конор) преузео је команду у Западној пустињи, са задатком да потисне Италијане са граничних положаја и продре у унутрашњост ако рат започне. 7. Оклопна дивизија без 7. оклопне бригаде окупила се у Мерса Матруху и упутила 7. оклопну групу према граници као заштиту, где је и РАФ пребацио већину својих бомбардера; Малта је такође ојачана.
Штаб 6. пешадијске дивизије, без комплетних и потпуно обучених јединица, преименован је у Западно-пустињски Одред 17. јуна. У Тунису, Французи су имали 8 дивизија, способих само за ограничене операције, а у Сирији још 3 слабо наоружане и обучене дивизије, са око 40.000 војника и граничара, на окупационим дужностима против цивилног становништва. Италијанске копнене и ваздухопловне снаге у Либији далеко су премашале Британце у Египту, али су патиле од слабог морала и лошије опреме. У Италијанској Источној Африци било је још 130.000 италијанских и афричких трупа са 400 топова, 200 лаких тенкова и 20.000 камиона. Италија је објавила рат 11. јуна 1940. Земљиште мини|лево|Пешчана олуја долази. Рат се водио углавном у области познатој као Западна пустиња, која је око широка, од Мерса Матруха у Египту до Газале на либијској обали, дуж јединог чврстог друма (итал.Via Balbia). Ерг (Море Песка), према унутрашњости, означава јужну границу пустиње на најширим тачкама код Јагбуба и Сиве. У Британском речнику, појам "Западна пустиња" означавао је део Египта западно од Нила, али је почео да означава цело подручје ратишта, укључујући источну Киренајку у Либији. Од обале према унутрашњости лежи издигнута, равна површина камените пустиње на око 150 m надморске висине, која се протеже на југ 200–300 km од обале до ивице Пешчаног Мора. Тај крај обилује шкорпијама, змијама отровницама и мувама, а насељен је малим бројем номада, Бедуина.
Бедуинске стазе повезивале су бунаре и проходније земљиште; управљало се по Сунцу, звездама, компасу и "пустињском чулу", вештини опажања околине стеченој искуством. Када су италијанске трупе продрле у Египат у септембру 1940, одред Малети се изгубио након одласка из Сиди Омара, нестао је и морао је да буде пронађен авионом. У пролеће и лето, дани су врели, а ноћи врло хладне. Сироко, врели пустињски ветар, носи облаке ситног песка, који смањује видљивост на неколико метара и улази у очи, плућа, машине, храну и опрему; моторним возилима и авионима су потребни специјални филтери за уље, а голо земљиште значи да залихе за војне операције морају да се увозе. Увод 10. армија Десет дивизија 10. армије под Бертијем биле су подељене у XX, XXI, XXII, XXIII корпус и нови Либијски корпус. Дивизије 10. армије биле су стандардне италијанске бинарне пешадијске дивизије, пешадијске дивизије Црнокошуљаша или Либијске колонијалне дивизије. Либијски корпус, XXIII и XXI корпус учествовали су у инвазији. Либијски корпус имао је две либијске пешадијске дивизије и Групу Малети (ита. Raggruppamento Maletti), импровизовану јединицу састављену од шест либијских моторизованих батаљона под генералом Пјетром Малетијем. Група Малети је обухватала већину оклопних возила којим су располагали Италијани, и скоро све средње тенкове Фијат М11/39. Малети је пошао са војском, а Грацијани је остао у свом штабу у Тобруку.
Берти је преферирао напредовање дуж обалног пута пешадијом XXI корпуса, јер пешадијске дивизије XXI корпуса из метрополе нису имале пуно искуства у пустињи. На југу ће их штитити много искусније либијске дивизије и моторизована група Малети. Копнене снаге је подржавао 5. ескадрон "Краљевског Ваздухопловства", са 300 авиона различитих типова. Команда је имала четири бомбардерска пука, ловачки пук, три ловачке групе, две извиђачке групе и две ескадриле колонијалних извиђачких авиона, са бомбардерима Savoia-Marchetti SM.79, Breda Ba.65 јуришним бомбардерима, ловцима Fiat CR.42 и извиђачким авионима IMAM Ro.37, Caproni Ca.309 and Caproni Ca.310bis. 5. ескадрон је организован да прати и подржи војску на терену као самостална јединица. Берти је могао очекивати мало подршке од Италијанске краљевске морнарице, јер је десет подморница изгубљено откако је Италија објавила рат, флота је била превише важна за ризик и није било горива.
Италијански планови Три пута су постављени датуми за италијанску инвазију, а потом и отказани, први план је био намењен поклапању са очекиваном немачком инвазијом на Енглеску 15. јула 1940. године. Балбо је тражио све камионе из 5. армије и све средње тенкове Фијат М11/39 који су испоручени, да појачају 10. армију за прелазак граничне жице и окупацију Солума чим се објави рат. Након одбијања британског контранапада и попуне италијанске војске, напредовање би се наставило. Иако је овај план заснован на реалној процени онога што би италијанска војска у Либији могла постићи, пропао је када је отказана инвазија на Енглеску. Други план, за 22. август, био је ограничено напредовање према Солуму на исток, са три колоне које се крећу на три правца. Када би Солум био сигуран, размишљало би се о напредовању до Сиди Баранија, пример масовног напредовања кориштћеног на северном фронту етиопског рата. Италијанске немоторизоване пешадијске дивизије требало је да користе једину путну мрежу, али летња топлота у августу, која би на њих највише утицала, довела је до још једног одлагања.мини|Италијански пилоти проучавају мапу Египта. (септембар 1940). Трећи план је био за инвазију 9. септембра, с циљем Сиди Барани, који је Грацијани обелоданио свом особљу шест дана пре дана када је Мусолини наредио инвазију. Италијанске немоторизоване дивизије, напредовале би дуж обале и напале пролаз Халфаја, заузеле Солум и наставиле на Сиди Барани. Јужна колона либијских дивизија и група Малети требало је да напредују дуж пустињских стаза, како би заобишли Британска утврђења. Група Малети је требало да вози јужно и источно кроз пустињу, али италијански штаб није успело да обезбеди одговарајуће мапе и навигациону опрему; током кретања на полазну тачку, група се изгубила, а штаб 23. корпуса морао је да пошаље авионе да помогну вођењу групе на положај, а либијске дивизије закасниле су на састанак у близини тврђаве Капуцо.
Неуспех у распоређивању погоршао је сумње због недостатка камиона и транспортних авиона и британске доминације терена, што је довело до још једне промене плана. Четврти план је био за 13. септембар, са Сиди Баранијем и подручјем на југу као циљем. 10. армија, са пет дивизија и тенковима, напредовала би масовно обалним путем, заузела Солум и напредовала у Сиди Барани, преко Букбука. Када стигне до Сиди Баранија, војска је требало да се консолидује и довуче залихе, одбије британски контранапад и настави напредовање ка Матруху. Италијанске немоторизоване пешадијске дивизије требало је да користе обални пут, јер би ове дивизије биле неефикасне било где друго. Слична операција је спроведена на северном фронту у Етиопији, али је отишла против теорије, за коју је било довољно сила за извршење. Грацијани је веровао да је једини начин да поразе Британце надмоћним бројем, прецењујући своју снагу.
Западно-пустињски Одред (WDF)