Операција Сунцокрет (Unternehmen Sonnenblume) је назив за упућивање немачких трупа у северну Африку 1941, током Другог светског рата. Немачке трупе су ојачале преостале италијанске снаге у Либији, након што је италијанска 10. армија уништена британским нападима у операцији Компас (9. децембар 1940 - 9. фебруар 1941). Први јединице су кренуле из Напуља за Африку и стигле 11. фебруара. Дана 14. фебруара, прве јединице 21. оклопне дивизије, Извиђачки батаљон 3 и Одред ловаца тенкова 39 стигли су у Триполи у Либији и одмах су послати на линију фронта у Сирте.

Генерал Ервин Ромел је преузео команду новог Немачког афричког корпуса; израз "Афрички корпус" постао је генерички наслов за немачке снаге у северној Африци, у енглеском говорном подручју). Ромел је 12. фебруара стигао у Либију, са наређењима за одбрану Триполија и Триполитаније, иако користећи агресивну тактику. Генерал Итало Гариболди је 25. марта заменио маршала Италије Родолфа Грацијанија као генерални гувернер Либије и генерал Марио Роата, главни командант Краљевске италијанске армије (Regio Esercito), наредио је Грацијанију да стави италијанске моторизоване јединице у Либији под немачку команду. Прве немачке трупе стигле су 15. фебруара у Сирте и напредовале су у Нофилију 18. фебруара. 24. фебруара немачка извидница напала је из заседе британску патролу код Ел Агајле, 24. марта, снаге Осовине су заузеле Ел Агајлу и 31. марта су напале Брегу. Некомплетна британска 3. оклопна бригада није успела да изврши контранапад и започела је повлачење према Бенгазију следећег дана.

Када се 3. оклопна бригада покренула, њени истрошени и недовољно одржавани тенкови почели су да отказују како се и предвиђало, а бригада није успела да спречи покрете снага Осовине у пустињи јужно од џепа у Киренајци, што је аустралијску пешадију из Бенгазија оставило без могућности да се повуче дуж обалског друма "Via Balbia". Ромел је поделио своје снаге у мале колоне како би гонио британско повлачење колико год су то дозвољавале ограничене залихе горива и воде. Војници Осовине су успели да окруже и заробе значајну силу код Мехилија, што је довело до тога да се британско повлачење настави до Тобрука, а потом и на либијско-египатску границу. Снаге Осовине нису успеле да заузму Тобрук, пре него што су браниоци имали времена да организују одбрану, а Ромел је потом разделио снаге осовине између Тобрука и границе.

Сунцокрет је успео јер су способност Немаца да предузму офанзиву потценили генерал Арчибалд Вејвел, врховни командант Блиског истока, британски Главни штаб и Винстон Черчил. Способност и храброст Ромела преокренули су ситуацију, упркос обимним обавештајним подацима Ултра и МИ14 (Британска обавештајна служба). Године 1949. Вејвел је написао да је у Киренаици узео неоправдани ризик, формирајући очекивања о снагама Осовине заснована на борби против италијанске војске, "Сигурно нисам планирао за Ромела након мог искуства са Италијанима. Требало је да будем паметнији… "Многе искусне британске јединице пребачене су у Грчку, а друге јединице су послате у Египат на обнову. Неки од команданата које је Вејвел поставио у Команди Киренајке (ЦИРЦОМ) показали су се неспособним, и он такође није озбиљно проучио терен између Бенгазија и Ел Агајле, ослањајући се на мапе које су се показале нетачне, када је касније стигао да види лично.

Позадина

Италијанска инвазија Египта

веза = https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:AfricaMap1.jpg|мини| Operazione E била је италијанска инвазија на Египат, да се одузме Суецки канал против Британаца, Комонвелта и Слободних француских снага, која је започела западно-пустињску кампању (1940—1943). Након бројних одлагања, циљ офанзиве сведен је на напредовање 10. армије (маршал Родолфо Грацијани) у Египат, до Сиди Баранија, и напад на све британске снаге у тој области. Италијанска 10. армија је напредовала око 105 km у Египат, али је остварила контакт само са британском заштитницом из 7. оклопне дивизије и није напала главне снаге око Мерса Матруха. Дана 16. септембра, 10. армија се зауставила и заузела одбрамбене положаје око луке Сиди Барани, са намером да изгради утврђене кампове, чекајући инжењерију да продужи обалски друм (Via Balbia). Грацијани је намеравао да искористи друм за акумулирање залиха за напредовање ка Мерса Матруху, око 130 km далеко на исток, гдје су се налазили остатак 7. оклопне дивизије и 4. индијска дивизија.

Операција Компас

веза = https://en.wikipedia.org/wiki/Датотека:Map_of_traditional_provinces_of_Libye-en.svg|мини|

Британски Одред Западне пустиње (Western Desert Force, ВДФ, генерал-потпуковник Сер Ричард О'Конор) напао је 10. армију у западном Египту и Киренајку, источну покрајину Либије од децембра 1940. до фебруара 1941. године. ВДФ са око 30.000 људи напредује из Мерса Матруха у Египту, у петодневном нападу на положаје 10. армије, која је имала око 150.000 људи на утврђеним положајима око Сиди Баранија и даље западно, преко границе у Киренајку. Десета армија је била брзо поражена, Сиди Барани и Соллум су повраћени, а Британци су наставили операцију, нападајући преко Киренајке како би заузели Бардију, Тобрук и Дерну. Британци су затим пратили 10. армију дуж обалског друма око Џебел Акдара (Зелена планина) према западној провинцији Триполитанији. Одред Комбе, импровизована летећа колона је послата кроз пустињу јужно од Џебела и пресрела је последње организоване јединице 10. армије у бици код Беда Фома, и ВДФ потом је прогонио остатке 10. армије до Ел Агајле у заливу Сирте . Британци су привели 138.000 италијанских и либијских заробљеника, стотине тенкова, преко 1.000 топова и авиона, изгубивши 1.900 људи убијених и рањених.

веза = https://en.wikipedia.org/wiki/Датотека:ItaloGariboldi.jpg|мини| Британци нису били у могућности да наставе са операцијом Компас даље од Ел Агајле, због тешкоћа у снабдевању ВДФ-а на тако великој удаљености и због тога што су возила борбених јединица била у одмаклој фази механичких кварова. У фебруару 1941. британски ратни кабинет одлучио је да држи Киренајку са минимумом снага и пошаље остатак у Грчку. Најискусније, најбоље обучене и опремљене јединице ВДФ-а преусмерене су у Грчку кампању у операцији Лустре у марту и априлу 1941. године. У Киренајки, 6. аустралијска дивизија је била комплетна, али су возила 7. оклопне дивизије била истрошена . 2. новозеландска дивизија располагала је са две бригаде, а 6. пешадијска дивизија у Египту није имала артиљерију и обучавала се за операције на Јонским острвима. 7. аустралијска дивизија (генерал-мајор Џон Лаварак) и 9. аустралијска дивизија су биле слабо опремљене и још увек на обуци, Пољска бригадна група није имала опрему, а два оклопна пука су одвојена од 2. оклопне дивизије за 7. оклопну дивизију и такође су били истрошени у каснијим фазама Операције Компас. Остатак дивизије је имао два пука тенкова за крстарење (брзих тенкова) чији су тенкови имали истрошене гусенице и два пука лаких тенкова; командант дивизије је изненада умро и замењен је генерал-мајором Мајком Гамбијер-Перијем. Опсада Јагбуба Опсада Гјарабуба (сада Јагбуб) десила се након пораза 10. армије. Утврђена италијанска позиција у оази Ал Јагбуба била је опкољена деловима 6. аустралијске дивизије. 6. аустралијски коњички пук започео је опсаду у децембру 1940. године и изоловао оазу, остављајући италијанску посаду зависном од италијанског ваздухопловства у погледу снабдевања. Ваздушни саобраћај се показао недовољним, и глад је натерала многе локалне трупe да дезертирају. Након што га је ојачао 2/9. аустралијски батаљон и батерија 4. краљевске коњичке артиљерије, Аустралијанци су напали 17. марта 1941. и присилили италијански гарнизон да се преда 21. марта.

Земљиште веза = https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:The_British_Army_in_North_Africa_1942_E17825.jpg|лево|мини| Рат се водио углавном у области познатој као Западна Пустиња, која је око широка, од Мерса Матруха у Египту до Газале на либијској обали, дуж јединог чврстог друма (итал.Via Balbia). Ерг (Море Песка), према унутрашњости, означава јужну границу пустиње на најширим тачкама код Јагбуба и Сиве. У Британском речнику, појам "Западна пустиња" означавао је део Египта западно од Нила, али је почео да означава цело подручје ратишта, укључујући источну Киренајку у Либији. Од обале према унутрашњости лежи издигнута, равна површина камените пустиње на око 150 m надморске висине, која се протеже на југ 200–300 km од обале до ивице Пешчаног Мора. Тај крај обилује шкорпијама, змијама отровницама и мувама, а насељен је малим бројем номада, Бедуина.

Бедуинске стазе повезивале су бунаре и проходније земљиште; управљало се по Сунцу, звездама, компасу и "пустињском чулу", вештини опажања околине стеченој искуством. Када су италијанске трупе продрле у Египат у септембру 1940, одред Малети се изгубио након одласка из Сиди Омара, нестао је и морао је да буде пронађен авионом. У пролеће и лето, дани су врели, а ноћи врло хладне. Сироко, врели пустињски ветар, носи облаке ситног песка, који смањује видљивост на неколико метара и улази у очи, плућа, машине, храну и опрему; моторним возилима и авионима потребни су специјални филтери за уље, а голо земљиште значи да залихе за војне операције морају да се увозе. Немачки мотори били су склони прегревању и век тенковског мотора спао је са 1.400-1.600 миља на 300-900 миља, што је још погоршано недостатком резервних делова за немачке и италијанске моторе.

Снабдевање веза = https://en.wikipedia.org/wiki/Датотека:Reteferroviariaconviabalbia.png|мини| Нормалан пут италијанског снабдевања за Либију ишао је око западно око Сицилије, а затим уз обалу Туниса до луке Триполи, да би се избегли британски бродови, авиони и подморнице са Малте. Трећина италијанске трговачке морнарице била је заробљена након што је Италија објавила рат, а скретање је продужило пут на 970 km. На копну, залихе су се морале преносити на огромне удаљености путем, или у малим товарима дуж обале.

После пораза Италије у операцији Компас, Триполи је био последња преостала осовинска лука, са максималним капацитетом истовара од четири брода за превоз трупа или пет теретних бродова одједном, довољно за испоруку око 45.000 тона робе месечно. Удаљеност од Триполија до Бенгазија била је 652 km дуж обалског друма, што је била половина пута до Александрије.

Пут се могао поплавити, био је изложен нападима Пустињске авијације (Desert Air Force, ДАФ), а коришћење пустињских стаза повећавало је хабање возила. Немачкој моторизованој дивизији је било потребно 350 тона дневно и превоз залиха 480 km захтевао је 1.170 камиона од 2 тоне. Са седам дивизија осовине, ваздухопловним и поморским јединицама, било је потребно 70.000 тона месечно. Од фебруара до маја 1941. из Италије је испоручен вишак од 45.000 тона. Британски напади са Малте имали су одређени утицај, али у мају, најгорем месецу за губитке у транспорту, стигло је 91% залиха. Недостатак транспорта у Либији оставио је немачке залихе у Триполију, док су Италијани имали само 7.000 камиона за испоруке на 225.000 људи. Рекордна количина залиха стигла је у јуну, али на фронту се несташица погоршала.

Увод

Немачка интервенција

мини|