Руандска револуција, позната и као друштвена револуција или ветар разарања (кињ. -{muyaga}-), био је период етничког насиља у Руанди од 1959. до 1961. године између народа Хуту и Тутси, две од три етничке групе у Руанди. Револуција је виђена за време преласка земље из оквира белгијске колонијалне власти са Тутси монархијом унутар независне републике доминантних Хутуа.
Руандом је владала Тутси монархија најмање 18. векова, са укорењеном про-Тутси и анти-Хуту политиком. Немачка и Белгија успешно су контролисале Руандом почетком 20. века, владајући помоћу њихових краљева тако се залажући за про-Тутси политику. Након 1945. године, противелитне групе народа Хуту доводе до погоршања односа између етничких заједница у Руанди. Руководство народа Тутси водило је политику оснаживања моћи и брзе независности док се Хуту елита залагала за пренос власти са народа Тутси на народ Хуту. Идеју елитног друштва Хуту народа је била подржана од стране римокатоличке цркве и руандске колонијалне власти.
Револуција је почела у новембру 1959. године, са низом немира и подметања пожара кућама Тутси народу, када је уследио напад једног од лидера Хуту народа Доминика Мбониумутвеа усмереног против Тутси екстремиста. Насиље се убрзо проширило на читаву земљу. Краљ и политичари народа Тутси предузели су покушај контранапада како би ослабили, и тиме прогонили, народ Хуту и Белгијанце, али су били заустављени од стране белгијског колонисте Гаја Логијеа, који је служио као белгијски колонијални гувернер у Руанди. Логије је повратио ред и закон, отпочињајући програм промоције и заштите Хуту елите. Белгијанци су онда заменили многе лидере Тутси народа са покрајинским лидерима Хуту народа укључујући сувереног краља Кигелија V, који је касније побегао из земље. Упркос текућим анти-Тутси нередима, Белгија је организовала локалне изборе средином 1960-их. Странке Хуту народа су, као резултат избора, успоставиле контролу над скоро свим општинама у Руанди тако ефикасно окончајући револуцију. Логије и лидер Хуту народа Грегор Кајибанда прогласили су Руанду аутономном републиком 1961. године да би 1962. Руанда постала у потпуности независна држава.
Револуција је резултирала одласком 336.000 припадника Тутси народа у суседним земљама, где су живели као избеглице. Иако су узрујани становници отишли, тражили су начин за непостредан долазак у Руанду делећи се тако на оне који траже преговоре и оне које су желели да збаце нови режим са власти. Неколико избеглица су формирали оружане групе (назване ињензи, или бубашвабе, од стране владе Хуту владе) које су кренуле у офанзивне нападе на Руанду. Највећи напад се догодио крајем 1963. године када су изненадном опсадом напали Кигали. Влада је узвратила напат, наневши пораз бубашвабама и убивши на хиљаде преосталих припадника народа Тутси. Након свих напада и тензија није постојала бојазност за становнике све до 1990-их година када је избио грађански рат инициран од стране избеглица Тутси народа окупљеног око снага Патриотског фронта Руанде (ПФР) натерајући владу Хуту народа на преговоре. То је довело до раста Хуту екстремизма и почетак крвавог геноцида у коме је убијено на стотине хиљада припадника народа Тутси пре него што је ПФР успоставио контролу над земљом.
Позадина
Преколонијални период Руанде
мини|десно|250п|Реконструкција палате краљева Руанде претворена у музеј у Њанзи
Најранији житељи који су живели на територији Руанде јесу припадници народа Тва, који су припадали групи урођеничких Пигмеја ловца–сакупљача, који су се населили на овом подручју између 8000. и 3000. године пре нове ере на коме су се одржали све до дан данас. Између 700. године пре нове ере и 1500. године нове ере, значајан број Банту народа је емигрирао у Руанду бавећи се крчењем шуме као би створио повољно тло за пољопривредни узгој. Шумски народ Тва су се након губитка великог дела њиховог станишта преселило у планине. Историчари имају неколико теорија о досељавању Банту народа на овом подручју. Према неким подацима, први досељеници су народ Хуту док се за народ Тутси сматра да су се доселили касније и формирали јасне расне групе, вероватно, кушитског порекла. Алтернативна теорија о насељавању каже да се насељавање одвијало полако и мирно (без претензија за освајањем), са долазећим групама народа који су се интегрисале у постојеће друштво. Према овој теорији разликовање Хуту и Тутси народа је настало касније, као разлика по класама, а не као претходно наведена радикална разлика према расама.
Становништво је углавном било уједињено у клановима (убвоко) у око осам краљевства до 1700. године. Земља је била плодна и густо насељена са краљевинама који су стриктно контролисали друштво. Краљевина Руанда владала је Тутси–Њигиња кланом који је постао доминантан почетком и средином 18. века. Његово порекло води од мале топархије у близини језера Мухази, краљевство које је кренуло путем освајања и асимилације, достиже свој врхунац за време владавине краља (Мвами) Кигелија Рвабугирија између 1853. и 1895. године. Рвабугири је проширио краљевину на север и запад, спровођењем административних реформи, које су обухватиле -{убухаке}- (групу Тутси народа који чувају стоку и привилеговани Хуту или Тутси народ који се бавио трговинском разменом) и убуретва (група народа Хуту која је принудним радом кулучила за лидере народа Тутси). Рвабугиријеве реформе су довеле до раскола између Хуту и Тутси народа.
Колонизација
Према Берлинској конференцији 1884. године територија Руанде у својим границама додељена је Немачком царству. Када је Густав Адолф фон Гецен, први Европљанин који је дошао на тло Краљевине Руанде, десет година након конференције, укључујући плодни регион на истоку од језера Киву. Немачка је над тим регионом полагала суверенитет иако је над њим суверенитет полагао и Леополд II као део Слободне Државе Конго (анексиране од Белгије као Белгијски Конго 1908. године). Да би поткрепила свој суверенитет, Немачка покреће политику индиректне владавине кроз Руандску монархију подржавајући надређене Тутсије у чији систем укључује неколико европских трупа. Краљ Јухи V Мусинга, који је емигрирао из земље након низа немира изазваним смрћу његовог оца Рвабугирија у борбама са белгијским војницима, пружио је подршку Немцима које је користио за јачање властите моћи. Територија Руанде је постала западна граница Немачке источне Африке. Немачка власт је подржала Рвабугијев план централизације што је довело до још већег раскола између Тутси и Хуту народа.
мини|десно|250п|Поштанска марка из 1916. године на којој је приказана колонизација Источноафричких територија током источноафричке кампање током Првог светског рата
Белгијске трупе су преузеле контролу над Руандом и Бурундијем током Првог светског рата чиме је држава потпала под белгијску контролу 1919. године, у слопу мандатских територија Уједињених нација, под именом Руанда-Урунди. Иако је Белгија првобитно наставила немачки метод државног руководства монархијом, 1926. године, успоставила је директну колонијалну власт у складу са политиком суседног Конга. Реформе су укључиле поједностављење комплексног тролидерског система тако поједностављујући вођство на једног лидера (обично из реда народа Тутси) уместо претходних три (обично подељених између Тутси и Хуту народа) који су владали локалним подручјима. Белгијске реформе су такође укључиле и убуретву (принудни рад Хутуа којима су управљали претпостављени Тутси) физичких лица, а не само заједница, и региона чијим су системом претходно били покривени. Тутси лидери су започели процес аграрних реформи уз подршку белгијских колонијалиста тако доневши закон по коме се плодне травнате области, традиционално руковођене од стране народа Хуту, заплењују и приватизују уз минималну надокнаду.
Почев од краја 1920-их година улога Католичке цркве је расла. Католички свештеници су охрабрени од стране белгијске владе јер су исти промовисали њихову администрацију. Много Руандијаца (укључујући елитне Тутсије) су се покатоличили јер је католицизам све више постајало предуслов друштвеног напретка земље. Краљ Мусинга је одбио да се покатоличи па је, 1931. године, био збачен са власти одлуком белгијских колонијалиста након чега га је његов најстарији син који је прихватио католицизам, Мутара III Рудахигва, наследио и постао први хришћански руандски краљ. Током 1930-их година Белгијанци су представили велике пројекте у областима образовања, здравствене заштите, јавних радова и надзора осигурања укључујући нове технологије жетве, на пољу агрокултуре, и технике побољшања снабдевања храном. Руанда је била модернизована а Тутси су и даље остали на власти остављајући иза себе обесправљене Хутуе које су и даље били под условом великих принудних радова (кулука). Године 1935. Белгија је увела личне карте, индивидуално дефинишући становнике као Тутси, Хуту, Тва и натурализоване. Премда имућни Хуту раније нису били у могућности да постану као повлашћени Тутси, увођењем личних карата се завршила њихова даља социјална мобилност.
Увод
Хуту контра-елита Белгија је и након Другог светског рата наставила да влада Руандом посредством обећаних територија Уједињених нација које су надзирале њену владавину до евентуалне независности. Економски пејзаж државе се значајно променио у време рата; монетарна економија је расла, а заједно са њом и потражња за радницима који би радили у конгоанским рудницима у Катанги и на плантажама кафе и шећера у Уганди. За време Другог светског рата се догодио и помак у католичкој цркви; истакнуте личности из ране руандске цркве су биле из богатих и конзервативних породица (као на пример Леон-Пол Клас), су замењене млађим свештеницима пореклом из редова радничке класе. Од њих највећи део су чинили Фламанци чешће него Валонци Белгијанци подржани, јединственим положајем, од стране народа Хуту. Економски услови и богословско образовање пружили су цркви могућност да народу Хуту доделе друштвену мобилност, што није раније био случај, омогућивши тако развој елитне групе Хуту лидера и интелектуалаца. Ова група се састојала од Хуту народа из преколонијалне Краљевине Руанде, у којој су се придружили истакнути грађани краљевине стечени за време колонијализма (укључујући и народ Чига).
Најпознатија личност у покрету је био Грегор Кајибанда. Као и већина контра-елите и Кајибанда је био обучаван за свештеника у Њакибанда богословији иако он није био рукоположен. Након завршетка свог образовања 1948. године првобитно је постао учитељ у основној школи. Године 1952. Кајибанда је постао успешан уредник католичког часописа Лами () Алексиса Кагамеа. Током касних 1950-их година постао је члан управног одбора организације Рад, поузданост, напредак (), уредник про-Хуту католичког магазина Кињаматека и оснивач Друштвеног покрета Мухуту ().
Друга главна личност Хуту елите био је Жозеф Гитера, други бивши богослов који је обитавао на југу земље; који је напустио цркву како би основао малу циглану. Гитера је основао Асоцијацију за друштвену промоцију масе (АПРОСОМА) као политичку партију. Религијски историчари попут Џејна Лајндена су га описали као „веома страственог и понекад саосећајног”, супротно од Кајибанде и бивших Хуту богослова, али „често несталног и понекад фанатичног”. За разлику од Кајибанде, Гитера се залагао за предузимање одлучних мера против „угњетавања” монархије још ране 1957. године, међутим, његова реторика се мање фокусирала на поделу између народа Хуту и Тутси и њиховом ослобађању од сиромаштва.
Погоршање Хуту-Тутси односа