Вајмарска република (), била је Немачка држава у периоду од 1919. до 1933. Име долази од града Вајмара, где је одржана национална скупштина сазвана да донесе нови устав након што је немачка монархија укинута после пораза у Првом светском рату. Службени назив државе је био Немачки рајх ( — „Немачко царство“).
Овај први покушај успостављања либералне демократије у Немачкој, у време великих тензија и унутрашњих конфликата, био је безуспешан и доживео је коначну пропаст доласком Адолфа Хитлера и Нацистичке партије на власт 1933. године. Мада технички, устав из 1919. није у потпуности укинут до краја Другог светског рата, правне мере које је преузела нацистичка влада 1933. познате под именом глајхшалтунг (-{Gleichschaltung}-) су у ствари уништиле све механизме типичног демократског система, па се као уобичајени крај Вајмарске републике узима 1933. година.
Контролисана револуција: успостављање Републике (1918—1919)
Од 1916. на даље Немачким царством из 1871, је ефективно владала војска преко врховне војне команде (на немачком: -{Oberste Heeresleitung}-, скраћено -{OHL}-) са командантом штаба, Паулом фон Хинденбургом на челу. Када је постало јасно да је Први светски рат изгубљен, врховна команда (ОХЛ) је захтевала да се успостави цивилна влада. Даљи наставак рата, након што је Бугарска напустила Централне силе имао би за последицу окупацију немачке територије. Нови рајхсканцелар (-{Reichskanzler}-) принц Макс фон Баден је стога понудио примирје америчком председнику Вудроу Вилсону 3. октобра, 1918. 28. октобра, 1918, устав из 1871. је измењен да од рајха направи парламентарну демократију, која није постојала пола века: убудуће је канцелар био одговоран парламенту, Рајхстагу, а не цару као до тада.
Намера победника у Првом светском рату да се Немачка трансформише у уставну монархију, сличну Уједињеном Краљевству и да се на тај начин убудуће отклоне могућности избијања експанзионистичког рата у Европи је са погоршањем политичке и економске ситуације у Немачкој, изгубила на значају и потиснута је у други план. Немачка је била преплављена војницима који су се враћали са фронта, многи од њих су били рањени физички, психолошки или на оба начина. Насиље је било раширено, са тучама које су избијале и између левичарских група на сахранама вођа које су убијали десничарски противници.
Побуна је избила 29. октобра када је војска, без консултације са владом, наредила покрет немачкој флоти — покрет који није само био потпуно безнадежан, већ је било сигурно да би зауставио мировне преговоре. Посаде два брода су се побуниле. Када је војска ухапсила око 1000 морнара, и дала да се пребаце у Кил, локална буна се претворила у глобалну побуну, која се брзо раширила по већем делу Немачке. Други морнари, војници а онда и радници су се солидарисали са ухапшенима, почели су са формирањем радничких и војничких савета по моделу совјета из Руске револуције 1917. и преузели су војну и цивилну власт у многим градовима. Револуционарно стање, које је постепено почело да се развија, стигло је 7. октобра до Минхена и Лудвиг III од Баварске је побегао.
У почетку су захтеви савета били скромни: тражили су да се ухапшени морнари ослободе. За разлику од Русије годину дана раније, савете није контролисала Комунистичка партија. Ипак, због брзе победе револуционарних снага у Русији, револуција је веома застрашила власт и средњу класу. Земља је била на ивици да постане социјалистичка република.
У то време је политичко представништво радничке класе било подељено: једна фракција се одвојила од социјал-демократа, назвавши себе независним социјал-демократама (УСПД, од -{Unabhängige Sozialdemokratische Partei Deutschlands}-), и они су нагињали ка социјалистичком систему. Како не би изгубила утицај, преостала већина социјал-демократа (МСПД, који су подржавали парламентарни систем) је одлучила да се стави на чело покрета и такође је 7. новембра захтевала да цар Виљем II Немачки абдицира. Филип Шајдеман је 9. новембра 1918. прогласио републику са балкона зграде Рајхстага у Берлину, два сата пре него што је Карл Либкнехт прокламовао социјалистичку републику иза угла, са берлинског замка.
Ипак, 9. новембра, веома контроверзним актом, рајхсканцелар принц Макс фон Баден је пренео своју власт Фридриху Еберту, вођи МСПД-а. Било је јасно да овај акт неће бити довољан да задовољи масе, па је дан касније, сазвана револуционарна влада звана Савет народних представника (-{Rat der Volksbeauftragten}-). Она се састојала од по три члана МСПД-а и УСПД-а. Еберт је предводио МСПД, а Хуго Хасе УСПД. Нову владу је признао Берлински раднички и војнички савет, али јој се супротставила Спартакистичка лига коју су предводили Роза Луксембург и Карл Либкнехт. Еберт је сазвао национални конгрес савета који је одржан од 16. до 20. децембра 1918. и у коме је МСПД имао већину. Еберт је стога успео да распише брзе изборе за националну скупштину како би био донет устав и успостављен парламентарни систем, маргинализујући покрет који је позивао на социјалистичку републику (види испод).
Да би омогућио својој тек насталој влади да одржи контролу у земљи, Еберт је направио пакт са врховном војном командом коју је сада водио Лудендорфов наследник, генерал Вилхелм Гренер. Овај пакт Еберт-Гренер је у основи представљао споразум између владе која се обавезала да неће покушавати да реформише војску и војске која се заузврат обавезала да ће штитити владу. Са једне стране, овај договор је симболизовао прихваћеност нове владе од стране војске, ублажавајући страховања средње класе; са друге стране, сматран је издајом радничких интереса од стране левог крила, и такође је успостављао армију као независну и конзервативну групу у Вајмару, која ће имати велики утицај над судбином републике. Овај пакт је значио један од неколико корака који су довели до перманентне поделе међу политичким представницима радничке класе у СПД и комунисте.
Подела је постала коначна када је Еберт позвао ОХЛ да пошаље трупе да угуше нову побуну војника у Берлину 23. новембра, 1918, у којој су побуњени војници заробили команданта града, и затворили државну канцеларију (-{Reichskanzlei}-) у којој је боравио савет народних представника. Гушење побуне је било оштро, са неколико мртвих и рањених. Ово је узроковало да лево крило објави раскид са МСПД, који је са њихове тачке гледишта пактирао са контра-револуционарном војском да би сузбио револуцију. Зато је УСПД напустио савет народних представника после само седам недеља. Раздор се продубио када је у децембру формирана Комунистичка партија Немачке (КПД) у коју су ушле поједине групе са левог крила, укључујући лево крило УСПД-а и Спартакистичку лигу.
Покушаји поновног успостављања пролетерске диктатуре од стране радника, који су уследили током јануара 1919. године крваво су угушени оружаном интервенцијом припадника паравојне формације фрајкора састављене од војника добровољаца. Ово је кулминирало убиством Розе Луксембург и Либкнехта, 15. јануара. Уз подршку Еберта, убицама није суђено пред цивилним, већ пред војним судом, због чега су осуђени на благе казне. Ово наравно није допринело Ебертовој популарности у левом крилу.
Избори за националну скупштину одржани су 19. јануара, 1919. У ово доба, нове партије левог крила, укључујући УСПД и КПД су једва биле способне да се организују, што је већину места у парламенту донело умереним снагама. Због текућих борби у Берлину, национална скупштина је заседала у Вајмару, што је дало будућој републици незванично име. Вајмарски устав је створио републику под полу-председничким системом где су представници у Рајхстагу бирани по пропорционалном систему.
За време дебата у Вајмару, борбе су се наставиле. Совјетска република је проглашена у Минхену, а затим су је угушили фрајкори и регуларне војне јединице док су спорадичне борбе настављене широм земље.
Борбе су трајале и у источним покрајинама Немачке које су биле лојалне цару, али нису хтеле да буду део републике: Велики пољски устанак у покрајини Позен и 3 шлеска устанка у Горњој Шлеској.
За то време, немачка мировна делегација у Француској је потписала Версајски споразум, којим су немачкој војсци наметнута знатна ограничења у погледу људства и ратне технике док се Немачка обавезала да плати велике ратне репарације и прихвати срамотну „клаузулу о кривици за рат“. Адолф Хитлер ће касније кривити републику и њену демократију за овај споразум.
Први државни председник (-{Reichspräsident}-) републике, Фридрих Еберт из МСПД-а је потписао нови немачки устав 11. августа, 1919.
Ране године: Унутрашњи сукоб (1919—1923)
Република је од почетка била под великим притиском од екстремиста и са левог и са десног крила. У суштини, левичари су оптуживали социјал-демократе за издају идеала радничког покрета пактирањем са снагама старе државе уместо организовања комунистичке револуције; десно крило се противило демократском систему, јер се залагало за очување ауторитарне државе попут царства из 1871. Да би подрило кредибилитет републике, десно крило (посебно војска) је оптужила републику да је одговорна за пораз Немачке у Првом светском рату; види Легенда о убоду у леђа (-{Dolchstoßlegende}-).
13. марта, 1920. се одиграо Капов пуч. Ово је подразумевало да је група фрајкора заузела Берлин, и поставила Волфганга Капа, десничарског новинара за канцелара нове владе. Национална влада је морала да побегне у Штутгарт, одакле је позвала на генерални штрајк. Овај штрајк је у потпуности блокирао економију, и Капова влада је доживела колапс већ 17. марта.
Инспирисан успехом генералних штрајкова, подигнут је комунистички устанак у Области Рур, 1920. када је 50.000 људи формирало црвену армију и преузело контролу над покрајином. Регуларна војска и фрајкори су угушили устанак, без примања икаквог наређења од владе. Још комунистичких побуна је угушено у марту 1921. у Саксонији и Хамбургу.
До 1923. република више није могла да приушти да плаћа рате репарације које су произлазиле из версајског споразума, и влада је престала да плаћа рате. Као одговор, француске и белгијске трупе су окупирале Рур, немачку најважнију индустријску регију тог времена, и преузеле контролу над рударским и производним предузећима у јануару, 1922. У јануару 1923, опет је позвано на штрајкове, и охрабриван је пасивни отпор. Штрајкови су трајали осам месеци, што је нанело штету немачкој економији, и започео је увоз. Како је држава исплаћивала плату штрајкујућим радницима, штампан је додатни новац, што је довело до хиперинфлације. Вредност марке је опала од 4,2 за амерички долар, до 1.000.000 за долар до августа 1923. и 4.200.000.000.000 за долар 20. новембра. 1. децембра је успостављена нова валута, по курсу од 1.000.000.000.000 старих марака за 1 нову марку, (-{Rentenmark}-).
Исплаћивање репарација је настављено, и Рур је враћен Немачкој.
1923. се такође догодио напад деснице у виду Пивнички пуч, који је организовао Адолф Хитлер у Минхену. 1920. Немачка радничка партија је постала Нацистичка партија (НСДАП) и она ће бити главна снага која ће довести до колапса Вајмара. Хитлер је постао председник партије у јулу, 1921. Јуришни одреди су успостављени у новембру, 1921. и они ће деловати као Хитлерова лична армија у његовој борби за власт. Онда је, 8. новембра, 1923, -{Kampfbund}- (борбени савез) у савезу са Ерихом Лудендорфом преузео митинг од баварског премијера, Густава фон Кара, у пивској хали у Минхену. Лудендорф и Хитлер су прогласили нову владу и планирали су да преузму контролу у Минхену следећег дана. 3.000 демонстраната је разбило 100 полицајаца и Хитлер је ухапшен и осуђен на 5 година затвора. Казна је била минимална за ту оптужбу, а Хитлер је одслужио само 9 месеци пре него што је био пуштен.
После неуспеха Пивничког пуча, хапшења и пуштања на слободу, Хитлер се фокусирао на легалне методе стицања власти.
Штресеманова златна ера (1923—1929)