Закони о супремацији () били су два закона које је Парламент Енглеске донео у XVI веку, а којима су енглески монарси успостављени као поглавари Енглеске цркве. Слични закони донети су и у Парламенту Ирске, којима су енглески монарси успостављени као поглавари Ирске цркве. Законом из 1534. године Хенри VIII и његови наследници проглашени су врховним поглаварима Цркве, чиме је замењена власт папе.

Први закон стављен је ван снаге током владавине католичке краљице Марије I. Законом из 1558. године Елизабета I и њени наследници проглашени су врховним управитељима Цркве, што је титула коју британски монарх и данас носи.

Краљевска супремација представља правну сувереност краља, као световне власти, над канонским правом Енглеске цркве.

Први закон о супремацији из 1534. године

Први закон о супремацији, односно Закон о супремацији из 1534. године, усвојио је Парламент Енглеске 3. новембра 1534. године и био је један од првих великих догађаја Енглеске реформације. Њиме је краљу Хенрију VIII и његовим наследницима призната краљевска супремација и утврђено да је владајући монарх врховни поглавар Енглеске цркве.

Законом је утврђено да је краљ „једини врховни поглавар на Земљи Енглеске цркве“ и да Круна ужива „све почасти, достојанства, првенства, надлежности, повластице, власти, изузећа, приходе и користи“ који припадају том достојанству. Формулација закона јасно је показивала да Парламент краљу није додељивао ту титулу, већ је признавао већ успостављено стање.

Законом о супремацији Хенри VIII је повукао подршку власти папе и Католичке цркве и потврдио независност енглеске цркве, Ecclesia Anglicana. Себе и своје наследнике поставио је за врховне управитеље енглеске цркве.

Хенри VIII је 1521. године од папе Лава X добио титулу „Бранитељ вере“ (Fidei defensor) због свог списа у којем је Мартина Лутера оптуживао за јерес. Парламент је ову титулу касније потврдио краљу 1544. године.

Хенри VIII је закон донео из више разлога. Желео је мушког наследника који би наставио његову династију, а после ратова и криза око наслеђивања настојао је да обезбеди да се династичка линија настави без оспоравања. Пошто Катарина Арагонска није родила сина, краљ је годинама покушавао да поништи свој брак с њом, уверен да га Бог кажњава зато што се оженио удовицом свог брата.David Loades, Henry VIII and His Queens, 1994, стр. 179.

Упркос краљевој блиској повезаности са Католичком црквом и другим папским поништењима бракова, папа Климент VII одбио је да му одобри поништење брака. Католичко учење брак је сматрало нераскидивим до смрти, а папство је тврдило да брак није могао једноставно бити поништен због канонске препреке за коју је претходно издата диспензација. Поред тога, цар Карло V, тадашњи владар Хабзбуршке монархије, био је сестрић Катарине Арагонске, па би проглашавање њеног брака неважећим угрозило односе Цркве са царем.

Хенри VIII је потом донео Закон о издаји из 1534. године (26 Hen. 8. c. 13), којим је било утврђено да се одрицање од Закона о супремацији и покушај да се краљ лиши његовог „достојанства, титуле или имена“ сматрају велеиздајом. На тај начин краљева контрола над енглеским верским животом постала је веома широка, а они који су се држали католичких уверења били су кажњавани.

Најпознатија јавна личност која се супротставила Закону о издаји био је Томас Мор, који је осуђен за велеиздају и погубљен одсецањем главе.

Ирски закон о супремацији из 1537. године

Године 1537. Парламент Ирске усвојио је Ирски закон о супремацији из 1537. године (28 Hen. 8. c. 5 (I)), којим је Хенри VIII проглашен за врховног поглавара Ирске цркве, по узору на раније решење у Енглеској.

Цео закон, у делу који до тада није био укинут, стављен је ван снаге у Северној Ирској чланом 1(1) и првим прилогом Закона о ревизији статута из 1950. године (14 Geo. 6. c. 6), који је ступио на снагу 23. маја 1950. године.

Други закон о супремацији из 1558. године

Закон о супремацији Хенрија VIII стављен је ван снаге 1554. године током владавине његове одлучно католичке кћери, краљице Марије I. После њене смрти у новембру 1558. године, њена протестантска полусестра Елизабета I ступила је на престо. Први парламент током Елизабетине владавине усвојио је Закон о супремацији из 1558. године (1 Eliz. 1. c. 1), којим је Елизабета проглашена за врховну управитељку Енглеске цркве и уведена Заклетва супремације, која је захтевала да свако ко ступа на јавну или црквену функцију положи заклетву на верност монарху као поглавару Цркве и државе. Свако ко би одбио да положи заклетву могао је бити оптужен за велеиздају.

Употреба израза „врховни управитељ“ уместо „врховни поглавар“ ублажила је забринутост неких католика, као и протестаната који су били забринути због жене на челу Енглеске цркве. Елизабета, која је била politique, није гонила неконформистичке лаике, нити оне који нису следили установљена правила Енглеске цркве, осим када су њихови поступци директно угрожавали власт енглеског монарха, као у случају спора око црквене одеће.

Другим законом о супремацији Елизабета I је званично успоставила реформисану Енглеску цркву. Закон је био део Елизабетанског верског уређења.

Историчар Г. Р. Елтон сматрао је да је „у праву и политичкој теорији елизабетанска супремација у суштини била парламентарна, док је супремација Хенрија VIII била у суштини лична“.

Краљевска супремација била је укинута током енглеског интеррегнума од 1649. године, али је обновљена 1660. године. Стјуартовски краљеви користили су је као оправдање за контролу над именовањем бискупа.

Спајање врховне световне власти Круне над црквом и државом значило је да је сваки световни поданик Круне истовремено био и духовни поданик Цркве; Црква је била истоветна са државом. Савремени енглески теолог Ричард Хукер описао је ситуацију овако:

Ирски закон о супремацији из 1560. године

Године 1560. Парламент Ирске усвојио је Закон о супремацији у Ирској из 1560. године, под називом Закон којим се Круни враћа древна надлежност над црквеним и духовним питањима и укида свака страна власт која јој је супротна.

Чланови 7–11 овог закона укинути су чланом 1 и другим делом трећег прилога Закона о заклетвама из 1871. године, који је ступио на снагу 13. јула 1871. године.

Напомене

Референце

Спољашње везе

Изворни текст Закона о супремацији из 1534. године Текст Закона о супремацији из 1558. године — Национални архив Уједињеног Краљевства Слика оригиналног Закона о супремацији из 1534. године — Парламентарни архиви

Категорија:Историја Уједињеног Краљевства