мини|Сју Шен мини|Кинески језик
Кинеско писмо () обухвата писмене симболе који се користе да прикажу говорни кинески језик и правила о томе како су распоређени и пунктирани. Ови симболи су уобичајено познати као кинески карактери (). Кинески карактери не чине алфабет или компактни слоговник. Уместо тога, писани систем је приближно логослоговни, то јест сваки карактер обично представља потпуно једносложну реч (видите логограм) или једносложни део речи. Сами карактери су често састављени од делова који могу представљати физичке предмете, апстрактни појам, или изговор.
Кинеско писмо се сматра да је најдуже непрестано коришћен писани систем у свету. Многи савремени кинески карактери могу наћи траг назад до династије Шанг око 1500. п. н. е. и процес стварања карактера је вероватно почео неким вековима раније. Кинески карактери су стандардизовани под 秦 династијом Ћин (221—206. п. н. е.). Преко миленијума, ови карактери су се развили у веома развијен стил кинеске калиграфије.
Упркос историјске промене у изговору, кинески говорници различитих дијалеката могу комуницирати у писаном облику. Неке од тих знакова су усвојени у системе писања у другим источноазијским језицима, као што су јапански и корејски језик. . „The Unified Phonetic Transcription for Teaching and Learning Chinese Languages” Turkish Online Journal of Educational Technology, 10: 355—369. Писменост захтева да се запампти веома много карактера: образовни Кинези знају око 4000, док образовни Јапанци, знају око пола њих. Велики број кинеских карактера је делом довео до усвајања западних алфабета као помоћно средство за заступање кинеског језика.
Кинески (хан) карактери потичу од цртежа, с тим да су најранији хан карактери представљали слике ствари које су људи гледали око себе. Међутим, укупан број карактера данас је између педесет и сто хиљада, а све то је немогуће створити само помоћу цртежа. Тако их је народ старе Кине стварао помоћу четири метода — пиктографски, по значењу, на основу асоцијативне везе и као фонограме. Било је тешко објаснити настанак самих карактера. Међутим, термин лиу шу, који се јавља још за време династије Чоу и најбоље описује поглед Кинеза на њихово писмо, говори управо о томе.
Распоред Кинеским карактери су подешени у квадратни оквир и обично нису повезани један према другим, па могу бити написане у било којем смеру квадратне мреже. Традиционално, кинески је писано у усправним стубовима од врха до дна, први стуб је на десно странице, а текст тече према лево. Текст писан у класичном кинеском такође редко користи било какве интерпункције. У тим случајима, реченице и прекид фраза се одређује према контексту и ритму.
У новијим временима, познати водораван разпоред реда са лева на десно, читање са врху странице на дно, постао је све популарнији, поготово у Народној Републици Кини, Влада је направила мандат за писање лева према десно 1955. Република Кина (Тајван) исто је пратила 2004. године. Интерпункције је такође све више распрострањена, било да је текст писан у редове или стубове. Западне интерпукције су имали јасан утицај на кинеске интерпункцијске знакове, иако неки знаци су посебни на кинеском: на пример, наводници и полунаводници (『 』 и 「 」); шупља тачка (。), иначе се користи као обична тачка, и посебна врста запете која се зове набрајућа запета (、), која се користи за одвајање чланака на листу, за разлику од клаузуле у реченици.
Знакови су често изазовна појава у распореду кинеског писма, јер они могу бити писане лева према десном или десно према левом (задњи може се мислити као традиционални распоред са сваком „стубом” један карактер висок), као и од врха до дна. Није необично да се сусретне сва три смера на знацима у суседним трговинама.
Историја мини|десно|200px|Пример пророчанских записа на костима из периода династије Шанг (cca. 1600. p. n. e. — cca. 1046. p. n. e.)
Као најстарији пронађени записи обично се наводе „пророчански записи на костима” (甲骨文 — пинјин: -{jiǎgǔwén}-), који датирају из позног периода династије Шанг. Део научника верује да су записи нађени на грнчарији из млађег каменог доба раније настали од пророчанских записа на костима, те да су најстарији записи кинеског писма. Од око 2500 знакова пронађених на костима животња идентификовано је око 1400 најчешћих.
Према легенди кинеске знаке изумео је званични историчар Хуанг Дија, Цангђе (). Жути цар је затражио од Цангђа да измисли начин бележења информација. Цангђе је дуго размишљао, али није био у стању ништа да смисли. Једног дана угледао је фенгхуанга (кинески феникс) како лети изнад њега и испушта неки предмет са леђа. Када је угледао предмет, који је пао испред њега, препознао је да је у питању отисак шапе неке животиње, али није знао које. Ловац који је туда пролазио помогао му је да открије да је то отисак митске животиње Писју. Ловац је био сигуран, јер ниједна друга животиња нема такав отисак шапе. Овај разговор са ловцем инспирисао је Цангђа да направи знаке који ће разликовати сваку ствар на свету. Почео је детаљно да проучава ствари, укључујући и Сунце, Месец, звезде, мора, облаке, животиње и птице и убрзо је упознао карактеристике свих ствари пре него што им је осмислио знаке којима су представљене. Стварање знакова означило је почетак цивилизације.
Потпун систем писања појавио се у Кини пре око 3.200 година у време династије Шанг, чиме је кинеско писмо најстарије „преживело” писмо у свету.
Стилови писања Као што постоје фазе и разлике у писању латиничног или ћириличног писма, тако се разлике у писању примећују између различитих историјских и калиграфских модела кинеског писма.
Писмо пророчанских записа на костима и писмо на бронзаним предметима представљају најстарије облике кинеског писма и данас више нису у употрени. Најстарији облик писма који је и даље у употреби јесте печатно писмо (). Ово писмо се развило из писма на бронзаним предметима и у стандардизованом облику прихватио га је први цар Кине, Ћин Ши Хуанг. То писмо се данас користи само у уметничке сврхе.
Писма која се данас редовно користе су канцеларијско писмо (), регуларно писмо (), које се најчешће користи у штампи и полу-курзивно писмо (), које се најчешће користи у рукописима. Курзивно писмо () није у широкој употреби и користи се само у уметничке, калиграфске сврхе. Облик знакова у овом писму је само наговештен, тако да се многи потези не препознају и писмо није читљиво за неизвежбане особе. Неки знаци упрошћеног кинеског писма изведени су из курзивног.
Постоје и други облици писма развијених ван Кине, као што је Едомоји у Јапану, али ова писма су ограничена само на земље у којима су настала, за разлику од стандардних облика који су описани горе.
До данас је дошло до поједностављења писма, на начин да се неки појмови употребљавају као слогови, па се могу здруживати што омогућава брже читање и писање. Писмо се развијало у више фаза; почетном се сматра сликовна фаза која у себи носи доста сликовности и реалне предожбе. С временом, стилизацијом, брзином писања и упорабом киста за писање долази до развоја писма у својим типичним облицима. У почетку су се знакови урезивали помоћу металног шиљка у камен, метал или кост.
Почетком наше ере кинези су изумели папир и туш од фине чађе и љепка. Знакови су се исписивали меким кистом на папиру због чега добивају осебену форму.
За кинески знак специфична је квадратичност, односно сваки знак заузима један квадрат при чему су сви квадрати једнаки. Писмо има врло уредан распоред писања како по хоризонтали, тако и по вертикали, те се чита слева надесно.
Од неких 45.000 знакова редуковањем се данас користи 36.000 знакова, али за нормално комуницирање и читање дневних новина довољно је познавати 3.000 идеограма, односно знакова. На развојни пут писма од сликовног до појмовног утицала су два фактора: први је све јача шематизација, поједностављење и уједначавање чешће употребљаваних елемената; друга је увођење метафоричких, односно симболичних идеограма за речи апстрактног и афективног значења. У даљним развојним фазама идеограми престају бити носитељи мисаоних значења, већ постају ознаке гласовних структура. Више се идеограма саставља заједно да би се изазвао гласовни састав неке речи, па дешифрирање често наликује дешифрирању ребуса.
Нпр. уста + птица = певати
Калиграфија је специфична кинеска уметност исписивања порука црним тушем и кистом. Захваљујући томе кинеско писмо се прославило у целом свету. Осим кинеских слова познати су и кинески печати који су дали идеју за данашњи бар код.
Стварање хан писма (кинеског писма) У време династије Хан (206. п.н.е — 220. н.е) дела су писана у популарном ли-шу стилу, који припада школи модерних карактера. У то време је основан Тајсјуе царски универзитет од стране цара који је владао у то време, Хан Вудија (династија Западни Хан), како би се предавали Конфуцијеви класици (Класична поезија, Књига списа, Књига ритуала, Књига промена и Пролећни и јесењи анали). Због стила којим су писани, ови класици су названи класици модерних карактера. Међутим, када је овај цар био при крају владавине, у Конфуцијевој старој кући су пронађени записи писани на даџуану (стари карактери), те су ти класици познати као класици старих карактера.
Пошто су ово биле две различите врсте карактера, то је доводило до забуна и до неразумевања самих Конфуцијевих дела. Недоумица због проучавања његових дела је трајала скоро 200 година, док Сју Шен (58 — 147) није провео двадесет и две године пишући Шуовен Ђјиедзи (Shuo wen jie zi (објашњење карактера и тумачење речи); Порекло кинеског писма). Сју Шен се залагао за класике писане старим карактерима. Живео је у време династије Источни Хан (25 — 220). Анализирао је структуру кинеских карактера користећи концепт „ шест категорија”, што је много значило кинеској палеографији.
Шуовен Ђјиедзи на тај начин представља први речник старих карактера. Садржи 15 томова, укупно 9 353 старих хан карактера груписаних у 540 категорија, такође овде се јавља систем навођења на основу компонената хан карактера, односно на основу радикала, што се и данас практикује. Управо на основу тога је извршио груписање у 540 категорија. Он је тумачио карактере помоћу шест начина обликовања писма(, познатих по називом LIU SHU(六书). Shu (书) се изворно односило на писмо, а данас се преводи као књига, док је liu (六) број шест. мини|Хан шу (Han shu); Књига династије Хан Термин лиу шу је постојао пре Сју Шена. Први пут се тај термин јавља у Ритуалима династије Чоу, али се ту не описује његов садржај. Најранији спис у коме се објашњава јесте Књига династије Хан (Han shu汉书) од Бан Гуа. У одељку „ О умећима и шарама” (Yi wen zhi) он каже: „ У древно време се са осам година почињало основно учење сиао сјуе (xiao xue小学), овако су државни службеици династије Чоу, баоши (baoshi保氏) приступали одгоју деце ондашње државе, подучавали су их лиу шу (liu shu六书), а то су облик слике (xiang xing象形); догађај, ствар на коју се слика односи (xiang shi象事); смисао, значење слике (xiang yi象意); гласовна вредност, односно како се изговара насликано (xiang sheng象声); како се тумачи значење (zhuan zhu转柱) и које је позајмљено значење (jia jie假借). Ето то су били темељи на којима су креирани карактери (zao zi造字).”
Шест начина креирања карактера (liu shu 六书)
Облик, форма слике (象形) Пиктографски карактери сабрани у једно чине рану форму писма. Изгледају као цртежи, као слика која следи телесну структуру и тако описују изглед саме ствари коју представљају. Број ових карактера је мали. Постоји доста примера ових карактера: сунце, месец, делови људског тела, биљке, дрвеће, шоље, чаше, чиније… Те предмете релативно лако идентификујемо. Ови карактери имају јединствен облик који је недељив, па се могу називати и „ независни карактери”. Пиктофонетске слике као речи носе одређену гласовну вредност, али је као слике не поседују. Сунце је日(ri), 山(shan) подсећа на планинске врхове, значи планина, 人(ren) изгледа као профил особе, представља човека и сл.