мини|Конфучије, Лао Це и Буда
Кинеска филозофија развијала се кроз четири периода: класични, неодаоистички и будистички, неокофуцијански и савремени.Chinese philosophy - Encyclopedia Britannica У класичном периоду (6—3. век пре нове ере), главни концепти су се заснивали на појмовима дао (пут), де (врлина), жен (човекољубље), ји (исправност) и космичким елементима јин и јанг. Свака школа је имала своје виђење даоа, али најутицајније је било Конфуцијево и Лао Цеово. Према Конфуцијевом учењу, дао представља пут човека, древних краљева и мудраца и врлине. Лао Це дао види као пут природе. Његов концепт је био јединствен и касније је прерастао у посебан правац – даоизам. За све традиционалне школе, дао је поседовао два аспекта јин и јанг, дао у човеку је његова врлина, а највеће врлине, посебно према конфуцијанцима су човекољубље и исправност. Неки концепти били су етички, а други метафизички.
У неодаоистичком и будистичком периоду (3. век пре нове ере – 9. век), долази до радикалне промене ка строго метафизичким концептима. Удаљавајући се од Лао Цеовог дефинисања даоа као „непостојања“, неодаоисти постављају питање да ли је стварност постојање или непостојање, и да ли принцип (ли) у основи универзалан или посебан. Под њиховим утицајем, рани кинески будистички филозофи усмеравају се углавном на појмове постојања и непостојања. Будистичке школе пореклом из Индије биле су подељене у одговарајуће категорије; школе постојања и школе непостојања. Питање универзалности и посебности, или једног и мноштва, довело је до развоја истинских кинеских будистичких школа, које су се бавиле везом између принципа, који посматра све ствари као једно; и чињеница, које праве разлику између ствари.
У неокофуцијанском периоду (11—20. век), будизам и даоизам су утицали да конфуцијанизам преузме метафизичку и епистемолошку основу за своју етику. Два основна концепта неоконфуцијанства су природа и принцип – природа, поготово људска, пошто су се конфуцијанци примарно бавили човеком, а принцип – јер су одбили будистичку „празнину“ и даоистичко „непостојање“ као негативне и мистичне, замењујући их сопственим метафаизичким принципом – ритуалима (ли), позитивним, конкретним и рационалним законима који формирају универзум. Према највећем представнику неоконфуцијанства – Џу Сију, ли је принцип или форма која чини ствари таквима какве јесу. Људска природа је ли, који је универзалан за све људе. Заједно са универзалним ли, свака особа у себи има ћи – енергију, материјалну снагу која сваку особу чини јединственом. Ћи прикрива људску природу и урођену доброту; стога окривање закона људске природе и универзума уопште, за неоконфуцијанце представља пут до моралног понашања.
Занимљиво је напоменути да ова три периода представљају дијалектички покрет: главна тема класичног периода били су свакодевни проблеми, неодаостички и будистички су се бавили трансцеденталним, а неоконфуцијански се бавио синтезом два концепта.
Филозофија модерног периода (20. век) није преузела концепте ниједног претходног. Прошавши кроз фазу реконструкције традициноналне филозофије дошла је до усвајања марксистичког схватања. 20-их и 30-их година, превођени су Дарвинови и Спенсерови радови, поклања се пажња Шопенхауеровим, Ничеовим, Декартовим учењима, као додатак Платоновим, Кантовим и Хегеловим доктринама. Касније, Вајтхед, Ројс, Карнап и други постају истакнути као представници малих, али озбиљних група различитих схватања. Покрет је открио Кинезима нове фиолозофске погледе о метафизици, логици и епистомологији. Генерални приступ је био научни, позитивистички и прагматички. Од свих праваца у филозофији, у овом периоду најзаступљенији је био прагматизам чији је најзначајнији представник Ху Ши, вођа интелектуалне револуције 1917. У „Расправи науке и природе“ 20-их година, водећи кинески интелектуалци су расправљали о питању да ли наука може или не може да оформи основу филозофије живота, што је резултовало оштром паралелом између научног и метафизичког.
У Кини, данас, званична филозофија је марксизам. Марксизам се у Кини развијао од средњих 20-их година. До оснивања НРК 1949, прошао је фазе од Лењинизма до Маоизма. Званична филозофија не забрањује учење традиционалне кинеске филозофије, али је строго критикује. Од 1957, водиле су се бројне дебате и објављене су многе књиге и чланци. Једна од тема расправа фокусирана је на природу историје кинеске филозофије. Иако није било једногласности мишљења, „исправан“ став је да је историја кинеске филозофије део светске историје филозофије и као таква представља историју борбе између материјализма и идеализма. Сукоб између теорија о изворном добру и злом карактеру људске природе, супротности између принципа и материјалног, постојања и непостојања, именованог и постојећег су доказ непрестане борбе два правца.
Конфуцијанство мини|десно|200px|Статуа Конфуција Конфуцијанска школа се развијала у Кини, а њен оснивач био је Конфучије (пинјин: kǒngzǐ , поједностављени кинески: 孔子). Ова школа је још била позната под именом Ју школа и бавила се изучавањем Шест класичних дела које су чиниле: Књига променаI Ching, the Book of Changes - Yi Jing, Књига ода, Књига о историји, Ритуали, Музика и Анали пролећа и јесени. Услед велике повезаности Конфуцијанске школе са Шест дела, често се веровало је њихов аутор био сам Конфуције, међутим ова дела постојала су много пре њега и представљала су културну баштину. Идеја Конфуција је била да створи школу где ће људи моћи да се школују у напредују тако да једног дана буду корисни држави и друштву. Ширио је идеју да он није зачетник предавања, већ да је он њихов преносилац. Суштина његових предавања се може обухватити реченицом: „Немој имати покверене мисли“. Његови следбеници су се држали овог предања и наставили да га преносе и после Конфучија. Пошто су они уједно били и стручњаци за Шест класичних дела, Конфуцијанска школа је још била позната као Школа литерата. Основно начело Конфуцијанске школе било је потпуно учење које је свако морао да постигне. Уколико би човек савладао шест основних племенитих вештина он је био племенит човек тј Ђунци （пинјин: jūnzǐ , поједностављени кинески: 君子）. Људе је делио на Ђунци и на Сијаожен （пинјин: xiǎorén, поједностављени кинески: 小人）који нису могли да достигну ову врсту учења. Шест вештина су биле музика, ритуал, писање, рачунање, вожња запрежних кола и стреличарство, и након савладавања истих, човек у потпуности култивише своје тело, личност и дух. Образовањем се стичу четири ствари: 1. Ученост 2. Пракса 3. Искреност 4. Праведност Конфуцијанска школа се такође залагала за теорију „делање ни због чега“. По конфуцијанству, човек не може да се бави ни са чим, јер за сваку особу постоји несто шта треба да чини. Ово учење је заступао и Конфуције. Он је чинио све да реформише свет и без обзира на то што није знао да ли ће успети, није био разочаран. Веровао је да исход догађаја може одредити само Минг, јер је по његовом мишљењу Минг био скуп предстојећих услова и сила целог свемира. Спознати Минг, значило је признати неминовност света и тако занемарити спољашњи успех или неуспех. Резултат тога је ослобођење од страха . Конфуције каже: „Мудри људи су слободни од сумњи, врли од зебње, храбри од страха”. Конфуцијанска школа је имала веома велики значај у Кини, после Конфуцијеве смрти, он је почео да се сматра најбољим учитељем. Како се време мењало, међутим, тако су се мењала и мишљења, те време глорификације није трајало дуго.
Даоизам лево|мини|Лао Це Даоизам је настао сабирањем доприноса народа који су живели на тлу Кине и у себи садржи умећа шамана, алхемичара, филозофију различитих школа мишљења, веровања у богове, демоне, духове, бајање помоћу магичних цртежа, религијске заповести и организације унутар храма. Постојале су три главне фазе даоизма. Идеје Ђанг Чуа представљају прву, оне које су изражене у већем делу књиге Лао Це представљају другу фазу, а оне изражене у већем делу књиге Џуанг Ци предстаљају трећу и последњу. Каже се у већем делу, јер се у књизи Лао Це могу наћи идеје које представљају прву и трећу фазу, а у књизи Џуанг Ци идеје прве и друге фазе. Ове две књиге су збирке даоистичких списа и изрека које су разне личности саставиле у разна времена, а не јединствено дело једне особе. Полазна тачка даоистичке филозофије јесте очување живота и избегавање повреде. Ђанг Чуова метода да се то постигне јесте бежање. То је метода бежања из друштва у планине и шуме. Чинећи то, човек мисли да може избећи зла људског света. Међутим, ствари су толико сложене, да без обзира колико се човек крио, увек постоји зло које се не може избећи. Стога ова метода бежања не вреди увек. Идеје изражене у већем делу књиге Лао Це представљају покушај откривања закона на којима се заснивају промене ствари у свету. Ствари се мењају, али закони на којима се заснивају промене остају непроменљиви. Ако човек разуме те законе и своје чинове подешава у складу са њима, онда може све да окрене у своју корист. То је друга фаза у развоја даоизма. У већем делу књиге Џуанг Ци јављају се концепти изједначавања живота са смрћу и истоветности човековог ја са другима. То значи сагледати живот и смрт, себе и друге са једног вишег становишта. На тај начин човек може да превазиђе постојећи свет. То је, такође, један облик бежања, међутим, не из друштва у планине и шуме, већ пре из овог у други свет. То је трећа фаза развоја даоизма древних времена. Може да се каже да су први даоисти били себични, развојем та себичност се преокренула и сама себе уништила.
Прва фаза даоизма Даоисти су, вероватно, првобитно живели далеко од других људи, у свету природе. На тај начин су покушали да развију мисаони систем који би дао смисао њиховом поступку. Ђанг Чу је био најранији истакнути поборник тога. Две основне идеје Ђанг Чуа су биле: „Свако за себе“ и „презирање ствари, а цењење живота“.
Друга фаза даоизма Лао ЦеLao Tzu: Father of Taoism је поучавао да људи треба да живе у складу са природом. Истицао је важност једноставности живота. Није се слагао са Конфуцијевим уверењем да су најважнији снажна породица и држава.
Пре него што је Лао Це употребио реч дао у својој филозофији, она је увелико била присутна у језику онога времена. Њено основно значење је „ићи празним, отвореним делом пута.“ Касније су јој придодата продужена значења „водити“, „говорити“, „закон“. Данас се дао најчешће преводи као: пут, разлог, закон, апсолут, бог, логос, принцип, дискурс, почело... Лао Це говори о ономе што се не може именовати. Оно што се не може именовати сасвим непобитно почива изван облика и одлика. Дао јесте концепт ове врсте.
Трећа фаза даоизма 150px|мини|Џуанг Ци и сан о лептиру Џуанг ЦиZhuangzi (Chinese Daoist philosopher) - Encyclopedia Britannica је можда највећи међу раним даоистима. О његовом животу се мало зна. Родом је из државе Менг, на граници данашњих провинција Шандунг и Хенан. Живео пустињачким животом, али је ипак био славан по својим идејама и списима.
Џуанг Ци и Џуанг Ци Књига која носи његово име и која се њему приписује, збирка је разнородних есеј, анегдота, парабола, поетско обојених записа, филозофских дијалога. Садашња верзија ове књиге сачињена је на основу издања које је приредио Гуо Сјанг, представник тзв. „треће фазе“ наука о скривеном (сјуен сјуе). То је, заправо, збирка различитих даоистичких списа, од којих неки представљају прву, неки другу а неки трећу фазу развоја даоизма. Само поглавља која представљају мисао те треће, врхунске фазе, могу се с правом назвати филозофијом самог Џуанг Ција, иако није извесно да ли их је он написао у целости.
Натурализам Порекло Натуралисти, или јин јанг школа (пинјин: Yīnyáng jiā; поједностављени кинески: 阴阳家), која је заступала теорију узајамног утицаја природе и човека, потекла је од окултиста. Они су били упражњивачи окултних, или магијских вештина: астрологија, календари, пет елемената, предсказивање помоћу хајдучке траве и пророчких костију, гатање, систем форми фенг шуи (ветар и вода).