Pitanje bezbednosti stanovništva je prvorazredno pitanje svake države; aktuelno je u svakom dobu, u svakom sistemu i u svim sferama ljudske delatnosti.Vanredne situacije svakodnevno odnose mnogo ljudskih života, uništavaju i degradiraju životnu sredinu, uzrokuju veliku materijalnu štetu i gubitke. Rizik od katastrofa postoji u svakom društvu, pa se državi nameće nužnost da organizuje efikasan sistem odbrane koji će moći odgovoriti na sve izazove, rizike i pretnje bezbednosti po stanovništvo, materijalna i kulturna dobra. Sistem civilne odbrane, a time i zaštite i spasavanja stanovništva u Republici Srbiji, počeo je da se formira donošenjem Strategije nacionalne bezbednosti, Strategije odbrane i Zakona o vanrednim situacijama. On ima svojih nedostataka, svojih slabosti, koje se otklanjaju donošenjem podzakonskih akata iz oblasti vanrednih situacija. Civilna odbrana, kao jedan od četiri temelja sistema odbrane, predstavlja najorganizovaniju snagu društva koja može pružiti svu potrebnu pomoć ugroženom stanovništvu i očuvati životnu sredinu, materijalna i kulturna dobra.

Uspostavljanje sistema civilne odbrane

Ustav Republike Srbije definiše zdravstvenu i socijalnu zaštitu svojih građana, kao osnovna prava svakog čoveka. Ustav definiše da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, da se zdravstvena zaštita ostvaruje iz javnih prihoda ako se ne ostvaruju na drugi način, i da Republika Srbija pomaže razvoj zdravstvene i fizičke kulture. Nadležnost Republike Srbije je, da uređuje i obezbeđuje odbranu i bezbednost Republike Srbije i njenih građana i mere za slučaj vanrednog stanja. Nadležnost Narodne skupštine odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje i usvaja strategiju odbrane. Nadležnost opštine jeste da se preko svojih organa stara o zaštiti životne sredine, zaštiti od elementarnih i drugih nepogoda, zaštiti kulturnih dobara od značaja za opštinu. Ustav u članu 200. definiše da Narodna skupština proglašava vanredno stanje u uslovima kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana. Odluka važi najduže 90 dana sa mogućnošću da se produži za još 90 dana. Proglašavajući vanredno stanje Narodna skupština može propisati mere kojima se odstupa od Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, koje važe najduže 90 dana, a po isteku ovog roka mogu se obnoviti pod istim uslovima. Ratno stanje proglašava Narodna skupština kao i mere kojima se odstupa od Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava. Strategija nacionalne bezbednosti je najvažniji strateški dokument koji utvrđuje osnove politike bezbednosti u zaštiti nacionalnih interesa. Strategija predstavlja osnov za izradu strategijskih dokumenata u svim oblastima društvenog života i funkcionisanja državnih organa i institucija, radi očuvanja i zaštite bezbednosti građana, društva i države. Strategija definiše 22 izazova, rizika i pretnji po bezbednost Republike Srbije. Dva su rizika direktno povezana i utiču na bezbednost stanovništva i materijalnih dobara: posledice elementarnih nepogoda i tehničkih i tehnoloških nesreća, kao i ugrožavanje životne sredine i zdravlja građana usled radiološke, hemijske i biološke kontaminacije, opasnosti povezane sa pojavljivanjem i širenjem infektivnih bolesti kod ljudi i zaraza kod životinja predstavljaju bezbednosni rizik, koji bi u budućnosti mogao biti sve izraženiji.

Značajan rizik predstavljaju tehnološke nesreće u kojima efekti dejstva opasnih materija mogu zahvatiti ne samo teritoriju Republike Srbije, već i susedne države. Životnu sredinu dodatno ugrožavaju i objekti sa visokim stepenom rizika u zemljama regiona, kao i privredni objekti sa tehnologijom koja ne zadovoljava međunarodne ekološke standarde. Jedan od osnovnih ciljeva politike nacionalne bezbednosti je i unapređenje bezbednosti građana, društva i države, dok jedan od osnovnih elemenata politike nacionalne bezbednosti čini politika odbrane, čiji je osnovni cilj da obezbedi efikasan sistem odbrane, a Vojska Srbije daje podršku civilnim vlastima u suprotstavljanju pretnjama bezbednosti.

Sistem nacionalne bezbednosti u širem smislu čine najviši organi zakonodavne, izvršne i sudske vlasti: Narodna skupština Republike Srbije, predsednik Republike Srbije, Savet za nacionalnu bezbednost, Vlada, sudovi i tužilaštva, dok u užem čine: sistem odbrane, snage Ministarstva unutrašnjih poslova, bezbednosno-obaveštajni sistem i privremeno formirani organi i koordinaciona tela za pojedine krize. Sistem odbrane predstavlja jedinstvenu, strukturno uređenu celinu snaga i subjekata odbrane, čiji je osnovni cilj zaštita interesa Republike Srbije od oružanog ugrožavanja spolja. Vojska Srbije je osnovni subjekt sistema odbrane. Snage Ministarstva unutrašnjih poslova imaju osnovni cilj da zaštite nacionalne interese u domenu unutrašnje bezbednosti. Bezbednosno-obaveštajni sistem čine Bezbednosno-informativna agencija, Vojnobezbednosna agencija i Vojnoobaveštajna agencija. Sistem odbrane Srbije je deo sistema nacionalne bezbednosti i predstavlja uređenu i funkcionalnu celinu snaga i subjekata odbrane čiji je cilj zaštita odbrambenih interesa kroz realizaciju vojne i civilne odbrane. Nosilac vojne odbrane je Vojska Srbije, a civilne odbrane: državni organi organi državne uprave, organi autonomnih pokrajina, organi jedinica lokalne samouprave, privredna društva, javne službe, ostali subjekti i snage sistema odbrane

Osnovni pojmovi vezani za sistem civilne odbrane Ciljevi sistema civilne odbrane

Civilna odbrana se dugo vremena prevashodno razvijala na osnovu zahteva za delovanje u slučaju oružane agresije. Međutim, širi koncept bezbednosti, prihvaćen u većini država nakon političkih promena krajem osamdesetih godina prošlog veka, promovisao je dva potpuno nova cilja civilne odbrane : jačanje sposobnosti društva da se uspešno nosi sa ozbiljnim vanrednim situacijama u vreme mira i stvaranje uslova za upotrebu resursa civilne odbrane u međunarodnim humanitarnim zadacima i zadacima promocije mira.

Dakle, težište pripremanja civilne odbrane premešteno je sa ratnih prilika ka rešavanju mirnodopskih kriznih situacija. Ciljevi sistema civilne odbrane su različito formulisani,ali uglavnom se svode na : zaštitu civilnog stanovništva , snadbevanje stanovništva i oružanih snaga neophodnim proizvodima, obezbeđenje kontinuiranog funkcionisanja vlasti i društva u krinim situacijama i ratu , obezbeđenje kontinuiranog službi javnih delatnosti, umanjenje štetnih efekata katastrofa i ratova, sniženje ranjivosti infrastrukture i vitalno važne industrije, zaštitu i unapređenje kvaliteta životne sredine, doprinošenje miru i bezbednosti u svetu.

Misije i zadaci sistema civilne odbrane

Osnovne misije sistema civilne odbrane su :

obezbeđivanje pretpostavki za funkcionisanje sistema odbrane , zaštita i spasavanje (realizuje se kroz osmatranje i obaveštavanje, zaštitu i spasavanje ljudi, zaštitu i sklanjanje materijalnih dobara i očuvanje životne sredine), učešće u međunarodnim operacijama zaštite i spasavanja .

Da bi te misije ostvario,sistem civilne odbrane ima konkretne zadatke: prevencija i suprotstavljanje svim bezbednosnim izazovima,rizicima i pretnjama, priprema civilnih struktura društva za odbranu, organizacija monitoringa i mreže osmatranja i obaveštavanja, obaveštavanje,upozoravanje i uzbunjivanje stanovništva, obezbeđenje informacione i komunikacione infrastrukture, zaštita i spasavanje ljudi, materijalnih dobara i životne sredine, edukacija građana, usklađivanje i organizacija veza i kriptozaštite za potrebe Vojske i državnih organa, materijalno obezbeđenje Vojske i drugih subjekata odbrane, rad i saradnja sa društvenim organizacijama i savezima od posebnog značaja za odbranu, ostvarivanje regionalne saradnje, učešće u humanitarnim misijama i međunarodna saradnja na polju prevencije i otklanjanja opasnosti, koje imaju karakter vanrednih situacija, koordiniranje i saradnja sa institucijama značajnim za odbranu, bezbednost i zaštitu.

Funkcije sistema civilne odbrane Funkcije sistema civilne obrane su: zaštita i spasavanje ljudi i materijalnih i kulturnih dobara od prirodnih, tehničko-tehnoloških i drugih katastrofa, odnosno ratnih razaranja, koje ugrožavaju ljude, državu, narode i životnu sredinu, otkrivanje ugroženosti i opasnosti i njihovo blagovremeno oglašavanje, odnosno podizanje sistema civilne odbrane na akciju, stvaranje uslova za masovno učešće stanovništva u aktivnostima zaštite i spasavanja i neoružanoj borbi i otporu , obavljanje određenih „pozadinskih“ funkcija za vojne i civilne potrebe (logistika).

Civilna zaštita

Zakon o odbrani Republike Srbije reguliše civilnu zaštitu, koja se organizuje, priprema i sprovodi kao sistem zaštite i spasavanja: ljudi, životinja, materijalnih i kulturnih dobara, od elementarnih nepogoda, tehničko-tehnoloških nesreća i katastrofa, posledica terorizma, ratnih i drugih većih nesreća, a u skladu s važećim propisima, načelima i zahtevima Ženevske konvencije i drugim pravilima međunarodnog humanitarnog prava. Civilna zaštita, u ratnom i vanrednom stanju, organizuje se i funkcioniše kao deo sistema odbrane. Osnovni ciljevi civilne zaštite su : da ograniči delokrug i posledice bilo koje nesreće, da obezbedi brz odgovor , kako bi se sprečile ljudske žrtve i smanjile materijalne i ekološke štete, stvaranje nove kulture u oblasti civilne zaštite .

Subjekti sistema civilne odbrane

Subjekti od posebnog značaja za zaštitu i spasavanje su privredna društva i druga pravna lica koja se bave delatnošću iz oblasti: telekomunikacija, rudarstva i energetike, transporta, meteorologije, hidrologije, seizmologije, zaštite od jonizujućeg zračenja i nuklearne sigurnosti, zaštite životne sredine, vodoprivrede, šumarstva i poljoprivrede, zdravstva, zbrinjavanja lica, veterine, komunalne delatnosti, građevinarstva, ugostiteljstva, drugi koji raspolažu resursima za smanjenje rizika od katastrofa.

Seizmologija i sistem civilne odbrane

Seizmološki zavod Republike Srbije

Prvi korak u razvoju seizmologije u Srbiji učinjen je posle rušilačkog zemljotresa 7. aprila 1893. godine sa epicentrom kod Svilajnca. Geološki zavod Velike škole u Beogradu je tada na inicijativu akademika Jovana Žujovića, upravnika, i profesora Svetolika Radovanovića započeo prikupljanje podataka o zemljotresima. Ova prva organizacija seizmološke službe funkcionisala je samo nekoliko godina. Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu je 1906. godine doneo odluku o izgradnji objekta Seizmološkog zavoda na Tašmajdanu čime je započeto sistematsko proučavanje zemljotresa na teritoriji Srbije. Posle mnogih promena statusa, tokom stogodišnjeg rada, koje su nepovoljno uticale na njegov rad, Zavod je konačno 1995. godine Zakonom o republičkom seizmološkom zavodu postao posebna organizacija koja obavlja poslove od interesa za Republiku. Prvi seizmografi instalirani su 1909. godine a u junu 1910. godine na instrumentima je registrovan prvi zemljotres.U toku Prvog svetskog rata sav inventar Zavoda je uništen, a instrumenti polomljeni i pokvareni. Posle opravke instrumenata, Zavod je ponovo počeo da radi 1921. godine. Mehanički instrumenti tipa Vihert, koje je Zavod dobio 1929. godine na ime ratne reparacije, postali su osnova instrumentalnog registrovanja zemljotresa sve do 1980. godine. Nabavka prenosnih seizmografa, posle Kopaoničkog zemljotresa, je bila prvi korak u modernizaciji seizmološke službe. U periodu 1991-2005. godina u Zavodu je ostvareno tehničko unapređenje postojećih analognih seizmoloških stanica u sisteme za digitalnu automatsku akviziciju seizmičkih signala. Broj seizmoloških stanica se povećao na 10 i sa 5 je ostvaren telefonski prenos podataka u centralnu stanicu u Beogradu.