мини|Eduar Mane:„Samoubistvo” Samoubistvo i eutanazija su akti slobodne volje čoveka koji je zbog očuvanog stanja svoje svesti ovlašćen da raspolaže svojim životom, tako što ga može uništiti na odgovarajući način. Dok, se eutanazija, izuzimajući nekoliko izuzetaka predstavlja zabranjenu radnju i kvalifikuje se kao privilegovano ili obično ubistvo, koje objektivno predstavlja zločin, pokušaj samoubistva ili samoubistvo se u najvećem broju modernih zakonodavstava ne kažnjava.Živković, M. 2015, . Pravo - teorija i praksa, .
I dok se na samoubistvo kroz istoriju čovečanstva uglavnom nije gledano kao na krivično delo, eutanazija je uglavnom smatrana krtivičnim delom, jer je primenjivana uglavnom, iz ekonomskih razloga u nerazvijenim plemenskim društvima ili u diktatorskom, nacističkom režimu kada su pod velom eutanazije likvidirane stotine hiljade ljudi.Milenković, M. (1940). Eutanazija ili ubijanje iz miliosrđa, Skoplje, Slavija
Od početka civilizacije traje borba za ljudska prava, ali i pravo na život i smrt, da bi svoju kulminaciju ona dostigla sredinom 20. veka, a i dalje traje, kada se zahvaljujući napretku nauke i tehnike, čovek osetio moćnim, smatrajući da je zagospodario prirodom, pa hoće da stavi u pravne okvire i osnovne prirodne zakone — života i smrti.Mirjana Živković, Doktorska disertacija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Univerzitet Privredna Akademija u Novom Sadu, Novi Sad. Tako su danas nastali sve glasniji zahtevi za ozakonjenje bilo kog oblika potpomognutog samoubistva i eutanazije, kao ličnog prava — na smrt, za koje je neophodno stvoriti zakonske imedicinske preduslove, koji će striktno definisati uslove pod kojima je taj čin izvodljiv. U tom smislu samoubistvo i eutanazija, koje uskraćuju pravo na život, kao osnovno ljudsko pravo i dalje nose mnoge nedoumice i nedorečenosti,.Bogdanić, M, Rakić, J. (2014). Eutanazija, Pravne teme, 2 (3), Ijer je za sve pravne sisteme zajedničko da ne rešavaju osnovni problem: od kojih su neke iznesene u nastavku stranice, pa se postavlja pitanje kako postupiti u situacijama u kojima se čovek nalazi u neizlečivom komatoznom ili vegetitativnom stanju, a da pre toga nije nedvosmisleno izjavio volju da njegov život prestane bilo aktivnom ili pasivnom eutanazijom.
Definicije Samoubistvo — () je aktivni ili pasivni autodestruktivni čin u kojem čovek svesno i namerno oduzima sebi život, zbog različitih motiva. U autodestruktivna ponašanja se, osim samoubistva, ubrajaju i pokušaj samoubistva, planiranje ili samo razmišljanje o samoubistvu i sve vrste samoozleđivanja. Samoubistvo je jedan od retkih fenomena koji je potpuno oslobođen, polnih, rasnih, kulturoloških, uzročnih, vrednosnih, vremenskih i uzrasnih granica.
Eutanazija — (grč. εὐθανασία; „dobra smrt”: εὖ, eu; „dobra” – θάνατος, thanatos; "smrt") je ubistvo iz milosrđa ili samilosti, ili omogućavanje lake i bezbolne smrti neizlečivim bolesnicima koji trpe neizdržive bolove. Većina pravnih sistema to smatra ubistvom, iako u mnogim jurisdikcijama lekar može zakonito da odluči da ne produži pacijentov život ili da izda lekove koji ublažavaju bol čak i kada skraćuju život pacijenta. Udruženja koja se zalažu za zakonitu eutanaziju postoje u mnogim zemljama. Eutanazija može biti: voljna eutanazija kada sama osoba koja želi eutanaziju smatra da je njen život nedostojan življenja, nevoljna eutanazija kada osoba nije u stanju da odluči sama da li želi eutanaziju ili ne. eutanazija protiv nečije volje kada se volja osobe uopšte ne uzima u obzir.
Potpomognuto samoubistvo ili medicinski asistirano samoubistvo — iako je neki od oblik eutanazije, treba ipak napraviti razliku između eutanazije i potpomognutog samoubistva, jer za razliku eutanazije koja može biiti nevoljna medicinski potpomognuto samoubistvo je uvek voljno. I dok eutanazija predstavlja čin prekidanja nečijeg života od strane lekara, potpomognuto samoubistvo je kada lekar obezbeđuje sredstvo kojim će osoba sama izvršiti samoubistvo. U prvom slučaju uloga lekara u samoubistvu je aktivna, a u drugom je pasivna.
Od dopuštenosti eutanazije ili medicinski asistiranog samoubistva treba razlikovati legalizovano asistirano samoubistvo. Ovakav model nalazimo u švajcarskom i nemačkom pravu. (član 115 švajcarskog Krivičnog zakonika predviđa krivičnu sankciju za onog ko iz sebičnih motiva podstiče ili pomaže drugom da izvrši samoubistvo ). Prema tome asistirano samoubistvo nije zakonom dopušeno, već je samo nekažnjivo u slučaju da se ne dokaže da je izvršilac podsticao ili pomagao drugom da izvrši samoubistvo iz sebičnih motiva.
Samoubistvo i eutanazija kroz istoriju мини|Lukrecija koju je silovao sin poslednjeg Rimskog cara izvršila je samoubistvo. Kroz ljudsku istoriju samoubistvo je shvatano i prihvatano na različite načine u zavisnosti od epoha, ljudskih grupa, kultura i religija . Praistorija Iz prvobitnih zajednica nema tragova o izvršenju samoubistava, ali ne zato što ih nije bilo, već naši preci nisu pridavali samoubistvu veći značaj, smatrajući da je uništenje sopstvenog života lična stvar i pravo svakog pojedinca.Istorijat U: Mirjana Živković, Pravo na život i pravo na smrt, Doktorska disertacija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Univerzitet Privredna Akademija u Novom Sadu, Novi Sad, 2016,
U praistorijskom periodu samoubistvo je bio čin kojim je pojedinac pomagao grupi da preživi ili da sačuva hranu, ali i kao sredstvo za osvetu, kao način prebacivanja odgovornosti za smrt na neku osobu koja ju je navodno izazvala, te kao način omalovažavanja protivnika. Antičko doba Stav o samoubistvu u ranijoj antici bio je negativan, da bi zaista prešao u odobravanje i prihvatanje, na primer Stoici su samoubistvo smatrali najvišim izrazom ljudske slobode. Stoičari dopuštaju samoubistvo kao „racionalni rastanak sa životom”, na primer iz patriotskih razloga ili zbog neizlečive bolesti. Tako se patriotskim razlozima tumači samoubistvo sledbenika stoičke filozofije Katona Mlađeg, nakon poraza u bici kod Tapsa, koje se često naziva i simboličkim krajem tiranije Rimske republike .
Antički filozofi zauzimalu su različite stavove prema samoubistvu. Aristotel je shvatio štetnost samoubistva za porodicu i društvo, i po njemu je član zajednice svesno i namerno napušta ovaj svet ostavljajući drugima da rešavaju probleme koje je samoubica trebao sam da reši.
Za razliku od Aristotela Plinije, veliča samoubistvo. On tvrdi da je samoubica u svome činu veći i od bogova, jer bogovi kao besmrtni ne mogu da unište svoj život, a čovek to može. Čovek je jedino živo biće na zemlji kome pripada pravo i sposobnost da uništi svoj život.Antić, D. (2001). Latinski citati, Beograd, Plavo slovo
Platon relativizuje osudu samoubistva, ali i upozorava …ljudi su deo božijeg blagai ističе...da je smrt dobra, bilo da je to stanje bez osećaja slično snu, bilo da predstavlja neku seobu i susret sa umrlim velikanima.Platon, (2013). Država, Beograd, Dereta Platon je samoubistvo osuđivao, nazivajući ga sramotnim činom, i predložio da počinioci samoubistva moraju biti sahranjeni u neoznačenim grobovima.
Da bi se uspešno snalazili u ratovima, i snažili državu, boljim ratničkih kvalitetima, spartanci su ubijali svoju fizički i mentalno zaostalu decu, pa čak i kada njihova opšta konstitucija nije bila takva. Na sličan način tretirani su i teški bolesnici, nemoćni za samostalan život, kao i stare osobe jer nisu ispunjavali kriterijume koji bi po vladajućem stavu tog ratničkog naroda bio prihvatljiv za dalji život. To je verovatno razlog što je ljudski vek u Sparti iznosio samo dvadeset jednu godinu.
U antičkom Rimu čin samoubistva je prvo smatran hrabrošću, a potom su rimljani svoje samoubice kažnjavali konfiskovanjem imovine. Postoji uverenje da su i Rimljani poštovali pravo čoveka da oduzme sebi život, i zato je bilo dosta samoubistava. I pored toga što je bio protiv samoubistava, Ciceron je izrazio divljenje što je Katon Mlađi radije odlučio da sebi oduzme život, nego da živi pod Cezarovom diktaturom. Lukrecija, Rimska plemkinja, koju je silovao sin poslednjeg Rimskog cara, po imenu Sektus, nakon molbe da kazne počinioca, koju je uputila svojoj porodici, ubila je sebe. Mnogi umetnici, kao Ticijan, Rembrant, Durer, Rafe, Botičeli, prikazivali su njeno samoubistvo u svojim umetničkim delima.
Eutanaziju u starom Rimu primenjivan je ka kroz Zakonsku odredbu 12 tablica, u kojoj je u četvrtoj tablici propisano da „nakazno dete treba odmah ubiti”. Prema M. Milenkoviću, Srednji vek Sa jačanjem crkve na samoubistvo se gleda sve strože, pa se po nalogu sveštenstva samoubica spaljuju, bacaju u duboke jame ili gladnim životinjama, jer se samoubistvo smatralo delom „sotone nastanjene u čoveku”. U tom periodu sa na samoubistvo gledalo i kao na zločin protiv društva, protiv vladara i protiv Boga. Takođe i po pitanju eutanazije srednji vek obeležava dominantni stav hrišćanstva i teze o božijoj vlasti nad ljudskim životom, pa se pitanje eutanazije ne postavlja, budući da se ona zasniva na namernom prekidu života.
U srednjem veku razvijeno je verovanje da je samoubistvo početak vampirizma. U mnogim kulturama, uključujući i staru Englesku, ljude koji su počinili samoubistvo sahranjivali su na raskrsnici puteva (u znaku krsta sačinjenog od puteva) kao prevencija da postanu vampiri. U vreme renesanse, u zapadnom svetu, ljudi su bili religiozni ili praznoverni, i verovali su da se depresivne misli o samoubistvu mogu izmeniti religijom. "Zašto bi se ubili ako verujete da će vam „životbiti gori posle smrti" propovedali su u crkvama. Novi vek U 16. veku Tomas Mor u svom delu „Utopija” preporučuje „dobrovoljno samoubistvo” za one koji pate od neizlečivih bolesti. U svojim delima Montenje je skeptičan prema moralnim pozicijama samoubistva kao svesnom ličnom izboru.
Samoubistvo se kroz istoriju sreće i kao verski obred, npr. samoubistvo žene na sprovodu svog supruga (Aljaska, Madagaskar), ali i kao herojski i patriotski čin npr. samoubistvo samuraja, kamikaza ili velikih vojskovođa, nakon izgubljenih bitaka, jer su smatrali da je smrt od sopstvene ruke bolja od ropstva sa kojim bi se suočili prilikom zarobljavanja.
Japanci vekovima poštuju samoubice i prema samoubistvu postoji prihvatljiv i odobravajući stav. Među plemenima i u vojsci samoubistvo se smatra dužnošću i čašću (harakiri - rasecanje stomaka, kao odgovor na sramotu, gubitak časti ili kaznu). Za drevne i rigidne samuraje samoubistvo je bila čast. thumb|Čin sepuku rituala iskazan umetničkim delom U Švedskoj je postojao običaj da na svečan način premlaćuju i ubijaju teške i neizlečive bolesnike kao i stare i iznemogle osobe, dok su Prusi ubijali stare i iznemogle roditelje, ali po njihovoj izričitoj želji.
Kod starih severnih Slovena, mnoge žene su iz isključivo ekonomskih razloga, ubijale svoju žensku decu (jer su one rađale mnogobrojnu decu). Na taj način mogle su da ishrane ostalu, pretežno mušku decu, kojoj je pridavana mnogo veća važnost, jer su mogli da privređuju i ratuju.
Savremeno doba U Drugom svetskom ratu kamikaze su svojim samoubilačkim akcijama uvlačile strah u kosti saveznicima na Pacifiku. Posle Drugog svetskog rata veliki broj Japanaca izvršio je samoubistvo 1945. Među ljubavnim parovima u Japanu potpisuje se sporazum o samoubistvu. Svetu je poznat sepuku ili harakiri, kako ga zovu Evropljani, kojim je završio život jedan od najvećih japanskih književnika Jukio Mišima, čije je samoubistvo privukla veliku medijsku pažnju.
U Velikoj Britaniji je čin samoubistva do 1961. smatran krivičnim delom. Alvarez (1971) saopštio je da se u jednom engleskom gradiću, nakon samoubistva jednog dečaka, ceo razred obesio o istu kuku u narednih deset dana