Борба за црквено-школску аутономију јавља се послије српског устанка из 1882. године као посљедица потчињавања православних црквених организација аустроугарским властима.

Борба црквено-школску аутономију

Црквено-школска аутономија

Послије неуспјешног српског устанка из 1882. године дошло је до нових притисака власти на православну цркву. Митрополит Косановић поднио је оставку, власти су основале богословију у Рељеву, тако да је избор митрополита и школовање свештенства у потпуности дошло под контролу аустроугарских власти. Ипак, управо је потчињавање православне црквене организације аустроугарским властима подстакло борбу српског народа за црквено-школске општине. Питање црквено-школске аутономије било је једно од малобројних тековина Кримског рата. Њихово оснивање дозвољено је управо 1856. године, али је на почетку велике источне кризе 1875. године рад црквено-школских општина забрањен. У својој суштини, црквено-школски одбори били су заметак српске народне аутономије, нетериторијална претеча Републике Српске. Сваке године, 27. јануар - на Светог Саву, засједала је годишња скупштина ових општина. Скупштина је бирала одбор који су чинила десеторица угледних чланова. Одатле су представници општине одлазили у градска и централно „земаљско вијеће” у Сарајеву. Власти су ометале рад општина, али га ису потпуно забраниле. мини|Глигорије Јефтановић, српски народни вођа, политичар, трговац и велепосједник. О каквим се асимилаторским мјерама радило, најбоље свједочи чињеница да је Калајев режим тек 1888. године прихватио да се општине у Мостару и Бањалуци зову „српске црквено-школске општине”, а не како су власти наметале „источно-православне општине”. У Босни и Херцеговини постојала је 351 црквено-школска општина. Једва 12% њих било је активно. Борбу за самосталност црквено-школских општина претежно су водили грађани - трговци и учитељи. Сељаштво је у овој борби углавном остало пасивно. мини|лево|Портрет Стојана Новаковића који је насликао Урош Предић Велика борба за црквено-школску аутономију почела је прољећа 1892. године као реакција на одлуку аустроугарских власти да се учитељи могу запошљавати само уз дозволу земаљске владе у Сарајеву. Бањаључка општина стала је на чело 24 општине које су сљедеће године влади поднијеле захтјев да се ова одредба опозове. Петиција није довела до промјене владине политике, али је охрабрила потписнике око којих је настао читав покрет. На челу покрета био је енергетични Глигорије Јефтановић. Влади у Бечу је тако 1896. године поднесен „царски меморандум” у ком је образлагана потреба успоставе црквено-школдкр аутономије. У то вријеме у Србији је на власти био кабинет на челу са Стојаном Новаковићем, познатим српским научником и политичарем. Тако је у покрету за црквено-школску аутономију помогла и влада која је имала велико разумијевање за српски народ изван граница Краљевине и искуство борбе за права Срба у Македонији, гдје је у знатно горим условима била вођена слична борба, уз активну подршку Србије.

Меморандуми

У меморандуму од двадесет тачака који су четрнаесторица представника српских црквених општина окупљених 1894. године у Сарајеву послали цару тражено је да се Србима дозволи да сами и слободно бирају своје учитеље, свештенике, да учествују у избору митрополита, да отварају читаонице, школе, оснивају фондове и прослављају националне празнике. Српска влада је делегацији која је требало да поднесе ове захтјеве савјетовала умјереност и рад на споразуму са бечком владом. Један од вођа српског покрета, др Емил Гарвила, иначе уредник новосадске Заставе, настојао је да подстакне укључивање муслимана у српски покрет. У то вријеме саставио је Аграрни меморандум. Године 1894. и муслимани су послали своје захтјеве властима. Слични српским, ти захтјеви из 1896. године упутили су на заједничко дјеловање. Између два покрета стајали су, међутим, аграрно питање, историјско насљеђе, вјерске разлике и спремност власти да ради на продубљивању подјела. Земаљска влада је на меморандуме одговорила прогоном српских општина у Сарајеву и Мостару. мини|лево|Франц Јозеф у познијим годинама Владин функционер је преузео црквено-школску општину у Мостару, а митрополит одан режиму покушао је да се наметне у Сарајеву. Дошло је до немира у јужним дијеловима Босанске Крајине. У општинама у којима су власки именовале свештенике противно вољи народа, бојкотовали су „намет-попове”, па су учестале сахране без свештеника, док је богослужење, умјесто у црквама, обављано по кућама. Српски представници су убрзо послије првог меморандума понијели лично цару Францу Јозефу други меморандум, у ком је била представљена реакција власти на први меморандум. Ускоро су подносиоци обавијештени да је цар одлучио да се у вези са новим жалбама не предузме ништа.

Трећи меморандум настао је послије „Нацрта устава црквене и школске самоуправе српског православног народа у Босни и Херцеговини”, након што се 1899. године појавио муслимански аутономни покрет. Муслимански покрет настао је као одбрана идентитета муслимана послије једног покатоличавањам а његови захтјеви били су слични спрским. Иако су окупационе власти убрзо послије окупације одустале од наметања хрватског идентитета, у Босни и Херцеговини појачана је дјелатност католичке цркве. Почетком окупације у областима је било 75 католичких цркава, током наредних 28 година, односно до 1906. године, изграђено их је још 153. Ипак, основна карактеристика муслиманског покрета била је конзервативан однос према аграрном питању. Интереси муслиманске елите и спрског народа у погледу очувања феудализма били су радикално супростављени. Српске вође одлучиле су тада, у споразуму са муслиманима, да се у борби за остварење права предвиђених у овом уставу обрате за помоћ Порти и Васељенској Патријаршији. Порта и, посебно, Васељенска Патријаршија нису били искрени и добри савезници у борби за аутономију. Ипак, обраћање Цариграду представљало је покушај приближавања српског и муслиманског покрета. Први су признавали султана за свог суверена, а други су почели да прихватају народно јединство са српским народом. Спремност на овакав компромис није била ни снажна, ни распрострањена, ни укоријењена међу вођама, а посебно у ширим слојевима два народа. Васељенска Патријаршија, коју је аустроугарска влада поткупила, посредством својих епископа у Босни и Херцеговини осудила је спрски покрет за црквено-школску аутономију. Аутономни покрет тада је био принуђен да преговара са сарајевским митрополитом Мандићем, оданом Васељенској Патријаршији и аустроугарским властима, који није прихватао утицај црквено-школских одбора и настојао је да покрет пасивизира и стави га под своју власт. Аустроугарске власти су чиниле одређене уступке високом свештенству, па су тако створену Бањалучко-бихаћка епархија и Виши духовни суд. Упркос томе што су окупационе власти сматрале да је српски покрет до тада био поражен и сузбијен, већ 1902. године настао је „четврти меморандум”. Овај документ са једанаест тачака у својој суштини прихвата аустроугарске услове. Покрет је пристао на споразум из 1882. године - да аустријски (католички) цар од три кандидата бира митрополита, да митрополит предсједава општим годишњим скупштинама, а одрекао се захтјева за одржавањем црквеног сабора. Чинило се да је српски покрет у потпуности попустио. Ипак, он је опстао и основни захтјев за црквено-школском аутономијом је остао. Сљедеће, 1903. године завршено је дводеценијско раздобље Калајеве власти. Калајев пројекат стварања босанске нације смјеста је прекинут. Српском народу су признати национално име и језик, влада је на рођендан цара Франца Јозефа 1905. године прихватила споразум и у Сарајеву прогласила Уредбу о вјерско-просвјетној самоуправи у Босни и Херцеговини. мини|десно|Милорад Екмечић, српски историчар, академик и члан Сената Републике Српске. Већина вођа српског покрета за црквено-школску аутономију сматрала је ову уредбу задовољавајућом. Тако је завршена једна фаза у борби српског народа у Босни и Херцеговини за национална права. Милорад Екмечић је закључио да без обзира на циљеве и домете ове деветогодишње борбе, њен значај је садржан у чињеници да је она била први самосталан српски покрет у Босни и Херцеговини који се није сводио само на буну или ратовање, а који је бодило грађанство. У суштини, српско грађанство је овим покретом тежило да буде изједначено са Србима у Јужној Угарској. Завршетком борбе за црквено-школску аутономију и, још у већој мјери крајем Калајевог режима, повећано је самопоуздање српске елите и подстакнут покрет за проширивањем њених циљева. Прољећа 1903. године договорено је да се покрене српски политичи лист и одлучено да се оснује штампарија као акционарско друштво. Покрет је подстакао централизовано и планско оснивање удружења са српским именом у називу, подстичући јединство са муслиманима. Српска и црногорска влада подржавале су српски покрет у Босни и Херцеговини. Управо деведесетих година 19. вијека почиње да дјелује посебно одјељеље у Министарству иностраних дела Краљевине Србије посвећено бризи за Србе изван граница земље. Иако скромна, ова настојања брзо су привукла пажњу Аустроугарске. Глигорије Јефтановић је, наводно, почетком 20. вијека од српске владе примио велику своту од 92.000 франака. Муслимански покрет је такође повремено добијао помоћ из Србије и Црне Горе. Међутим, Србија није била та која је организовала и подстицала српски покрет у Босни. Било је, управо, супротно. Почетком 20. вијека учестали су наговјештаји да ће Босна и Херцеговина бити присаједињена Аустроугарској. Анексија је дубоко угрожавала интересе Срба и муслимана. Нада да ће Босна и Херцеговина добити аутономију и онда, једног дана, ући у састав Србије, тиме би била скоро угашена. Такође, последње, макар формалне, везе муслимана са Османским царством и калифатом биле би прекинуте. Зато је током 1901. године било настојања да два покрета склопе споразум о савезу. Требало је дефинисати заједнички програм. Срби и муслимани су се, уз много резерви и тешкоћа, окупили око одбране Белринског уговора, на који су и једни и други имали много примједби. мини|Војислав Шола, српски трговац, национални и политички радник мини|лево|Емил Гаврила, адвокат, политичар и истакнути борац за права Срба у Хазбуршкој монархији

Српски и муслимански покрети