Јон Лука Карађале

Јон Лука Карађале (Најманале, 1. фебруар 1852 — Берлин, 9. јун 1912) био је румунски драмски писац, романсијер, песник, писац, позоришни редитељ, политички коментатор и новинар. Сматра се да је највећи румунски писац и један од најважнијих румунских писаца. Пост-мортем је изабран за члана Румунске академије.

Биографија Јон Лука Карађале је рођен у породици грчког порекла, чији су чланови први пут стигли у Влашку убрзо после 1812. године, за време владавине кнеза Јоана Ђорђа Карађеле. Његов деда Стефан Карађале радио је као кувар за двор у Букурешту.. In: Evenimentul, 8 June 2002Lucian Nastasă, Genealogia între ştiinţă, mitologie şi monomanie , p. 18, at the Romanian Academy's George Bariţ Institute of History, Cluj-Napoca. Retrieved 3 July 2007.

Отац Јона Луке, који је наводно пореклом из Истанбула, настанио се у округу Прахова као кустос манастира Маргинени (који је у то време припадао грчком православном манастиру Свете Катарине на Синајској гори). Мештанима познат као Лука Карађали, касније је стекао репутацију адвоката и судије у Плојештију и оженио се Екатерином, ћерком трговца из трансилванског града Брашова.Vianu, Vol. II, pg. 176Georgeta Ene,, in Magazin Istoric, January 2002, Њено девојачко презиме је дато као Alexovici (Alexevici)Vianu, Vol. II, pg. 176Lucian Nastasă, Genealogia între ştiinţă, mitologie şi monomanie , p. 18, at the Romanian Academy's George Bariţ Institute of History, Cluj-Napoca. Retrieved 3 July 2007. или као Карабоа (Caraboa). Познато је да је и сама била Гркиња,. In: Evenimentul, 25 May 2002. и, према историчару Луцијану Настаси, неки од њених рођака били су мађарски чланови породице Табај. Пар је такође имао ћерку Ленци.

Ујаци Јона Луке, Костаче и Јоргу Карађеле, руководили су позоришним трупама и били су веома утицајне личности у развоју раног румунског позоришта — подједнако у Влашкој и Молдавији.Cioculescu, pp. 6-7; Mîndra, pp. 5-6; Perpessicius, pg. 237; Vianu, Vol. II, pg. 176Dan Mănucă, . In: Jean-Claude Polet,, De Boeck Université, Paris. Лука Карађали је и сам наступао са својом браћом током своје младости. Сва тројица су били критиковани због неучествовања у Влашкој револуцији а бранили су се кроз брошуру штампану 1848. Браћа Карађале имала су две сестре, Екатерину и Анастасију.Doina Tudorovici "Caragiale: 'ai avesi, tomnilor, cu numele meu?'", in Ziarul Financiar, 5 July 2000.

Нарочито у старости, писац је истицао скромно порекло своје породице и статус човека који се сам направио.Vianu, Vol. II, pp. 197-198; Vol. III, pg. 74 Једном приликом је пејзаж своје младости дефинисао као „мочваре Плојештија“.Vianu, Vol. II, pg. 197 Иако је то подстакло његовог биографа Константина Доброгеану-Гхереа да га дефинише као „пролетера “, Карађелеову тврдуњу оспорило је неколико других истраживача, који су приметили да је породица имала добар друштвени положај

Јон Лука Карађеле је већи део свог живота био дискретан у погледу свог етничког порекла. Паралелно, његови страни корени су доспели у пажњу његових противника, који су их користили као аргументе у разним полемикама.Sorin Antohi, "Romania and the Balkans. From Geocultural Bovarism to Ethnic Ontology", in Tr@nsit online, Nr. 21/2002, Institut für die Wissenschaften vom Menschen Како су се његови односи са Карађелом претворили у непријатељство, познато је да је Михаи Еминеску свог бившег пријатеља називао оним грчким преварантом.Cristea-Enache, chapter "Corespondenţa inedită Mihai Eminescu – Veronica Micle. Filigranul geniului" Свестан таквог третмана, писац је сматрао увредама све референце на његову лозу. У неколико наврата је радије указивао да је „нејасног рођења“.

Ипак, како је приметио књижевни критичар Тудор Виану, његов поглед на живот био је експлицитно балкански и оријентални, што је, по Виануовом мишљењу, одражавало тип „који се морао наћи у његовој лози“.Vianu, Vol. II, pg. 195 Слично мишљење је изнео и Пол Зарифопол, који је спекулисао да је Карађалеов конзервативни начин размишљања вероватно последица „лењости једног правог оријенталног“Paul Zarifopol, Introduceri la ediţia critică I.L. Caragiale, opere (wikisource) (на другом месту, он је писца назвао „лењим јужњаком, опремљеном дефинитивно наднормалном интелигенцијом и маштом").Paul Zarifopol, Artiști și idei literare române: Publicul și arta lui Caragiale (wikisource)

У свом главном делу о историји румунске књижевности, Џорџ Калинеску је укључио Карађела у групу „балканских“ писаца, чији статус средње класе и често страно порекло, како је тврдио, издвајају их без обзира на њихов период – други у овој категорији су били, хронолошким редом, Антон Пан, Тудор Аргези, Јон Минулеску, Урмуз, Матеју Карађеле и Јон Барбу. Насупрот томе, критичар Гарабет Ибраилеану је предложио да је Царагиалеово влашко порекло од посебне важности, што је служило за објашњење његових политичких избора и наводне друштвене пристрасности.Garabet Ibrăileanu, Spiritul critic în cultura românească: Spiritul critic în Muntenia – Critica socială extremă: Caragiale (wikisource)

Једном приликом, Карађеле је споменуо да је његов деда по оцу био „грчки кувар”. У неколико контекста, он је своје корене помињао на острву Хидра. На једној од својих фотографија позира у оријенталној ношњи и седи прекрштених ногу, што је Виану протумачио као додатну референцу на његово балканско порекло.Vianu, Vol. I, pg. 308 Два његова биографа, Зарифопол и Шербан Чокулеску, приметили су да је део Карађелове бајка Kir Ianulea, вероватна самореференца: у том фрагменту текста, хришћански ђаво, прерушен у арванитског трговца, приказан је како се поноси својим румунским језичким вештинама.

Истраге које је спровео Центар за позоришна истраживања у Атини у Грчкој и које су објављене 2002. године понудиле су алтернативно схватање порекла Карађела. Према овој перспективи, Стефан Карађеле је био родом из Кефалоније, а његово првобитно презиме, Караиалис, промењено је на захтев принца Карагија. Разни аутори такође верују да су Карађеловии преци били АлбанциDan Mănucă, . In: Jean-Claude Polet,, De Boeck Université, Paris. или Цинцари.

Првобитно, Јон Лука је био познат као Ioanne L. Caragiali.. In: Adevărul, 30 January 2002. Његова породица и пријатељи познавали су га као Јанкуа или, ретко, Јанкуцу — застарели хипокористици Јона. Његова дефинитивна пуна верзија садржи слог ца два пута заредом, што се у румунском углавном избегава због својих скатолошких конотација. Међутим, постао је један од ретких какофонија које је прихватила Румунска академија.

Рођен у селу Хаиманале, округ Прахова (данашња општина И. Л. Карађеле, округ Дамбовита), Карађеле се школовао у Плоештију. Током својих раних година, како је касније навео, учио је читање и писање код учитеља у Румунској православној цркви Светог Ђорђа. Убрзо након тога, научио га је књижевни румунски од стране Базилија Драгошескуа, рођеног у Трансилванији (чији је утицај на његову употребу језика требало да призна у једном од својих каснијих дела). Са седам година био је сведок одушевљених прослава уједињења дунавских кнежевина, избором Молдавског Александра Јоана Кузе за принца Влашке;Vianu, Vol. II, pg. 192 Наредне Кузине реформе требало је да утичу на политичке изборе које је Карађеле направио у старости. Нови владар је касније 1859. посетио своју основну школу, а Драгошеску и сви његови ученици су га дочекали са одушевљењем.

Карађеле је завршио гимназију у школи Сфинти Петру си Павел у граду, и никада није наставио било који облик високог образовања. Вероватно је уписан директно у други разред, пошто подаци не показују да је похађао или дипломирао прву годину. Значајно је да је Царагиалеа предавао историју Константин Ијенеску, који је касније био градоначелник Плоештија. Млади Карађеле је одлучио да крене стопама својих ујака, а Косташ га је учио декламацији и мимичкој уметности у позоришној школи потоњег у Букурешту, где су га пратиле мајка и сестра. Такође је вероватно да је био прекобројни глумац Народног позоришта у Букурешту. Није био у могућности да нађе пуно запослење у овој области и, око 18 година, радио је као преписивач за Окружни суд у Прахови. Током свог живота, Карађеле је одбијао да прича о свом школовању у позоришту, и то је крио од људи који су му били најближи (укључујући своју супругу Александрину Бурели, која је потицала из средње класе).

Године 1866, Карађеле је био сведок Кузиног свргавања од стране коалиције конзервативаца и либерала — како је касније признао у свом Гранд Хотелу „Вицториа Романа“, он и његови пријатељи су се сложили да подрже тај потез гласањем „да“ током накнадног плебисцита, и са прећутно одобрење нових власти, чак и по неколико пута. Са 18 година био је ентузијастичан присталица либералне струје и симпатизовао њене републиканске идеале. Године 1871. био је сведок краткорајне Републике Плојешти - коју су створиле либералне групе, у покушају да збаце Домнитора Карола I (будућег краља Румуније). Касније у животу, када су његова мишљења скренула ка конзервативизму, Карађеле је исмевао и покушај државног удара и своје учешће у њему.

Касније те године вратио се у Букурешт, након што га је управник Михаил Паскали ангажовао као једног од редитеља у Народном позоришту у престоници, периода на који се присећао у својој књизи Din carnetul unui vechi sufleur. Песника Михаја Еминескуа, са којим је Јон Лука требало да има срдачне односе, али и ривалства, претходно је на исту позицију запослио менаџер Иоргу Карађеле.Vianu, Vol. II, Поред све већег познавања репертоара, млади Карађеле се образовао читајући филозофска дела филозофа из доба просветитељства. Такође је забележено да је у неком тренутку између 1870. и 1872. године био запослен у истом својству у Молдавском народном позоришту у Јашију. Током тог периода, Карађеле је такође лекторирао за разне публикације и радио као тутор.

Јон Лука је дебитовао у књижевности 1873. године, у доби од 21 године, песмама и хумористичним хроникама штампаним у сатиричном часопису Ghimpel. Објавио је релативно мало чланака под разним псеудонимима — међу њима и Цар, контракција његовог породичног имена, и разрађенији Палицар. Углавном је обављао основне услуге за редакцију и њену штампарију, с обзиром на то да је, након што је Лука Карађијали умро 1870. године, био једини хранитељ своје мајке и сестре. Након повратка у Букурешт, још више се укључио у радикално и републиканско крило либералног тренда — покрет који се обично назива „црвени“. Како је касније признао, често је присуствовао конгресима, присуствујући говорима које је држао лидер Црвених Ц. А, Розети; тако се блиско упознао са популистичким дискурсом, који је касније пародирао у својим делима. Радећи за Гимпелеа, упознао је републиканског писца Н. Т. Орасануа.

Неколико његових чланака за Гимпела било је саркастичног тона и циљало је на различите књижевне личности тог времена. У јуну 1874. Карађеле се забављао на рачун Н. Д. Попеску-Попнедеа, аутора популарних алманаха, чији је укус доводио у питање. Убрзо након тога, исмејао је песника у успону Александруа Македонског, који је објавио своју тврдњу да је он „гроф Генијадевски“, а тиме и пољског порекла.Vianu, Vol. II, pg. 177. Чланак којем је допринео Карађеле, у којем је спекулисао да је Македонски (који се помиње анаграмом Аамски ) користио име искључиво зато што је подсећало људе на реч „геније“,Vianu, Vol. II, pg. 177 био је први чин у дугој полемици између њих двојице. књижевне личности. Карађеле је претворио Амског у лик на своју руку, предвиђајући његову смрт као резултат претераног рада у уређивању часописа "за политички развој земље".

Карађеле је такође допринео поезији Гимпелу: два сонета и низ епиграма (од којих је један био још један напад на Македонског). Верује се да је прво од ових дела, сонет из 1873. посвећен баритону Агостину Мацолију, био његов први допринос ликовној књижевности (за разлику од новинарства).