Деведесет пет теза или Расправа о моћи и ефикасности индулгенција представља списак пропозиција за академску расправу које је 1517. године написао Мартин Лутер, тадашњи професор моралне теологије на Универзитету у Витенбергу, Немачка.У то време, Лутер је био најмлађи члан теолошког факултета на универзитету, који је још увек био познат по својој средњовековној теологији. Лутер је касније унапређен да преузме катедру за библијске студије теолошког особља у Витенбергу као наследник Јохана фон Штаупица. Сматра се да су „Тезе” ретроспективно покренуле протестантску реформацију и рођење протестантизма, упркос постојању различитих квази или прото-протестантских група раније.

„Тезе” су обликоване као пропозиције о којима треба расправљати у академској дебати, а не као нужно представљање Лутерових ставова. Оне су изразиле савремене теолошке сумње у вези са теоријом и праксом индулгенција (опроштајница грехова) и њиховим односом према покајању, покори и папском ауторитету. Ово је покренуто скандалом одређеног католичког свештенства које је наводно продавало потпуне индулгенције у Немачкој, што су били сертификати за које се веровало да смањују привремену казну у чистилишту за грехе које су починили спасени купци или њихови вољени.

Позадина мини|алт=Илустрација у дрворезу проповедника који проповеда окупљеним људима док други размењују новац за потврде о индулгенцији. Папски грбови су приказани на зидовима са обе стране крста.|Дрворез продавца индулгенција у цркви из памфлета из 1521. године. мини|Ковчег Јохана Тецела, данас изложен у цркви Светог Николе у Јитербогу, Немачка. Мартин Лутер, професор моралне теологије на Универзитету у Витенбергу и градски проповедник, написао је Деведесет пет теза против савремене црквене праксе у вези са индулгенцијама. У Римокатоличкој цркви, која је у то време била практично једина хришћанска црква у западној Европи, индулгенције су биле део економије спасења. У овом систему, када хришћани згреше и исповеде се, бива им опроштено и више нису суочени са вечном казном у паклу, али и даље могу бити подложни привременој казни. Ова казна се могла искупити ако покајник чини дела милосрђа. Ако се привремена казна не искупи током живота, мора се искупити у загробном животу у чистилишту, месту за које католици верују да постоји између раја и пакла. Индулгенцијом (која се може разумети у смислу „милости”), ова привремена казна могла се умањити. Због злоупотреба система индулгенција, свештенство је остваривало профит продајом индулгенција, а папа је давао званично одобрење у замену за новчану накнаду.

Папе су овлашћене да додељују потпуне индулгенције, које пружају потпуно искупљење за сваку преосталу привремену казну због грехова, а оне су куповане у име људи за које се веровало да су у чистилишту. Ово је довело до популарне изреке: „Чим новчић у ковчегу зазвони, душа из чистилишта искочи.” Теолози на Универзитету у Паризу критиковали су ову изреку крајем 15. века. Међу ранијим критичарима индулгенција био је и Џон Виклиф, који је порицао да папа има јурисдикцију над чистилиштем. Јан Хус и његови следбеници заговарали су строжи систем покајања, у којем индулгенције нису биле доступне. Јоханес фон Везел је такође напао индулгенције крајем 15. века. Политички владари су имали интерес да контролишу индулгенције јер су локалне економије трпеле када би новац за индулгенције напустио одређену територију. Владари су често настојали да добију део прихода или су у потпуности забрањивали индулгенције, као што је то учинио војвода Георг у Лутеровој Изборној Саксонији.

Године 1515. папа Лав X одобрио је потпуну индулгенцију намењену финансирању изградње Базилике Светог Петра у Риму. Односила се на готово сваки грех, укључујући прељубу и крађу. Све остале проповеди о индулгенцијама требало је да престану на осам година током којих је ова нуђена. Проповедницима индулгенција дата су строга упутства о томе како индулгенцију треба проповедати, и они су је хвалили много више од ранијих индулгенција. Јохан Тецел је био задужен да проповеда и нуди индулгенцију 1517. године, а његова кампања у градовима близу Витенберга привукла је многе становнике Витенберга да путују у те градове и купују их, будући да је продаја била забрањена у Витенбергу и другим саксонским градовима.

Лутерови ставови били су обликовани његовим искуством у Цркви Свих Светих у Витенбергу. Поштовањем велике колекције реликвија у цркви, особа је могла да добије индулгенцију. Лутер је већ 1514. године проповедао против злоупотребе индулгенција и начина на који су оне појефтињивале милост, уместо да захтевају истинско покајање. Лутер је постао посебно забринут 1517. године када су његови парохијани, враћајући се са куповине Тецелових индулгенција, тврдили да више не морају да се кају и мењају своје животе како би им греси били опроштени. Након што је чуо шта је Тецел говорио о индулгенцијама у својим проповедима, Лутер је почео пажљивије да проучава ово питање и контактирао је стручњаке за ту тему. Више пута је проповедао о индулгенцијама током 1517. године, објашњавајући да је истинско покајање боље од куповине индулгенције. Учио је да добијање индулгенције претпоставља да се покајник исповедио и покајао, иначе је она безвредна. Истински покајани грешник такође не би тражио индулгенцију, јер воли Божију праведност и жели унутрашњу казну за свој грех. Ове проповеди су изгледа престале од априла до октобра 1517, вероватно док је Лутер писао Деведесет пет теза. Написао је Расправу о индулгенцијама, очигледно почетком јесени 1517. То је опрезно и истраживачко испитивање ове теме. Контактирао је црквене вође поводом овог питања путем писама, укључујући свог надређеног Хијеронима Шулца, бискупа Бранденбурга, негде пре или 31. октобра, када је послао „Тезе” надбискупу Алберту од Бранденбурга.

Садржај

Прва теза наводи: „Када је наш Господ и Учитељ Исус Христос рекао: 'Покајте се', желео је да цео живот верника буде живот покајања.” У првих неколико теза Лутер развија идеју покајања као хришћанинове унутрашње борбе са грехом, а не као спољашњег система свете тајне исповести. Тезе 5–7 затим наводе да папа, кога је Лутер назвао Христовим намесником на земљи, може само да ослободи људе од казни које је сам изрекао или кроз црквени систем покајања, а не од кривице за грех. Папа може само да објави Божији опроштај кривице за грех у Његово име. У тезама 14–29, Лутер је оспорио уобичајена веровања о чистилишту. Тезе 14–16 расправљају о идеји да се казна чистилишта може упоредити са страхом и очајем које осећају људи на самрти. У тезама 17–24 он тврди да се ништа дефинитивно не може рећи о духовном стању људи у чистилишту. У тезама 25 и 26 негира да папа има било какву моћ над људима у чистилишту. У тезама 27–29 напада идеју да чим се изврши уплата, вољена особа уплатиоца бива ослобођена из чистилишта. Он у томе види подстицање грешне похлепе и каже да је немогуће бити сигуран, јер само Бог има коначну моћ у опраштању казни у чистилишту.

алт=Џиновска вага држи папу са сертификатом који носи папски печат и другог човека на једној страни, док их на другој страни претеже брадата фигура која предаје други сертификат фигурама које клече. Животињске фигуре примају папине сертификате.|мини|Дрворез из 1525. који приказује како Христов опроштај претеже папине индулгенције. Тезе 30–34 баве се лажном сигурношћу за коју је Лутер веровао да је проповедници индулгенција нуде хришћанима. Пошто нико не зна да ли се особа истински каје, писмо које особи гарантује опроштај је опасно. У тезама 35 и 36, он напада идеју да индулгенција чини покајање непотребним. Ово води до закључка да је истински покајана особа, која једина може имати користи од индулгенције, већ примила једину корист коју индулгенција пружа. Истински покајаним хришћанима је већ, према Лутеру, опроштена казна као и кривица за грех. У тези 37, он наводи да индулгенције нису неопходне хришћанима да би примили све благодати које пружа Христос. Тезе 39 и 40 тврде да индулгенције отежавају истинско покајање. Истинско покајање жели Божију казну за грех, али индулгенције уче човека да избегава казну, јер је то сврха куповине индулгенције.

У тезама 41–47, Лутер критикује индулгенције на основу тога што обесхрабрују дела милосрђа код оних који их купују. Овде почиње да користи фразу „Хришћане треба учити...” како би изнео своје мишљење о томе како људе треба подучавати вредности индулгенција. Требало би их учити да је давање сиромашнима неупоредиво важније од куповине индулгенција, да куповина индулгенције уместо давања сиромашнима изазива Божији гнев и да чињење добрих дела чини особу бољом, док куповина индулгенција то не чини. У тезама 48–52, Лутер стаје на страну папе, говорећи да би папа, када би знао шта се проповеда у његово име, радије допустио да Базилика Светог Петра изгори него да буде „изграђена кожом, месом и костима његових оваца”. У тезама 53–55, Лутер критикује ограничења проповедања док се индулгенција нудила.

У тезама 56–66, Мартин Лутер критикује доктрину о ризници заслуга на којој се заснива доктрина о индулгенцијама. Он наводи да свакодневни хришћани не разумеју ову доктрину и да су доведени у заблуду. За Лутера, право благо цркве је јеванђеље Исуса Христа. Ово благо обично изазива мржњу јер чини да „први буду последњи”, према речима Матеја 19:30 и 20:16. Лутер користи метафоре и игре речи да би описао блага јеванђеља као мреже за хватање богатих људи, док су блага индулгенција мреже за хватање богатства људи.

мини|алт=Једна страница памфлета са декоративним почетним великим словом.|Прва страница Базелског издања „Теза” из 1517. у облику памфлета. У тезама 67–80, Лутер даље расправља о проблемима са начином на који се проповедају индулгенције, као што је учинио у писму надбискупу Алберту. Проповедници су промовисали индулгенције као највећу од свих благодати које црква нуди, али оне заправо само промовишу похлепу. Он истиче да је бискупима наређено да указују поштовање проповедницима индулгенција који уђу у њихову јурисдикцију, али су бискупи такође задужени да штите свој народ од проповедника који проповедају супротно папиној намери. Затим напада веровање које су наводно ширили проповедници да би индулгенција могла опростити ономе ко је оскрнавио Девицу Марију. Лутер наводи да индулгенције не могу уклонити кривицу ни за најлакши лаки грех. Неколико других наводних изјава проповедника индулгенција етикетира као богохуљење: да ни Свети Петар не би могао дати већу индулгенцију од тренутне, и да је крст индулгенције са папским грбом једнако вредан као и Христов крст.

Лутер наводи неколико критика које су против индулгенција изнели лаици у тезама 81–91. Он их представља као тешке примедбе које износе његови парохијани, а не као своје сопствене критике. Како да одговори онима који питају зашто папа једноставно не испразни чистилиште ако је то у његовој моћи? Шта да каже онима који питају зашто се годишње мисе за мртве, које су биле намењене онима у чистилишту, настављају за оне који су већ откупљени индулгенцијом? Лутер је тврдио да је некима изгледало чудно што побожне људе у чистилишту могу откупити живи безбожни људи. Лутер такође помиње питање зашто папа, који је веома богат, захтева новац од сиромашних верника за изградњу Базилике Светог Петра. Лутер тврди да игнорисање ових питања ризикује да људима дозволи да исмевају папу. Он апелује на папин финансијски интерес, говорећи да би се, уколико би проповедници ограничили своје проповедање у складу са Лутеровим ставовима о индулгенцијама (за које је тврдио да су уједно и папини ставови), примедбе престале сматрати релевантним. Лутер закључује „Тезе” подстичући хришћане да опонашају Христа чак и ако то доноси бол и патњу. Трпљење казне и улазак у рај пожељнији су од лажне сигурности.

Лутерова намера