Маријан Мијо Бабић (Нова Буковица код Слатине, 1903 — Трусина (Берковићи), 1941), познат Мијо и Ђовани (), био је замјеник вође усташког покрета Анте Павелића и први заповједник свих концентрационих логора у Независној Држави Хрватској. Био је на челу 3. огранка Усташке надзорне службе, а био је и члан Главног усташког стана, један од два главна Павелићева замјеника.

Биографија Рођен је 1. септембра 1903. године у Славонији. Као младић се крајем 1920-их прикључио радикалној шовинистичкој организацији „Хрватски домобран” у Загребу, која је тежила рушењу Краљевине Југославије оружаним путем.

Године 1929. извршио је атентат у Загребу на Тонија Шлегела, директора „Југоштампе” и главног уредника листа „Новости”. Исте године подметнуо је експлозивну направу у касарни жандармеријског пука у Загребу, након чега прелази у илегалу.

Атентат на Антуна Штеглера Бабић и Матија Солдина су 22. марта 1929. године убили Антуна Тонија Штеглера, главног уредника Новости и директора Југословенска штампе, у Загребу. У то вријеме Бабић је био шофер фабрике Сименс у Загребу и, према званичном извјештају, убио је једног и ранио још једног жандарма који су га покушали ухапсити и затим је успио да побјегне.

Емиграција и терористичка делатност Убрзо бежи из земље, прво у Мађарску (у терористички логор Јанка Пуста), а затим у Краљевину Италију, где постаје један од организатора првог усташког војног логора у месту Бовењо. У емиграцији узима конспиративно име „Ђовани” и постаје особа од највишег Павелићевог поверења. У Италији остаје док није извршена инвазија и окупација Краљевине Југославије 1941. године. Италијанска полиција сматрала је Бабића веома опасним човјеком, који је способан за најгоре злочине.

Након учешћа у припремама за Марсељски атентат (1934) у којем је убијен краљ Александар I Карађорђевић, италијанске власти га интернирају на острво Липари (1935—1938), а касније га држе под надзором у Тоскани.

Улога у НДХ и геноциду над Србима Док је био у Италији, припадници Усташког покрета проводили су године планирајући геноцид и тренирајући мале скупине присталица за спровођење њихових планова. Средином априла 1941. године, заједно са Антом Павелићем, враћа се у Загреб и преузима дужност поглавниковог побочника. Као шеф Трећег уреда Усташке надзорне службе, Бабић је добио директно задужење да осмисли, организује и контролише систем концентрационих логора широм НДХ.

Лично је основао и надгледао прве логоре смрти на јадранском острву Пагу (Слано и Метајна), који су претходили комплексу Јасеновца. Већ почетком маја 1941. лично је учествовао и руководио масовним покољима српских цивила на Кордуну и у другим деловима НДХ.

Бабић је учествовао у припремама успостављања концентрационог логора Даница. Крајем маја или почетком јуна 1941. године, отишао је на острво Паг, по наредби Андрије Артуковића, гдје је успоставио логор Слана. Учествовао је и у организацији концентрационог логора Крушчица код Травника.

Масакр у Благају

Бабић је имао важну улогу у масакру у Благају 9. маја 1941. године. Према Павелићевој наредби, Бабић је предводио усташе, који су дошле из Загреба у неколико камиона, у масакру над 520 српских сељака у Кордуну, гдје су живјели заједно са Хрватима.

Покољи Срба у источној Херцеговини Масовне покоље српског становништва на простору источне Херцеговине организовали су Мијо Бабић, Иво Херенчић, Јуре Францетић и други усташки званичници.

Јуна 1941. године, Бабић и скупина усташких официра, по наређењу Андрије Артуковића, отишли су у Херцеговини како би организовали покољ над српским становништвом. Бабић је у Чапљину дошао 16. или 17. јуна. Он и други усташки заповједници добили су инструкције да сузбију устанак и спроведу потпуно истребљење Срба у тој области и да на том простору населе људи из других дијелова НДХ који су лојални усташком покрету.

Јунски устанак у Херцеговини и погибија

Након избијања спонтаног општенародног Јунског устанка српског народа у источној Херцеговини, који је подигнут ради спасавања становништва од биолошког истребљења, Павелић шаље Бабића као свог кључног повереника на терен са циљем да брутално угуши отпор и спроведе казнене експедиције.

Крајем јуна и почетком јула 1941. године долази до жестоких борби на брду Трусина (данашња општина Берковићи/Невесиње), где су сеоске устаничке одреде координирали локални вође и војна лица, међу којима је био и поручник Крсто Ђерић и Дукица Граховац. Током покушаја усташких снага да пробију устаничке линије, народни вођа и устаник Јован Рупар је из пушке тешко ранио Бабића док се налазио на челу колоне.

Бабић је хитно евакуисан са бојишта према најближем већем болничком центру, али је од последица тешког рањавања преминуо 3. јула 1941. године у болници у Мостару. Његово тело је касније пребачено у Загреб , где је сахрањен уз највише државне и војне почасти НДХ, а Павелић га је постхумно прогласио за „усташког витеза” и унапредио у чин крилника.

Литература

Види још Усташе Независна Држава Хрватска Устанак у Херцеговини 1941. Јован Рупар Крсто Ђерић Дукица Граховац

Референце

Радан, Лазар (2024). , Требиње: Задужбина „Кнез Мирослав Хумски”. .

Категорија:Рођени 1903. Категорија:Умрли 1941. Категорија:Усташе Категорија:Слатињани Категорија:Официри Усташке војнице Категорија:Колаборационисти у Другом светском рату