Don Điovani (K.527; potpuni naziv: , doslovno "Kažnjeni razvratnik, ili Don Điovani") je opera u dva čina sa muzikom Volfganga Amadeusa Mocarta i libretom Lorenza da Pontea. Premijerno je izvedena u praškom Državnom pozorištu, 29. oktobra 1787.The theatre is referred to as the Teatro di Praga in the libretto for the 1787 premiere (Deutsch 1965, 302–03); for the current name of the theatre see at the Prague National Theatre website. Don Điovani se smatra jednom od najvećih opera svih vremena i pokazala se plodnom temom za komentar sama po sebi; kritičarka Fiona Madoks opisala ju je kao jedno od Mozartovih „tri remek-dela s libretima Da Ponta”.
left|мини|250px|Don Đovani, Volfgang Amadeus Mocart, Opera SNP-a, Novi Sad, 2007/2008; Natalija Voronkina (sopran), Saša Štulić (tenor), Jelena Končar (mecosopran). Fotografija je deo foto zbirke Srpskog narodnog pozorišta.
Don Điovani se naširoko smatra jednim od najvećih muzičkih dela ikad komponovanim, a od opera zasnovanih na legendi o Don Huanu Don Điovani se smatra da je bez premca. Da Ponteov libreto je, poput mnogih iz tog vremena, opisan kao -{dramma giocoso}-: „-{giocoso}-” značeći razigran, komičan, i „-{dramma}-” označavajući operski tekst (skraćenica od „-{dramma per musica}-”). Mocart ga je u svoj katalog uneo kao „opera bufa”.John Stone, "Mozart's Opinions and Outlook: Opera" in "The Mozart Compendium" ed. HC Robbins Landon, Thames and Hudson, London 1990.
Kao deo standardnog operskog repertoara, Don Điovani je tokom pet sezona 2011/12 do 2015/16 bila deveta na OperabaseEdward Schneider (29 July 2001), "Singing and Their Suppers", The New York Times. Приступљено 13 May 2011. spisku najviše izvođenih opera širom sveta.; the count is of productions (performance runs) Takođe se pokazala kao plodna tema za pisce i filozofe. Danski filozof Seren Kirkegor je napisao dug esej u svojoj knjizi -{Enten/Eller}- (Ili/ili) u kojoj tvrdi da je Mocartov Don Điovani najsavršenija opera ikad napisana. Finale, u kojem Don Điovanni odbija da se pokaje, je postao zadivljujuća filozofska i artistička tema za mnoge pisce uključujući Džordža Bernarda Šoa, koji u delu Čovek i superčovek parodira operu (sa eksplicitnim spominjanjem Mocartovih nota za finalnu scenu između Komendatorea i Don Điovanija). Filmska adaptacija opere se pojavila pod naslovom Don Điovani 1979. i režirana je od strane Džozefa Losija. Neki od velikih Don Điovanija na opernim pozornicama su bili basevi Ecio Pinca, Čezare Siepi i Norman Teigl, te baritoni Ditrih Fišer-Kiskau i Tomas Hapson.
Poznate arije
-{Notte e giorno faticar}- - Leporelo u prvom činu, scena -{I}- -{Là ci darem la mano}- - Don Điovani & Zerlina u činu {I}-, scena -{II}- -{Ah! chi mi dice mai}- - Dona Elvira u činu -{I}-, scena -{II}- -{Madamina, il catalogo è questo}- - Leporelo u činu -{I}-, scena -{II}- -{Ah, fuggi il traditor}- - Dona Elvira u činu -{I}-, scena -{III}- -{Ho capito, signor, si}- - Maseto u činu -{I}-, scena -{III}- -{Fin ch'han dal vino}- - Don Điovani u činu -{I}-, scena -{V}- -{Batti, batti, o bel Masetto}- - Zerlina u činu -{I}-, scena -{V}- -{Dalla sua pace}- - Don Otavio u činu -{I}-, scena -{IV}- -{Don Ottavio...Or sai chi l'onore}- - Dona Ana u činu -{I}-, scena -{IV}- -{Deh, vieni alla finestra}- - Don Điovani u činu -{II}-, scena -{I}- -{Meta di voi qua vadano}- - Don Điovani u činu -{II}-, scena -{I}- -{Vedrai, carino}- - Zerlina u činu -{II}-, scena -{I}- -{Ah, pieta! Signori miei!}- - Leporelo u činu -{II}-, scena -{II}- -{Il mio tesoro}- - Don Otavio u činu -{II}-, scena -{II}- -{In quali...Mi tradi quell'alma ingrata}- - Donn Elvira u činu -{II}-, scena -{III}- -{Don Giovanni, a cena teco m'invitasti}- - Don Điovani, Leporello & Commendatore u činu -{II}-, scena -{IV}- -{Troppo mi...Non mi dir}- - Dona Ana u činu -{II}-, scena -{V}-
Kompozicija i premijera thumb|250px|Posedni teatar u Pragu, mesto svetske premijere Don Đovanija 1787. Pozorište je otvoreno četiri godine ranije kao Narodno pozorište Komital Nostic (Gräflich Nostitzsches Nationaltheater).
Opera je naručena nakon uspeha Mocartovog putovanja u Prag u januaru i februaru 1787. godine.The background of the production is summarized in . Tema je možda izabrana zato što je podžanr Don Žuan opere nastao u tom gradu.The first eighteenth-century Don Juan opera produced in Europe was La pravità castigata (Prague, 1730), and the second one was Il convitato di pietra (Prague, 1776). Libreto Lorenca Da Ponta zasnovan je na Đovaniju Bertatiju za operu Don Đovani Tenorio, koja je premijerno izvedena u Veneciji početkom 1787. U dva aspekta kopirao je Bertatija: uvodeći ubistvo Komendatora i izbegavajući pominjanje Sevilje (za Bertatija je radnja bila u Vileni, Španija; Da Ponte jednostavno piše „grad u Španiji“).See , for a discussion of Da Ponte's vague specification, including a theory about why it is so vague that is based on suspiciously archaic cultural references incompatible with the modern city of Seville as it existed in Da Ponte's day.
Opera je trebalo da bude premijerno izvedena 14. oktobra 1787. za posetu nadvojvotkinje Marije Terezije od Austrije, ali nije bila gotova na vreme i zamenjena je Figarovom ženidbom.Mozart's letter sent to Gottfried von Jacquin, dated 15 October Mocart je zabeležio njen završetak, konačno, 28. oktobra, noć pre premijere (29. oktobra).
Opera je naišla na oduševljenje, kao što je često važilo za Mocartovo delo u Pragu. Prager Oberpostamtzeitung je izvestio: „Poznavaoci i muzičari kažu da Prag nikada nije čuo nešto slično“, i „opera... je izuzetno teška za izvođenje“. Bečki Provincialnachrichten je izvestio: „Her Mocart je lično dirigovao i radosno i veselo dočekan brojnom publikom.“
Revizija za Beč
Mocart je takođe nadgledao bečku premijeru dela, koja je održana 7. maja 1788. Za ovu predstavu napisao je dve nove arije sa odgovarajućim recitativima – Don Otaviovu ariju „“ (K. 540a, komponovana 24. aprila za tenor Frančesko Morela), Elvirina arija „“ (K. 540c, komponovana 30. aprila za sopran Katerinu Kavalieri) – i duet Leporela i Cerline „“ (K. 540b, sastavljeno 28. aprila). Takođe je napravio neke rezove u Finalu kako bi ga učinio kraćim i oštrijim, od kojih je najvažniji deo gde Ana i Otavio, Elvira, Cerlina i Mazeto, Leporelo otkrivaju svoje planove za budućnost („"). Da bi se „” („To mora da je bio duh koji je srela”) direktno povezao sa moralom priče „” („Ovo je kraj koji zadesi zlikovce"), Mocart je komponovao drugačiju verziju „” („Da bi bednik mogao da ostane dole sa Proserpinom i Plutonom!“). Ovi rezovi se veoma retko izvode u pozorištima ili na snimanjima., Serie II, Werkgruppe 5, Volume 17, Don Giovanni (Kassel, 1968)
Reference
Literatura
. Chicago. (reviewed in Platoff, John. ). . New York University.
.
Gounod, Charles, Mozart's Don Giovanni: A Commentary, transl. by Windeyer Clark and J. P. Hutchinson from the third French edition of Le Don Juan de Mozart, London, R. Cocks, 1895, Repr. Da Capo Press, New York, 1970. Theory and Practice Kierkegaard, Søren, Either/Or, ed. by Victor Eremita, abridged, translated, and with an introduction and notes, by Alastair Hannay, Penguin, London, 1992.
. xii (1970), 167–203; repr. in Theatre Research viii , 60–74 and in Noske, 1977, 39–75 . (reviewed in G.S. )
Schünemann, Georg and Soldan, Kurt (translated by Stanley Appelbaum) Don Giovanni: Complete orchestral and vocal score Dover 1974
Spoljašnje veze
Opera Guide Synopsis (4 languages), libretto (German, English, Italian), highlights Opera in a nutshell Soundfiles (MIDI) Piano-Vocal Score of Don Giovanni from Indiana University Bloomington from Naxos Records . Italian, English
Категорија:Опере Волфганга Амадеуса Моцарта