Гојко Варда (Београд, 22. новембар 1936 — Београд, 28. јун 2025) био је српски архитекта унутрашње архитектуре, дизајнер и педагог. Дипломирао је на Академији примењених уметности и био један од носилаца Фордове стипендије. Своје стечено знање применио је у сарадњи са бројним домаћим и иностраним компанијама.
Биографија Младост Гојко Варда рођен је као дете живео је у Пожаревачкој улици, близу Ђерам пијаце. Похађао је и завршио Основну школу Филип Вишњић, чија се зграда данас налази на Карабурми. 1955. је завршио Трећу мушку гимназију (данас Трећа београдска гимназија), а 1960. је дипломирао на Одсеку за унутрашњу архитектуру (Одсек за ентеријер) на Академији за примењене уметности у Београду. У Заводу за примењену уметност радио је током 1961/62. Наредне, 1963. године, добио је Фордову стипендију за усавршавање у Америци. мини|Гојко Варда са колегама студентима Факултета примењених уметности
Студије Варда је био на Академији примењених уметности студирао на Одсеку за ентеријер од 1955. до 1960. У време када је студирао ентеријер, стручњака из области дизајна код нас није било. Предавања су стога држали познати уметници и архитекте. Са друге стране, студенти Архитектонског факултета су посећивали предавања на Факултету примењених уметности како би се усавршавали из области ентеријера. Неколико професора је оставило значајан траг на Вардин будући дизајнерски рад. Међу њима су вајар Боба Теофановић, познати српски архитекта Момчило Белобрк и професор и архитекта Александар Секулић.
Литературе је било јако мало и то углавном на страном језику. Студенти су били приморани да се сналазе са прибором за писање и цртање пројеката. Пројекти су рађени на паус папиру са осетљивим ивицама које су се често гужвале и цепале. Варда је направио помоћни алат који је омогућио извлачење кривих линија при цртању.
Студентски радови Група студената, заједно са Вардом, добила је прилику да ради на пројекту огромних интарзија које су служиле као преградни зидови који одвајају три велике сале ресторана у хотелу „Метропол”. Интарзије, односно украшавање предмета од дрвета уметањем парчића дрвета, биле су величине од 4 до 5 метара. Рађене су из сегмената са обе стране врата која су се налазила између ресторана. Занат су научили од столара у радионици на факултету. Варда још увек чува дрвену кутију са прве године на којој је радио интарзију. За Варду је овај посао био битан због искуства и идеја, али му је као студенту донео и прву зараду. За потребе свог дипломског рада, у оквиру ког је пројектовао кухињски намештај, на горњим кухињским елементима пројектовао је врата која могу да се отварају и настрану и нагоре и имао је трпезаријски сто са механизмом за извлачење. лево|мини|Изложба Студија седишта, 1959. година Његов први самостални посао био је уређивање ентеријера продавнице фото-опреме Cinephoto која се налазила у палати Албанија. Од 1958. је радио на ентеријеру те продавнице у строгом центру града која је била испуњена најновијом фото-техником из Јапана. Директор је том приликом позвао неколико архитеката са циљем да дају идејна решења. На Вардино велико задовољство усвојен је његов пројекат. Од тог тренутка постао је примењени, самостални и слободни уметник. На тај начин је започела његова дугогодишња сарадња са предузећем Cinephoto.
мини|Ентеријер продавнице фото-опреме Cinephoto Наредне 1959. је са колегом Мирославом Пешићем договарао пројекат за њихову заједничку самосталну изложбу Студија седишта у Савременом дому на Теразијама. На том месту су се излагале само столице и они су се суочили са великим изазовом јер је за изложбу требало да направе столице, фотеље и полуфотеље, али не макете, већ праве производе. Производи су морали да буду направљени у природној величини и од правих материјала. Као студенти нису имали услова за релизацију пројекта па су радили одређене послове код различитих мајстора. Све су ручно радили, а избор мебл штофова је био слаб те нису били задовољни. Ипак, идеје и екпериментисање су се исплатили. Модели су били уникати који су привукли ширу публику, новинаре и репортере. Штампа је била пуна вести о овом догађају јер су се такве ствари ретко виђале. Изложби је присуствовао и Петар Лубарда коме се нарочито допала једна полуфотеља. Изложба са Теразија је одржана и у Новом Саду 1960. Исте године Варда је дипломирао и кренуо даље кроз живот као слободан уметник.
Професорска каријера мини|200п|Писмо др Леона Гордон Милера поводом његове посете Школи за дизајн из 1974. године По повраткуиз Америке је учествовао у оснивању Школе за дизајн у Београду. У оснивање школе су била укључена и врло значајна имена и чланови Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије попут Драгослава Стојановића Сипа, Радмиле Лазаревић, Небојше Митрића, Љубомира Павићевића Фиса, Андре Миленковића и Ђорђа Горбунова. Школа је основана 11. маја 1963. уз подршку Скупштине града Београда, под називом Школа за ликовне технике. На самом почетку рада школе многи значајни страни дизајнери и архитекте, као што су Виктор Папанек (Victor Joseph Papanek) и Џеј Даблин (Jay Doblin), одали су признање за такав наставни план, што се може видети у књизи утисака Школе. Као редовни професор на предмету Обликовање индустријског производа радио је до 1972. године, а након тога долази на позицију директора где којој остаје до пензије. Године 1976. именован је за члана Савета Универзитета уметности у Београду. Дуги низ година радио је као професор на приватном Факултету за дизајн и на Београдској политехници. Држао је предавања постдипломцима на Одсеку за ентеријер на Архитектонском факултету у Подгорици. И након одласка у пензију наставио је са професорским радом. Као педагог, Варда је научио многе генерације диломираних техничара дизајна не само да гледају на дизајн правим очима, већ и да виде и процењују његове вредности. Он је подстицао њихово стваралаштво и радозналост, правилно усмеравајући њихов таленат и склоности који младим генерацијама не недостају. Своје знање о педагошком и професорском раду делио је на разним конгресима и предавањима и за њега је добио многа признања.
Дизајн мини|200п|Jacques Viénot плакета мини|200п|Зидни сат ИНСА за који је Варда добио плакету Од студентских дана Варда није престајао да се усавршава. Радио је на бројним пројектима из области ентеријера, намештаја и индустријског дизајна. Након студија, уследила је једногодишња пауза у струци због одласка у војску. Војску је служио у Пожаревцу 10 месеци током 1960/61. године. Након завршеног војног рока, Варда је остварио сарадњу са индустријом сатова ИНСА из Земуна. Од фабрике је добио понуду да редизајнира њихов стони сат који је имао класични механизам на навијање и покретање на батерије, што је споро освајало српско тржиште. Затим је добио понуду да осмисли дизајн програматора који је могао да укључује и искључује поједине апарате у домаћинству. Редизајниран сат са графиком и новим кућиштем привукао је највећу пажњу Енглезима. На Париској изложби дизајна 1963. у оквиру конгреса ICSID-a, представљали су се дизајнери из разних земаља, а Варда је преко Удружења примењених уметника и дизајнера као наш представник ишао на жирирање за представнике Југославије које је одржано у Љубљани. Тада је изабран за учесника на изложби са својим зидним сатом ИНСА. На изложби је за сат награђен плакетом Jacques Viénot.
Фордова стипендија лево|мини|Добитници Фордове стипендијеː Хулио Шмид, Ернст Беранек, Гојко Варда и Нико Краљ из 1963. године Варда је као једини представник из Србије на конкурсу Института за интернационално образовање из Њујорка добио Фордову стипендију за дизајн 1963. Могућност да се усаврше у Америци добили су и Хулио Шмид из Шпаније, Ернст Беранек из Аустрије и један од најзначајнијих словеначких дизајнера, Нико Краљ. Њихово заједничко путовање је означило и почетак пријатељства. Током 1963. и 1964. Варда је боравио у Америци. Тада је у Америци био велики број колеџа и бироа помоћу којих је Варда могао да се усавршава и учи. Током боравка имао је прилику да посети више радионица, бироа и школа у различитим градовима Америке. Био је у посети бироима у којима се радило тимски, а производ је био потписан именом власника бироа. мини|221x221пиксел|Студенти у посети IBM компанији 1963. године Варда посебно истиче биро амбалажа дизајнера Валтера Јозефа Ландора у Сан Франциску. У оквиру бироа постојала је и продавница у којој су купци могли да се упознају са дизајном производа. Дизајнери су по успеху продаје амбалаже знали шта се највише истиче, док би мање допадљиве амбалаже настојали да унапреде. Значајни бирои били су и биро Дорвина Тига у Њујорку, у коме је преко 200 дизајнера радило на пројекту за комплетан ентеријер авиона BOING 777X и биро Хенрија Драјфуса у Њујорку који је радио на телефону за Bell Telephone Company. У новембру 1963. Варда је током боравка у Чикагу упознао легенду архитектуре и дизајна, једним од родоначелника модерне архитектуре и последњим директором школе Bauhaus, Лудвига Мисо ван дер Роа ().
Боравак у Америци оценио је као незаборавно искуство које му је помогло у напретку на пољу дизајна, али и развоју у педагошкој каријери. Након шездесет година посвећености дизајну, Гојко Варда и данас ствара и скицира са истим жаром као и на почетку каријере. Његова сећања и размишљања о индустријском дизајну су и даље свежа, аутентична и инспиративна.
Сарадња са привредом мини|200п|Макета булдожера-гусеничара TG-90 из 1966. године Варда је сам израђивао моделе за своје предмете, што је показало да је велики познавалац материјала и врстан мајстор. Варда је велики део свог професионалног ангажовања посветио обликовању предмета из свакодневног окружења. Током рада успешно је сарађивао са многим индустријама из наших крајева: ИНСА из Земуна, 14. октобар из Крушевца, Југострој из Раковице, Рафинерија нафте из Панчева, Ориолик из Ориовца, Индустрија прецизне механике и угоститељске опреме -{INEX}- Борац, Друштвено предузеће за производњу и трговину Прогрес Сврљиг, Ваљаоница бакра Севојно, итд. Током сарадње радио је на пројектима намештаја, опреме, ентеријера, уређаја, машина, вртне архитектуре, картонске и пластичне амбалаже, угоститељске опреме, светлећих реклама, медицинских инструмената, спортских реквизита, алата, сатова, расхладних уређаја, војне опреме, опреме за самопослуге итд. лево|мини|Камп фрижидер Југострој, 1969. година Варда је често одлазио у Крушевац у фабрику 14. октобар. У том периоду се озбиљно радило на конструкцији и дизајну кабина и самог спољног изгледа булдожера. До тада су услови рада у машинама без кабине по киши или снегу били јако тешки. Током решавања овог задатка узимани су у обзир многи детаљи као што су облик седишта и положај возача, доступност команди и руковање, видно поље, демонтажа кабине и изоловање вибрација и буке. Радило се на два модела гусеничара TG-75 и TG-90. Након успостављеног дизајна, Варда је наставио да одлази у фабрику где су се булдожери производили, како би контролисао прототипове и моделе. мини|205x205пиксел|Пластичне амбалаже, Рафинерија нафте Панчево Уређаји за хлађење пива и камп фрижидери су радови на које је Варда такође поносан. Њих је радио за индустрију расхладних уређаја Југострој. Сарадња је започела на апарату за сладолед који се пре тога није производио у Србији. Камп фрижидери су се извозили у Хрватску и Словенију, земље познате по камп одмаралиштима. мини|205x205пиксел|Cafematic апарат за кафу из 1989. године Варда је највише сарађивао са фабриком INEX Борац из Београда. Први пројекат укључивао је апарат за сечење хлеба. Пошто нису били у могућности да Варди плате рад, пристао је да им пројекат поклони. Сарадња је успешно трајала годинама, а Варда је за њих радио још многе апарате попут дозатора за жестока алкохолна пића, млина за кафу, ручке са металним шољама које се фиксирају у апарат при прављењу espresso кафе итд. лево|мини|205x205пиксел|Лампа SEVOJNO мини|206x206пиксел|Рачунар Галаксија из 1983. године